Miodrag Ristić približava se stotoj godini i najstariji je stanovnik u tri sela – Šljivovcu, Poskuricama i Grbicama. Domaćinstvo vremešnog domaćina nalazi se u samom centru sela, ispod brda Glavica, odmah do asfaltnog puta. Poseduje osam hektara obradive zemlje, tri hektara bagremara i šume. Sve što mu treba blizu je, prodavnica, dom kulture, škola, crkva. U Kragujevac silazi jedanput mesečno autobusom, da podigne penziju, da plati porez i dažbine.
Miodragov otac Stanimir i majka Milena (Ratinac iz Grošnice) imali su tri sina. Starijeg Milana i mlađeg Milisava.
– U školu sam pošao kada su došli Nemci. Svaki deseti dan učitelj nas terao kući, kad mu dojave da na konjima dolaze Nemci i Bugari iz Kragujevca. U sedmoj godini preležao sam zapaljenje mozga. Posle više nisam imao neka oboljenja, po neki put prehladu. Završio sam četiri razreda i bio sam vezan za kuću i selo.
Radili smo i stekli
Miodrag se oženio 1959. godine devojkom iz susedne Drače. Zaljubio se u Miličine trepavice, crne oči i kosu. Ujutru su se videli, uveče uzeli.
Regrutovan je u intendantsku jedinicu 1960. godine u Skoplju. Bio je kratko Titov vojnik, nije imao dovoljnu kilažu, pa je oslobođen služenja. Dobija iste godine sina Zorana. U Kragujevcu se zaposlio, čim je skinuo uniformu, kao prost radnik u preduzeću „Budućnost”. Kopao je temelje za nove zgrade. Poslovođa mu bio Vlasinac Čeda Ognjanović. Kao dobrog radnika prebaci ga u transportno odeljenje. Malu firmu „Budućnost“ pripoje većoj „Kazimiru Veljkoviću“. Radio je kao magacioner i čuvar i otišao u penziju avgusta 1994. sa radnim stažom od trideset godina i devet dana.
– Kačio me onda zakon da se u penziju odlazi sa šezdeset godina. Sa braćom sam hteo da se podelim 1970. godine, kada je otac umro. Braća su mi radili u Beogradu u „Jugoštampi“, kao grafički radnici, stariji knjigovezac, mlađi slovoslagač. Na četrdeset dana su mi pred celom familijom rekli da neće ništa od imovine. Sve ostavljaju meni. Nisam hteo da ostanem dužan. Mlađeg brata pomogao sam građevinskim materijalom i parama kad je pravio kuću. Nisam hteo da nemaju dedovinu. Dao sam jednu njivu od pedeset ari starijem, a od četrdeset ari mlađem bratu. Napustio sam staru očevu kuću i prešao na plac od dvadeset ari na drugoj strani puta. Kućim se na svome. Ja i žena nismo se svađali i bili, kao što danas rade. Radili smo i stekli. Majka mi je živela devedeset, otac 75 godina, priča Miodrag.
Za vreme celog radnog veka posle posla Miodrag je upražnjavao da odspava jedan sat, i da se pridruži svojoj Milici u poljoprivrednim radovima. Sedam-osam godina išao je peške deset kilometara do posla i nazad do kuće. Kupio je zatim biciklu, pa jedno motorče „automatik“, za koje nije trebala vozačka dozvola. Vozio ga je do osamdesetih godina, kada se otvorila autobska linija.
– Volim moje selo, domaćinstvo i praunuke. Volim poljoprivredu, volim stoku i hoću sve da imam. Pet hektara obradive zemlje mi je u Rajcu, između dve reke, Limovca i Uglješnice. Limovac izvire u Vlakči, Uglješnica ispod Ramaće. Reke svake godine nabujaju. Voda u livade navalja drvlje i kamenje. Dođu mašine sklone lom i međe, pa ljudi i stoka ostanu bez ’lada. Mašine razvale puteve, ni peške ne možeš da prođeš. Platio sam građevinsku mašinu da mi sredi tri kilometra puta do livade. Naši putevi nemaju kanale. Sa brda Glavice posle kiše udari, voda posred puta i kraj priče, objašnjava Miodrag.
Nema više vršnjaka
U jesen 2023. godine dokupio je jednu njivu od tri hektara. Kada je oktobra orao za kukuruz, izgubio je ručni sat. U proleće iduće godine niklo žito.
– Zašao sam po njivi sa motikom da krešem poneku travku. Vidim nešto se presijava između dva reda. Pogledam – moj sat. Doduše, stao, ali sajdžija ga očistio, sredio i sad radi. Najlepše mi je u životu što nisam imao neke opasne stresove. Do skoro bilo je petnaestinu mojih vršnjaka, deset muškaraca i pet ženskaća. Bilo je trideset vršnjaka iz Šljivovca i Poskurica u Osnovnoj školi „Živka Đurđević” u Šljivovcu. Pomrli su u zadnjih desetak godina. Najteže mi ja sada moje selo. Mladići i devojke, k’o lutke lepi u domaćinskim kućama, zalivadili mozak i gledaju u jednu tačku. Selo nam izumire. Ne prija mi što imamo dosta neoženjenih momaka, od preko pedeset godina. Ono malo dece što ima za osnovnu školu roditelji probude u šeset sati i vode u grad. Makanja se smrzava u kolima i posle ih vrate kući. Naša osnovna škola prdi prazna, a imamo lepo igralište, grejanje ekološko na ugalj. Imamo dve učiteljice, mogao bi se organizovati i celodnevni boravak. Strašno je koliko naši ljudi ne cene svoje selo. Kada se domognu dobrih plata, ostavljaju selo i sve u njemu. Svuda je kobajagi bolje. Ja svaki dan vozim traktor po polju i orem njive, iako nemam dozvolu. Ne vozim po putu, završava Miodrag svoju priču.
Ostavljamo Ristiće u dvorištu u kome dominiraju palma, bunar dubok trinaest metara i velika kruška ispred nove kuće. Uz „gvozdenu“ ogradu do puta su negovane muškatle i sitno cveće. Da se zna ko je domaćin. Prenećemo poruke domaćina – da šljive u Šljivovcu ne uspevaju mnogo, pored reke ubija ih studen, da mašine propadaju brže od čoveka, ako on ne radi sa njima, da su dobri ljudi i veliki domaćini Mihajlo Džajević, Žikin sin Zoran Gajić, Dragan Pantelić…
Najpoznatiji u Kragujevcu bio je Vrba iz Šljivovca, visok dva metra i 22 santimetra. Radio je na pijaci i građevinama. Nosio je odjedanput po četiri džaka cementa, po dva ispod svake miške. Iz novijeg doba poznat je Novica Lukić, pobednik kviza „TV slagalica“.
MILICA – SA KOJOM JE MIODRAG CEO ŽIVOT
Ponosna na celu porodicu
– Ja sam na pijaci u Kragujevcu prodavala voće, povrće, mlečne proizvode. Pare meni moj muž nije davao, samo je uzimao i sve ulagao u kuću i okućnicu. Pravili smo kuću, građevinu od trideset metara, senjak, štalu, obor. Moj Miodrag Mile nije davao pare ni na odela, nije pušio, pio. Jedino bereta mora da mu je uvek nova. Ni u jelu nije pravio trošak. Za doručak popije četvrt kila varenog mleka, uz parče ’leba, kačamak, poparu. Moj domaćin nije hteo da uzima kredite. ’Ranili smo tri-četiri bika, tovili po deset svinja u proleće i jesen, prodavali ih i gradili. Snajka Dragica rodila nam je dve unuke Jelenu i Marijanu. Jelena nam je sa Ivanom, snimateljem TV Kragujevac, podarila dva praunuka Vojina i Vidana. Snajku moram da pohvalim, iako imamo aparate za mužu, za nas ukućane ručno muze krave. Nije isto muzilica i ljudska ruka, završava hvalospev Milica za snaju.
Piše: Miloš Ignjatović
