ZORAN MILANOVIĆ, JEDAN OD LEGENDI „SMAKA”: Novi „susret generacija” u Areni

Sredinom septembra legendarni „smakovciˮ ponovo se okupljaju. Biće u Domu omladine, koji im je godinama i bukvalno bio „drugi domˮ, podrumu ovog zdanja, gde su pre pet i po decenija počeli da uvežbavaju svoju muziku. Sada opet vežbaju i to za koncert koji će se održati 16. decembra u beogradskoj „Areniˮ. Sve karte već su rasprodate.

To je povod da se sretnemo sa Zoranom Milanovićem, gitaristom, koji je uz Točka i Kepu najstalniji član grupe „Smakˮ, autentični Kragujevčanin i veoma cenjeni muzičar na prostorima cele bivše Jugoslavije.
– Nastup u „Areniˮ nije neki naš novi povratak. Niti želimo da pravimo kakav spektakl, bilo bi to ofucano. Mi smo grupa koju treba slušati uživo, a ovo smo nazvali „susretom generacijaˮ, da ljudi imaju priliku da nas čuju i vide, i ona stara publika, ali i mlađi. Istovremeno ćemo mi „smakovciˮ da se preispitamo da li smo sposobni da odradimo još jedan veliki koncert i da publika bude zadovoljna. Verujem da će koncert biti upamćen kao poseban doživljaj. Jednom davno pokojni Boris (Aranđelović) ispred velikog zdanja rekao je: „Brate, treba doći do ove Areneˮ, da bi posle koncerta zaključio: „Momci, ovaj mali je super, dobar je to momakˮ, priča Zoran.

Muzički život Zorana Milanovića ne može da se spakuje u jedan novinski tekst, za to bi bio potreban jedan veliki serijal, pa ćemo zato izdvojiti događaje i detalje, koji su po njegovom izboru bili najupečatljiviji.

Seća se Zoran kad je otac starijem bratu Ćofi za rođendan kupio gitaru, ali ona njega nije privlačila, ali Zorana jeste i te kako. Inače, otac i deda bili su poznati šnajderi koji su imali radnje u centru grada. Gitara je postala njegova opsesija, počeo je uporno da vežba i škola ga nije baš zanimala.

– Tada je u Kragujevcu najpopularnija bila grupa „Senkeˮ, u kojoj su bili Cisko, Asim, Cole i Vojkan. Onda je Vojkan napustio bend i pozvali su mene da probam da sviram, ali bas gitaru, i od tada to je postao moj instrument zauvek. Imao sam tada samo petnaest godina. Svirali smo na igrankama u Vatrogasnom domu i Medicinskoj školi i to isključivo rok muziku, objašnjava Zoran.

Potom je „Senkeˮ napustio i Cisko, a na njegovo mesto došao je Slobodan Kominac Koma, koji je bio pevač i gitarista.

Sa sedamnaest godina upoznao je devojku Milicu i sa njom je proveo ceo život. Venčali su se 1977. i dobili kćerku Višnju i sina Filipa.

– Iduće godine pravićemo „zlatnu svadbuˮ. Inače, baveći se muzikom izdržavao sam porodicu, a šira i najuža familija uvek mi je davala podršku. Celog života najvažnije su mi bile dve stvari – porodica i muzika, s ponosom govori Zoran.

Međutim, nije bio baš zadovoljan radom grupe „Senkeˮ, pa su on i Radomir Kominac rešili da naprave novi bend.
– Čuli smo da u Čačku živi jedan izvanredan gitaristai i ja i Koma zaputimo se kod njega. Bio je to Točak (Radomir Mihailović). On je uzeo gitaru da nam nešto odsvira i mi smo od prvih taktova bili oduševljeni. Videli smo da je on vanserijski gitarista i odmah smo mu ponudili saradnju. Točak je to prihvatio, ali pod jednim uslovom – da angažujemo i jednog bubnjara iz Kraljeva. Sednemo u Kominog „fićuˮ i sva trojica odemo u Kraljevo. Kad smo čuli kako on radi, nije lupao po bubnjevima, već je svirao, oduševili smo se kao kada smo čuli Točka. Bio je to Kepa (Slobodan Stojanović).

U Kagujevcu je ubrzo formirana nova grupa pod nazivom „Smakˮ. Mnogi su mislili da je to skraćenica (Samostalni muzički ansambl Kragujevac), međutim reč je o nazivu jedne predstave koju je pripremao Dramski studio Doma omladine, koja, nažalost, nikada nije izvedena.

Sledeće 1972. godine grupa iz Kragujevca dobija poziv da nastupa u međunarodnom omladinskom kampu u Dubrovniku i Zoran Milanović misli da je to bio veoma bitan momenat za njihovu afirmaciju. U sećanju mu je jedan nastup.

– Tada još nismo bili poznati bend, ali pozove nas čuveni menadžer Vladimir Mihaljek da na letnjoj pozornici budemo predgrupa već poznatom zagrebačkom sastavu „Tajmˮ, koja treba da promoviše svoj čuveni album „Timeˮ. Mi prihvatamo ponudu i održavaju se tonske probe. Prvo su na sceni „tajmovciˮ, a među njima zvezde Dado Topić, gitarista Vedran Božić. Oni za nas nisu ni čuli, mislili su da smo neki lokalci. Završavaju probu i udaljavaju se od bine, puni sebe, ne vide nikoga, a mi počinjemo da sviramo svoju tonsku probu. Već su bili poodmakli kad su čuli našu muziku, svi su zastali, odslušali nas do kraja i bili očarani. Onda smo se upoznali i nastavilo se naše druženje, opisuje Zoran prijatne trenutke iz Dubrovnika.

Kaže da se video sa Dadom Topićem kada je nedavno nastupao u Kragujevcu. Tvrdi da je on najbolji jugoslovenski pevač svih vremena.

Iz Dubrovnika je Kepa „smakovceˮ odveo u Zeleniku da čuju i upoznaju Lazu (Ristovskog) koji je nastupao za „Bezimeneˮ. Upoznali su se, ali nije bilo dogovora da im se pridruži.

Nekako u isto vreme grupu napušta Radomir Kominac, a ulogu vokala preuzima Boris Aranđelović. Tada počinju najplodnije godine „Smakaˮ. Ređaju se nastupi širom Srbije i Jugoslavije, nove originalne pesme, popularnost vrtoglavo raste.

– Snimamo naš prvi album „Smakˮ, a potom, 1977. godine naš najbolji LP „Crna damaˮ. Onda smo promovisali maksi singl „Šumadijski bluzˮ na stadionu „Čika Dačaˮ. Prvi put pred publikom sviramo i „Satelitˮ, a kao goste pozvali smo „Ju grupuˮ i „Buldožerˮ. Publika je odlično reagovala i dala nam je nova krila. Tada smo već bili dokazana super grupa, priča Zoran.

Dodaje da im je popularnost dodatno podiglo glasanje koje je organizovao muzički časopis „Džuboksˮ. Dve godine zaredom, 1977. i 1978, Zoran Milanović je proglašavan za najboljeg gitaristu u Jugoslaviji.
Upliv u biznis

Nažalost, 1981. godine „Smakˮ prestaje sa radom.

Umesto muzike Zoran Milanović posvećuje se nečemu sasvim drugom – da bi izdržavao porodicu.

– Rešio sam da nastavim porodičnu tradiciju, uz iskustvo koje sam stekao na turnejama sa „Smakomˮ. Sa bratom Milovanom, Ćofom, osnovao sam firmu „Džegerˮ za proizvodnju odeće od teksasa. Brat je napustio posao u „Zastaviˮ i počeli smo da nabavljamo opremu. Kao privatnici prolazili smo kroz razne faze razvoja, napredovanja i krize. U jednom periodu imali smo oko dvesta zaposlenih, svoju proizvodnju i prodajne objekte, međutim 2008. godine dolazi ozbiljna kriza, a ekonomija je neumoljiva – veliki poslovi, veliki troškovi. Morali smo da tražimo izlaz iz tog posla, kaže Zoran.

U vremenu dok se ne bavi muzikom, najbolji bas gitarista na ovim prostorima oprobava se i u ugostiteljstvu.

Iz nekih svojih razumljivih razloga Zoran Milanović se nije vraćao u „Smakˮ kada je on privremeno nastavljao da radi, ali je 2012. prihvatio Točkov poziv da se još jednom okupe.

– Usledio je neverovatan koncert u „Kombank areniˮ 12. decembra 2012. – „Smak smakovaˮ. To je najbolji, ili jedan od naših najboljih nastupa. I publika i mi bili smo puni energije, nas skoro dvadeset hiljada zajedno smo disali kao jedno. Boris je bio u punom zamahu i u prvom planu. Uzgred da kažem, njegovo visoko pevanje publika u početku nije baš najbolje prihvatila, prošlo je vremena dok nije postao zvezda i idol publike, objašnjava Zoran.
Sledeći veliki koncert „Smakˮ je imao juna 2015. godine na beogradskom Ušću.

– Boris je tada već bio oboleo, ali mi to nismo znali. Na bini je bio pod stresom, imao je slabiji intenzitet glasa, pa je to i na nas uticalo. Nažalost, preminuo je posle dva meseca, s tugom govori njegov prijatelj.

Novi vokal „Smakaˮ postao je mladi Jovan Pantić.

Kao vrhunski muzičar Zoran Milanović ima puno pravo da komentariše današnju muzičku scenu.

Milanović kaže da „Smakˮ nikada nije bio medijski bend, već bend koji treba slušati uživo.

Zoran je sada penzioner – formalno. Kaže da ima 26 godina upisanog radnog staža, što sa početka muzičke karijere, što kada je vodio firmu „Džegerˮ i restoran.

„Smakovciˮ, međutim, nisu dospeli na listu za dobijanje takozvanih nacionalnih penzija.

– Sve što smo uradili nije dovoljno za nacionalno priznanje za vrhuski doprinos kulturi. Nacionalna penzija treba da bude nagrada za uspešan rad i danas neki pokušavaju da je dobiju vukući za rukav kojekakve moćne ljude. Ja to ne mogu i ne želim da radim, zaključuje nekada najbolji bas gitarista bivše Jugoslavije.

Ipak, ovu svoju priču završava na optimističan način.