Ovo je priča o Džeriju. Ne onom džangrizavom mišu iz crtaća što nervira mačka Toma, već o DŽeriju iz Kragujevca – svakako najmarkantnijem košarkašu i konobaru ovdašnjem. Starijim sugrađanima ne treba ga posebno predstavljati, to je ovaj što ga neki zovu „Maliˮ – od dva metra i deset centimetara.
Pravo ime mu je Milovan Bogojević, rođen je 1950. u Baljanovu ispod Kopaonika, kod Jošaničke banje. Bio je jedno od petoro dece rudara Zarije i majke Dobrinke, porodica siromašna, a on ubedljivo najveći među svim đacima u osnovnoj školi. Kaže – visinu je nasledio od majke.
Sa Kopaonika u Kragujevac
Ugostiteljsku školu završava u Kraljevu i za to vreme povremeno trenira sa košarkašima „Slogeˮ, ali ubrzo se događa ključni momenat za njegovu sportsku karijeru. Naime, 1970. počinje da radi kao konobar u vili „Olga Dedijerˮ na Kopaoniku, tik uz kragujevačko odmaralište. E, baš tu na pripreme dolaze košarkaši „Radničkogˮ iz Kragujevca, predvode ih treneri Zoran Marković Vrba i Špacer Dimitrijević, koji u slobodno vreme odlaze na kafu, baš kod konobara Džerija.
Pažnju im je skrenuo svojom visinom, stupaju u razgovor sa njim i obećavaju mu da će ga povesti u Kragujevac, gde će imati i posao i sportsku karijeru. Tako je i bilo. Odlaze u upravu ugostiteljskog preduzeća, direktor Dragan Milanović odmerava visokog deliju i pita ga: „Gde želiš, momčino, da radiš?ˮ. U priču se ubacio Mile Radulović, poznatiji kao Mile Crnogorac: „Daj ga meni u Šumariceˮ.
Mile je bio šef sale tek sagrađenog Hotela „Šumariceˮ, a sa DŽerijem se kasnije i okumio.
Istovremeno, drugo „radno mestoˮ Džeriju postaje košarkaški teren u Velikom parku. Kaže da su ga košarkaši „Radničkogˮ odlično prihvatili, a onda su među njima bili Tričko, Make, Šmirgla, Musa, Mifa, Gagi…Postepeno dobija i minutažu u prvoj postavi kao robusni centar, ali ubrzo dobija poziv za vojsku i odlazi u Bihać.
Međutim, posle samo mesec dana iznenada dobija prekomandu u Beograd, u kasarnu na Banjici. Prima ga, niko drugi, nego general Veljko Korać, inače poreklom Kragujevčanin.
– Izvoli, Bogojeviću, imaš slobodan izlazak od podneva do ponoći. Treniraćeš sa košarkašima „Partizanaˮ, ali zapamti – vojnik si i kad izađeš iz kasarne i kad se vratiš u nju, seća se Džeri generalovih reči.
Do kraja vojnog roka trenira sa Kićanovićem, Dalipagićem, Todorićem, Farčićem, a trener je bio čuveni Ranko Žeravica.
– Često su me od hale sportova na Novom Beogradu do kasarne vozili Praja i Kića. Tepali su mi Bogoje i čašćavali su me kolačima u poslastičarnici. Pri kraju vojske uprave „Radničkogˮ i „Partizanaˮ dogovorile su se da se vratim u Kragujevac, dok me je Žeravica ubeđivao da ostanem u Beogradu, gde ću imati mesto u timu.
U međuvremenu je uticajni general Korać organizovao egzibicionu utakmicu svojih vojnika sa timom „Partizanaˮ, a Džeri je igrao za crno-bele, i to u prvoj postavi sa Kićom, Dalipagićem i ostalima.
Sve je počelo od Koša
Džeri se, ipak, vratio u Kragujevac, počeo je uspešnu košarkašku karijeru u „Radničkomˮ i tu ostao godinama, do sportske penzije, ali konobarski posao nikada nije zapostavio. U početku je kao samac stanovao u jednoj sobi pored svlačionice na Košu, potom je prešao u ferijalac kod Doma omladine.
Iz kelnerske prakse seća se dočeka 1972. godine u Šumaricama. Do tada je u hotelu bila zabranjena muzika, a onda su na veselje došli poznati pevači Nedeljko Bilkić i Nedžad Salković i harmonikaši Radojka i Tine Živković. Bilo je ludo, ali je posle toga rukovodstvo dobilo ozbiljne kritike. Naredne godine „Radničkiˮ je postao prvak Srpske lige, uspeh je proslavljen na Košu i javile su se nove ambicije kluba. Džeri je nezamenljiv centar u timu.
Ali, događa se nešto i na privatnom planu.
– Sve najvažnije stvari u mom životu počinjale su u parku, na Košu. Moja supruga Rada u to vreme je studirala i sa dve zemljakinje stanovala je u blizini, na Vašarištu, kod Ive, brata Bore Petrovića. Prvo sam je zapazio kad je dolazila na naše treninge i utakmice, a onda počnem da učim za vozača i to baš na parkingu preko puta kuće u kojoj je stanovala. Tu se mi još bliže upoznamo i – eto nas celog života zajedno, objašnjava Džeri.
Kad je potom kupio „stojadinaˮ prvo je Radu vozio u rodnu Rašku.
– Prođem moje selo, vozim još sedamnaest kilometara i stižemo na kafu kod Radinih roditelja. Gleda me njena majka Mila i očima pita Radu – ko ti je ovaj? Rada me predstavila kao dobrog druga. Posle mi je Rada ispričala utiske svoje majke, rekla joj je: „Ćerko, koliki ti je ovaj drug, ja ovo čudo ne bih mogla da gledam u kućiˮ.
Kaže da se posle toga mama pokajala zbog tih reči, zeta je lepo prihvatila i venčali su se 1980. u Jošaničkoj banji. Otac je napravio skromno veselje, a kum im je bio upravnik Hotela „Šumariceˮ Mile Radulović. U početku su živeli u iznajmljenom prostoru, dok nisu počeli povoljno da se prodaju placevi za kuće.
– Više od pola placeva u mojoj sadašnjoj ulici kupile su kolege iz ugostiteljstva. Otišao sam na poljanu gde treba da pravim kuću – ali kako, gde su mi pare? Tast nam je dao tri i po miliona za plac i poslao građu i daske za šalovanje, a ja uzmem kredit od firme za temelj. Istog dana kad sam doneo pare kući, instruktor vožnje Milun Živanović zove mene i suprugu da mu budemo kumovi na venčanju. Mi prihvatimo kumstvo. Svadba je bila u Popoviću kod Rače, veselje cela dva dana. Potrošismo nas dvoje pola kredita na muziku, a na svadbi sedam stotina zvanica. Drugog dana, prošla ponoć, a niko se ne razilazi. Objasniše mi da je kod njih običaj da prvo kum krene. Pođosmo Rada i ja i za nama svi nagrnuše kao kad se izlazi iz bioskopa, seća se Džžeri svojih raskalašnih dana.
Ali, šta će sa kućom? Kaže, naglas mašta kako kopa temelj. Na sreću, ponudi mu se stalni gost iz kafane Cakiša i bagerom mu za dan iskopa temelj.
– Onda dođe kum Milun i dotera mi dva kotura gvožđa. Napravim gredu za temelj, priskoče mi u pomoć kolege i drugovi i u novembru ʼ84 godine uselimo se pod prvu ploču.
Posluživao i Tita
Džeri se brzo izveštio u poslu, pa je rukovodstvo počelo da ga šalje u kafane u kojima je trebalo da se unapredi usluga. Radio je u Hotelu „Kragujevacˮ, pa u „Balkanuˮ, pa opet osam godinama u Šumaricama. Tada je već obavljao šefovske poslove.
Bio je i predsednik Radničkog saveta Ugostiteljskog preduzeća „Kragujevacˮ, koje je u to vreme imalo 56 objekata. Godine 1988. dobio je plaketu Turističkog saveza opštine Kragujevac povodom dvadeset pete godišnjice rada Saveza, a za doprinos razvoju turizma. Odlazio je i po mesec dana na ugostiteljske razmene u nekadašnje gradove pobratime Mostar, Karlovac, poljski Bijelsko Bijala.
– Bio sam i u ekipi koja je dočekala i posluživala Tita tokom njegove poslednje posete Kragujevcu 1978. godine. Tada je i prespavao u Hotelu „Šumariceˮ. Bilo je i drugih poznatih gostiju, a izdvojio bih boravak u hotelu glumaca Borisa Dvornika i Gidre Bojanića. Oni su za šank u Plavoj sali seli u sedam ujutru, odneo sam im nekoliko tura pića, a onda su tražili da im donesem punu flašu. Nju su ispili, poručili još neku turu i u jedanaest sati otišli na neko snimanje u selo Drača – kao da ništa nisu popili, seća se Džeri karakterističnih gostiju.
Priča da je zahvalan supruzi što je izdržala njegova duga odsustva od kuće, i dok se bavio sportom i posle, kada je radio samo u ugostiteljstvu.
– Hvala mojoj Radi što je sve istrpela. Bilo je dana kada izjutra odem u prvu smenu i dođem kući u ponoć, ili radim u drugoj smeni do sutradan ujutru. Da sam bio na njenom mestu – razveo bih se, iskren je Džeri.
Na sreću, to je prošlo vreme, sada uživa u porodičnoj idili sa suprugom, kćerkom, zetom i unukom.
-Plan mi je da živim i da moja unuka Agnija osnuje svoju porodicu. Da se proveselim na svadbi i, ako Bog da, da dočekam praunučiće. Pazim šta radim. Narodna mudrost kaže – ma gde da si krenuo, stići ćeš gde ti je suđeno.
UTAKMICA ZA PAMĆENJE
Sa Splićanima u novoj hali „Jezeroˮ
Milovan Bogojević DŽeri rado se seća utakmice sa splitskom „Jugoplastikomˮ, koja je godinama bila u vrhu jugoslovenske košarke, na svečanom otvaranju hale „Jezeroˮ 1978. godine.
– Zbog nekih problema u avionskom prevozu, Splićani su kasnili, pa je meč umesto u pola osam počeo u pola jedanaest uveče, ali bilo je sjajno. Prvi koš dao je Musa, a onda je Zoran Marinković prilikom zakucavanja polomio tablu. Šojka je tada dao 38 koševa, a ja sam čuvao Dina Rađu i postigao sedam-osam poena. Svi smo bili srećni jer smo konačno dobili pravu dvoranu u kojoj možemo da treniramo i igramo utakmice, vraća DŽžeri lepe uspomene.
Kaže da su Splićani spavali u sobama hale „Jezeroˮ, gde su prethodno normalni kreveti zamenjeni većim – od dva metra i dvadeset.
Nedugo posle ove utakmice Džeri je otišao u sportsku penziju.
PROVODI SEDAMDESETIH
Između hotela „Kragujevacˮ i „Dubrovnikˮ
– U vreme moje mladosti, sedamdesetih godina prošlog veka, kultna mesta za mlade bili su korzo u pešačkoj zoni i Hotel „Dubrovnikˮ, seća se Džeri i nastavlja priču.
– Košarkaši „Radničkogˮ najčešće su se okupljali na stepenicama Hotela „Kragujevacˮ. Ako smo imali večernji trening, dolazili smo sa sportskim torbama. Pili smo samo sokove i poneko pivo, niko nije pio kratka pića ili špricer Ponekad bismo se dogovorili da idemo u „Dubrovnikˮ. Tamo je bila ludnica, po petsto ljudi u restoranu i bašti. Radili su dobri konobari i hrana je bila dobra, naročito roštilj. Svake večeri pevao je naš Zoran Grozdinac, često su izbijale i tuče među gostima, ali nas košarkaše nikada niko nije dirao. A i ko bi na nas ovolike. Ali, to nisu bile tuče kao danas, da se koriste motke i hladno ili vatreno oružje, makljaže su bile samo pesnicama, objašnjava Džeri.
Piše: Miloš Ignjatović
