Kragujevčani i gosti grada rado šetaju ili se rekreiraju u parku Šumarice koji se prostire na 352 hektara, ali ova „pluća grada”, na kojima bi pozavidele i evropske metropole, nažalost, još uvek nemaju zaštitu nadležnih institucija kao prirodno dobro. Iako je pre nekoliko godina iz ustanove Spomen park „Kragujevački oktobarˮ bilo najava da će zatražiti odgovarajući stepen zaštite za prirodu, takva inicijativa do danas nije zvanično pokrenuta.
Memorijalni kompleks kojim gazduje Spomen park je od 1979. godine kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, ali se ovaj status, koji podrazumeva najviši stepen zaštite nasleđa, ne odnosi na prirodu parka. Stručnjaci kažu da priroda Šumarica „nije u krizi”, ali da je, ipak, izložena raznim faktorima koji je ugrožavaju, pa je sada pravo vreme da se učini sve kako bi se područje zaštitilo i valorizovala njegova prirodna vrednost.
Veliki urbani zeleni kompleks
Prvi korak na tom putu, koji ima zakonom predviđen administrativni tok, napravili su Ekološko istraživačko društvo „Mladen Karaman” i stručnjaci sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Kragujevcu, istraživanjem biodiverziteta Spomen-parka. Svi podaci će krajem godine biti sistematizovani i objavljeni u okviru naučno-popularne monografije pod nazivom Biodiverzitet Spomen-parka „Kragujevački oktobarˮ, čiji će urednici biti prof. dr Snežana Simić i doc. dr Filip Vukajlović. Rezultati iz ove monografije predstavljaće osnovu za zaštitu Spomen parka, važno naučno-popularno štivo za naučnike, istraživače, ali i širu javnost i polazna tačka za buduća istraživanja.
– Šumarice su u svesti građana prvenstveno memorijalni prostor i to je razumljivo i važno – to mesto nosi teret istorije koju Kragujevac ne sme da zaboravi. Ali, upravo zahvaljujući toj zaštiti prostora od izgradnje i intenzivnog korišćenja tokom decenija, Šumarice danas poseduje ekološku vrednost koju naselja u neposrednoj blizini nemaju. Sa 352 hektara unutar gradskih granica, ovo je jedan od najvećih urbanih zelenih kompleksa u centralnoj Srbiji. Ovaj prostor krije daleko bogatiji i raznovrsniji biološki svet nego što većina građana pretpostavlja, kaže za „Kragujevačke novine” dr Filip Grbović, naučni saradnik PMF-a i predsednik Ekološkog istraživačkog društva „Mladen Karaman”.
„Prirodnjaci” ocenjuju da stanje parka nije alarmantno i ne zahteva hitnu reakciju, ali da bogatstvo vrsta koje ima, među kojima su i veoma retke, nalaže da područje bude pod zaštitom.
– Ekološka vrednost ovog prostora ne održava se sama od sebe i to je nešto o čemu treba ozbiljno razmisliti. Iza naizgled jedinstvene zelene površine krije se složen mozaik u kome različiti delovi parka imaju potpuno različite ekološke funkcije: vlažne zone uz jezero nisu isto što i košena parkovska livada, šumski rubovi sa glogom, šipurkom i trnjinom nisu što i zasad četinara, a zapuštena parcela na rubu parka nije isto što i poluprirodna dolinska livada sa pedeset vrsta cvetnica. Zonalno upravljanje koje uvažava te razlike i koje različitim delovima parka prilazi sa različitim režimom održavanja – to nije luksuz ni administrativna komplikacija. To je preduslov za očuvanje onoga što imamo i to je standardna praksa u upravljanju urbanim zelenim prostorima širom Evrope. Šumarice to zaslužuju, poručuje predsednik Ekološkog istraživačkog društva „Mladen Karaman”.
Istraživač faune Spomen parka dr Filip Vukajlović, docent PMF-a za užu oblast zoologija, ocenjuje da priroda Šumarica nije pred nestankom i da rezultati pokazuju da je ovaj prostor „još živ, raznovrstan i ekološki funkcionalan”, ali i da postoje faktori koji je ugrožavaju.
– Postoje jasni znaci upozorenja: povećano opterećenje i eutrofizacija jezera, fragmentacija staništa, uklanjanje starih stabala i vegetacije, intenzivno uređivanje prostora, pritisak rekreativnih aktivnosti, otpadne vode, zamuljivanje, invazivne vrste i posledice toplijih i sušnijih godina. To su procesi koji pojedinačno možda ne izgledaju dramatično, ali se njihovi efekti vremenom sabiraju. Zato bih rekao: možda još nije poslednji minut, ali jeste vreme za poslednju ozbiljnu preventivnu odluku. Mnogo je lakše i jeftinije sačuvati postojeće livade, potoke, priobalje i stara stabla nego kasnije pokušavati da obnovimo staništa nakon što vrste nestanu. Zaštitu ne treba uvoditi tek kada se utvrdi da je priroda izgubljena, već dok je još dovoljno očuvana da se može sačuvati, kaže dr Vukajlović.
Životinjsko carstvo usred grada
Istraživanjem faune Spomen parka obuhvaćena su šumska i livadska staništa, Šumaričko jezero, Sušički i Alajbegov (Erdoglijski) potok, priobalne zone, kao i Botanička bašta, koja sa Velikim parkom i jezerom čini jedinstvenu ekološku celinu. Proučavane su ribe, vodozemci, gmizavci, ptice, sisari, dnevni leptiri, surlaši, kišne gliste, vodeni makrobeskičmenjaci i zooplankton.
Prema rečima istraživača, to nisu prva pojedinačna zoološka istraživanja u Šumaricama, ali predstavljaju prvo nastojanje da se različite grupe životinja objedine u celovitu sliku faune Spomen-parka.
– Cilj nije bio samo da napravimo spisak vrsta, već i da utvrdimo gde se one nalaze, koja staništa koriste, koje vrste imaju poseban značaj za zaštitu, šta ih ugrožava i koje mere treba ugraditi u buduće upravljanje ovim prostorom. Dobijeni podaci predstavljaju početnu osnovu za dugoročni monitoring i eventualnu izradu stručne studije zaštite, kaže Vukajlović.
U Šumaricama je do sada evidentirano preko hiljadu različitih vrsta životinja.
– Evidentirano je 328 vrsta i podvrsta surlaša (insekata), 114 grupa zooplanktona, 73 vrste i dva kompleksa dnevnih leptira, 66 grupa vodenih makrobeskičmenjaka, 61 vrsta ptica, 38 vrsta sisara, 13 vrsta kišnih glista, devet vrsta gmizavaca i sedam vrsta vodozemaca. Kod ptica su na jezeru zabeležene 51, u samom parku 32, a u Botaničkoj bašti 38 vrsta, kaže Vukajlović.
Među pticama se kao jedna od najbrojnijih gnezdarica parka izdvaja golub grivnaš, dok su česte i velika i plava senica, crnoglava grmuša, kos, sojka, svraka i siva vrana.
– Prisustvo više vrsta detlića i senica pokazuje da još postoje dovoljno stara stabla pogodna za pravljenje i korišćenje duplji. Na jezeru su značajne divlja patka, barska kokica, labud grbac, veliki trstenjak i druge vrste vezane za vodena i priobalna staništa. Među pticama se posebno izdvajaju retki nalaz svilorepog cvrčića, gnežđenje velikog trstenjaka, koji nije česta gnezdarica tog kraja, kao i prisustvo vodomara, čapljice, crne i srednje žune. Eja livadarka zabeležena je tokom seobe, navodi Vukajlović.
Ovog istraživača je iznenadilo prisustvo vidre, srne, divlje svinje, jazavca, lisice i šakala. To pokazuje da Šumarice još nisu potpuno izolovano „zeleno ostrvo“, već da postoji određena povezanost sa širim predelom i koridorima kojima se životinje kreću. Sa druge strane, zabeležene su vrste čije je prisustvo neposredno povezano sa čovekom. Šumska kornjača je uneta i nije prirodni stanovnik parka. U vodenom sistemu potvrđena je i kineska barska školjka, čije širenje može uticati na domaće vrste i strukturu vodene zajednice.
Posebnu zaštitnu pažnju zahtevaju dnevni leptiri, među kojima su i oni strogo zaštićeni u Srbiji.
– Devet registrovanih vrsta strogo je zaštićeno u Srbiji, dok su uskršnji leptir i veliki dukat navedeni u međunarodnim dokumentima zaštite. Značajni su i vardarski endem kišne gliste, sve vrste slepih miševa, vodozemci, zmije, vrste ptica vezane za duplje i priobalnu vegetaciju, kao i organizmi koji ukazuju na stanje kvaliteta vode, navodi Vukajlović.
Kad se čovek umeša
Stanje u staništima sa veoma bogatom faunom nije jednako dobro u svim delovima. Posebno su osetljiva vodena i vlažna staništa. Faktori ugrožavanja su nekontrolisano ispuštanje otpadnih kanalizacionih voda, pojačane rekreativne aktivnosti, neadekvatno rešena kanalizacija pojedinih domaćinstava i ugostiteljskih objekata, erozija i zamuljivanje jezera, ali i sve toplije i sušnije godine.
– Kod vodozemaca najveći problemi su uklanjanje priobalne vegetacije, intenzivno košenje, zagađenje, nagle promene vodostaja i isušivanje manjih vodenih površina. Vodozemci koriste vodu za razmnožavanje, ali šume, livade i zaklone za ostatak životnog ciklusa, pa ih ugrožava i prekid migracionih puteva između tih staništa. Šareni daždevnjak, obični mrmoljak, žutotrbi mukač i šumska žaba zavise od očuvanih, vlažnih i relativno mirnih mikrostaništa, objašnjava Vukajlović.
Za slepe miševe, detliće, senice, brgljeze i druge vrste koje koriste duplje najveću opasnost predstavlja uklanjanje starih, suvih i šupljih stabala. Sisarima dodatno prete fragmentacija staništa, intenzivno uređivanje zelenih površina, uznemiravanje i veliki broj napuštenih pasa i mačaka.
– Gmizavce ugrožava uklanjanje žbunja, kamenja, panjeva i drugih prirodnih zaklona, ali i direktno ubijanje zmija zbog straha i nepoznavanja. Posebno su osetljivi slepić i smukulja, dok je poskok na ovom području redak i vezan za mirnije, toplije i zaklonjene delove. Većina zmija registrovanih u Šumaricama potpuno je bezopasna za ljude i ima značajnu ulogu u kontroli glodara, priča Vukajlović.
Štetan uticaj saobraćaja
Predsednik Ekološkog istraživačkog društva “Mladen Karaman” dr Filip Grbović koji je istraživao ekosisteme i staništa navodi da u parku ima ukupno 12 tipova staništa u četiri glavna kompleksa: šumski, livadski, vlažno-priobalni i antropogeno-sekundarni, koji je nastao delovanjem čoveka.
– Dolinske livade zauzimaju oko 50 posto površine parka ili oko 180 hektara, i predstavljaju dominantan tip staništa, jer imaju znatno veći udeo nego šume. Hrastove šume sladuna i cera zauzimaju oko 75 hektara ili oko petine područja parka i ekološki su najvrednije šumske celine. Vlažna i priobalna staništa uz Šumaričko jezero i potočne koridore zauzimaju svega oko pet hektara, ali nose nesrazmerno veliku ekološku vrednost — stanište su usko specijalizovanih vrsta koje u urbanoj sredini nigde drugde ne mogu da opstanu. Invazivne biljne vrste, pre svega kiselo drvo, bagrem i ambrozija prisutne su u rubnim zonama parka i predstavljaju glavnu dugoročnu pretnju autohtonoj vegetaciji, priča Grbović.
Deo šumaričkog mozaika je i veštačko jezero, oko kojeg su nastale nove biljne zajednice, – tršćaci, ševari, trska, rogoz, a osim jezera vlažni koridor čine i Sušički i Erdoglijski (Alajbegov) potok. Tu je specifična vlažna vegetacija u malom procentu, ali je veoma važno stanište koje se štiti i na svetskom i evropskom nivou.
Stručnjaci upozoravaju da ta vlažna staništa treba očuvati i ne dozvoliti njihovo isušivanje. Šumarice moraju da se održavaju, naročito livade da se ne bi zaparložile. Stručnjaci naglašavaju da je održavanje važno zato što postoje invanzivne vrste biljaka koje zauzimaju teren poput kiselog drveta, bagrema, američkog javora, ambrozije i bagremca. One se brzo šire, zasenjavaju i uzimaju resurse posađnim biljkama.
– Oko celog Hipodroma je obrastao bagremac, jer se taj teren ne održava, a prate ga i druge invanzivne vrste među kojima i ambrozija, kaže Grbović.
On navodi da je problem i pošumljavanje nedovoljno istraženim vrstama koje nisu idealne za naše uslove. Breza koja je posađena kod stadiona mora da se redovno zaliva, a gde toga nema počinje da se suši. Svi četinari u parku su posađeni, nisu autohtona vrsta i takođe propadaju zbog suše.
– Svako stanište je kao kuća koju čovek ima. Uvek se štite prvo staništa, a onda i vrste, a ne obrnuto, jer šta vredi zaštititi vrste ako je ugroženo stanište, upozorava Grbović.
Stabla u parku ugrožavaju prirodni faktori, olujno nevreme koje ih obara naročito na nestabilnoj podlozi kraj jezera ili potoka, ali propadaju i zbog malo padavina u toku zime.
S druge strane, čovekov negativni uticaj je vidljiv na svakom koraku. Oko jezera i potoka postoji mnogo nelegalnih kanala kojima se kanalizaciona ili voda iz septičkih jama uliva u jezero.
– Kroz šumu u Šumaricama idu potočići gde je voda plavkaste boje i ide direktno u jezero. U Sušički potok se iz naselja Vinogradi kroz deo koji se zove Jaruga, verovatno iz septičkih jama i nelegalnih odvoda, izliva kanalizacija koja potom odlazi u jezero, govori Grbović.
Problem je sa čvrstim otpadom, jer građani u gustoj šumi kod jezera odlažu džakove sa komunalnim otpadom, a divlje deponije su i na mnogim drugim lokacijama u parku.
Stručnjaci upozoravaju i na štetan uticaj saobraćaja. Spomen park „seče” Milanovački put, tako da postoji i uticaj buke na životinje, a povećanje temperature, izduvni gasovi i ulje iz automobila negativno utiču na obližnje ekosisteme. Desankin venac je jednim delom zabranjen za saobraćaj dok drugi deo nije, pa vozila idu pored spomenika „Krugovi” i jezera.
Grbović upozorava i na neplansku i nelegalnu seču koja degradira velike površine pod hrastovom šumom, naročito kod Šumaričkog jezera. Postoje, međutim, i netaknuti delovi hrastovih zajednica što je retkost i trebalo bi da budu predmet zaštite.
Naći pravu meru zaštite
Grbović naglašava da ubuduće treba sačuvati i estetski i ekološki aspekt Spomen-parka, uz veliku pažnju pri izboru biljnih vrsta koje se sade zbog potencijalno invanzivnih. On smatra da treba naći pravu meru zaštite područja i pretpostavlja da bi odgovarala kategorija „predeo izuzetnih odlika”.
– Ne možemo da očekujemo da Spomen park postane Park prirode ili Nacionalni park, već bi trebalo da zaštita bude u nekoj kategoriji u kojoj imamo izbalansirani odnos upravljanja i očuvanja prirode i korišćenja resursa, smatra dr Grbović.
Prema rečima dr Vukajlovića zaštita područja je važna zato što se životinje ne mogu uspešno čuvati ako se štite samo pojedinačni primerci.
– Potrebno je očuvati čitav sistem njihovih staništa: stare šume i stabla sa dupljama, livade različitog tipa, šibljake, vlažne depresije, potoke, jezero, trsku, priobalnu i vodenu vegetaciju, kao i veze između tih celina. Formalna zaštita bi omogućila da se radovi, košenje, seča, uređenje obala, izgradnja, rasveta, održavanje vodotokova i rekreativne aktivnosti planiraju na osnovu stručnih podataka, umesto da se svaki deo parka održava na isti način, kaže dr Vukajlović.
On naglašava da zaštita ne bi trebalo da znači zatvaranje Šumarica za građane.
– Naprotiv, cilj je da se njihove memorijalne, obrazovne, turističke i rekreativne funkcije usklade sa očuvanjem prirode. Ornitološko istraživanje je pokazalo da park, Botanička bašta i jezero funkcionišu kao nerazdvojiva celina tokom gnežđenja i seobe ptica, pojašnjava dr Vukajlović.
Prema njegovim rečima najprimereniji bi bio zonalni sistem zaštite.
– Najvrednije i najosetljivije celine – delovi jezera i priobalja, Sušički i Alajbegov potok, vlažne livade, stara šumska staništa i zone sa starim i šupljim stablima, trebalo bi obuhvatiti strožim, drugim stepenom zaštite. Na najvećem delu memorijalnog i rekreativnog prostora mogao bi da se primenjuje treći stepen zaštite, koji omogućava korišćenje prostora, ali uz jasno propisane uslove. Prvi stepen na čitavom području ne bi bio realan niti potreban, smatra Vukajlović.
On zaključuje da konačnu kategoriju i granice režima treba da utvrdi nadležni Zavod za zaštitu prirode kroz zvaničnu studiju zaštite. Suština nije u nazivu kategorije, već u tome da se obezbedi sistem zaštite područja, plansko košenje, zaštita starih stabala, očuvanje priobalne vegetacije, kontrola kvaliteta vode, monitoring invazivnih vrsta i sprečavanje dalje fragmentacije staništa.
Piše: Gordana Mirović
