Pre dve i po godine, u septembru 2023, u ovim novinama objavljen je tekst o nedomaćinskom odnosu vlasnika Robne kuće „Tri O” i istoimenog garni hotela u Ulici Vojislava Kalanovića prema spomen obeležju, bisti Nikole Nikolića, koja se nalazila na mestu nekadašnje štamparije koju je ova firma privatizovala.
Naime, tada su nas građani obavestili da je već duže vreme bista nakrivljena na desnu stranu (gledajući sa ulice) i da nije bezbedno biti u njenoj blizini. Niko, međutim, nije našao za shodno da nešto učini i vrati je u prvobitni položaj ili da je bar ogradi da deca ili stariji prolaznici ne bi prilazili blizu nje.
Najnovija vest, koju su ponovo doneli građani, je da je bista sa postamentom uklonjena sa mesta na kome se nalazila i da je smeštena u dvorištu između objekata „Trnava” i „Tri O” u Ulici Šumadijskoj, gde je laka meta za one koji imaju nečasne namere.
Odmah se otvorilo pitanje ko je i zbog čega uklonio bistu koju su postavili štamparski radnici prvom vlasniku štamparije, proslavljajući dan preduzeća 25. septembra 1985. godine, a sumnja je „pala” na sve one koji bi mogli da imaju bilo kakve veze sa javnim spomenicima.
Građani su, videvši mehanizaciju JKP „Vodovod i kanalizacija”, sugerisali da su to možda oni učinili, ali su iz ovog javnog preduzeća to demantovali. Isti odgovor dobili smo i od JKP „Šumadija”, kao i od Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Konačno, je „odgovornost” za uklanjanje biste i postamenta preuzelo preduzeće „Tri O”, a od pravnika Mladena Mladenovića saznali smo i zbog čega.
– Skoro 10 godina imamo problem da voda odnekud ulazi u objekat maloprodaje, što je pričinjavalo ogromnu štetu. Propala je velika količinina robe, ali do sada nismo uspeli da saznamo odakle dolazi. Svake godine smo ispumpavali vodu, prijavljivali „Vodovodu”, ali oni nisu prihvatali da je slučaj u njihovoj nadležnosti. Tek kada se ispostavilo da voda curi iz cevi sa ulice, došle su ekipe „Vodovoda” i već više od sedam dana rade na otklanjanju ovog problema. Zbog toga smo bili prinuđeni da sklonimo bistu Nikole Nikolića, kako ne bi došlo do oštećenja i čim radovi budu završeni vratićemo je na staro mesto, jer smo svesni njenog značaja za grad, objasnio je Mladenović.
Na uklanjanje biste prvo je reagovao SUBNOR Kragujevac. Predsednik ove organizacije Željko Zirojević za „Kragujevačke” je izjavio da su se obratili gradonačelniku molbom da se bista vrati na svoje mesto.
– Od strane građana smo obavešteni da je bista Nikole Nikolića, štampara koga su nemački fašisti ubili 17. oktobra 1941. godine, a koja se nalazi u Ulici Dragoslava Srejovića broj 30, uklonjena zajedno sa postamentom zbog radova (navodnog asfaltiranja) i odneta u obližnje dvorište u Ulici Šumadijskoj, gde je ostavljena i lako se može odneti, tj. ukrasti. Zbog svega navedenog, obraćamo vam se molbom da se bista vrati na mesto gde je bila, jer treba imati u vidu istorijsku ulogu Nikole Nikolića i njegovu žrtvu u borbi protiv fašizma. Takođe, Zavod za zaštitu spomenika kulture, Komisija za spomenike, Muzej i druge nadležne institucije treba da se pozabave kako se čuvaju i održavaju spomenici kulture, kao i da niko nema pravo da samoinicijativno, bez znanja grada, uklanja spomen obeležja. Nadamo se da ćete preduzeti mere iz vaše nadležnosti, navedeno je u pismu upućenom gradonačelniku Nikoli Dašiću.
Zirojević je podsetio da nije prvi put da reaguju zbog zanemarivanja spomen obeležja. Slično se dogodilo i sa bistom Kazimira Veljkovića, koja se nalazila ispred istoimenog preduzeća u Ulici Kumanovskoj 1 i nakon stečaja preduzeća pretila je opasnost da se bista ošteti ili nestane. Zato su u SUBNOR-u preuzeli stvar u svoje ruke i bistu sklonili u svoje prostorije, gde se i danas nalazi.
Nekada štamparija od ugleda
Nije na odmet i ovom prilikom podsetiti ko je bio Nikola Nikolić, mada o njemu ima veoma malo podataka. Kragujevčani se uglavnom sećaju da se tako zvala štamparija nedaleko od glavne autobuske stanice.
Deo Nikolićeve biografije zabeležen je u knjizi „Na maturi revolucije” koja je priređena povodom obeležavanja 150 godina Prve kragujevačke gimnazije i u izdanju „Svetlosti” objavljena 1987. godine.
Nikola Nikolić je bio gimnazijski đak. Rođen je u Nišu 1890. godine, ali su se njegovi roditelji doselili u Kragujevac, gde je nastavio školovanje i maturirao 1909/1910. školske godine. Nastavio je da studira tehniku, ali njegovo školovanje prekinuli su balkanski i Prvi svetski rat. Bio je raspoređen u saniteskim jedinicama i preživeo je sva stradanja srpske vojske od 1914. do 1918. godine.
Posle rata procenio je da je prestar da nastavi studiranje, pa je počeo da radi kao knjižar. Ali, sećanja na studentski život neprestano su ga pratila. Njegova knjižara zvala se „Studentska knjižara”, a od 1924. do 1941. godine držao je i štampariju i mada je menjala nazive, svaka je u imenu imala oznaku „studentska” – „Štamparija studentske knjižare” Nikole Nikolića, zatim „Studentska štamparija i knjigoveznica”, „Studentska štamparija” Nikole Nikolića. Od 1936. do 1941. godine nosila je naziv „Novo doba” Nikole Nikolića.
U burnim godinama partijskog previranja od 1935. do 1941. pripadao je Demokratskoj stranci i bio je jedan od najbližih saradnika Dragoljuba Milovanovića Bene. Voleo je demokratsku i slobodarsku misao, bio je dobar prijatelj i sa republikancima i sa komunistima i levo orijentisanim zemljoradnicima. Više je bio slobodar i demokrata nego zagriženi pripadnik stranke.
U danima rata materijalno je pomagao Kragujevački odred, a iz njegovog mlina u Stanovu često su odlazili džakovi brašna prema Dulenu i Adžinim livadama, gde je odred najčešće logorovao.
Činio je to dosta otvoreno, pa su Nemci lako doznali o njegovoj celokupnoj političkoj aktivnosti, a štamparija je bila pod stalnom prismotrom. Zato je, verovatno, i izabran da prvi strada u „predvečerje” tragičnog 21. oktobra.
Naime, u noći između 17. i 18. oktobra 1941. godine patrola fašističke vojske upala je u kuću Nikole Nikolića i odvela ga sa sobom. Šta su sa njim radili i gde su ga vodili nikada se nije saznalo. Zna se samo da je u Ulici Branka Radičevića, ispred kuće dr Dinića, ubijen automatom i prenet na pločnik ispred nekadašnje „Jugobanke”. Lice mu je bilo deformisano, a prepoznao ga je arhitekta Živa Đorđević. Njegov prijatelj Gandi po saznanju o smrti Nikolića, dotrčao je i upalio sveću iznad glave pokojnika, ne sluteći da sve to posmatraju nemački doušnici. Narednog dana Gandi je uhapšen i 20. oktobra streljan u Bagremaru, zajedno sa 80 najviđenijih Kragujevčana.
Dokrajičila ih privatizacija
Posle oslobođena grada 1944. godine privatne štamparije nastavile su sa radom. Nakon smrti Nikole Nikolića štampariju „Novo doba” preuzima njegova supruga Sofija Nikolić i u njoj se štampaju prve posleratne novine u Kragujevcu – „Vesti” (1944.) i prvi broj „Svetlosti” (6. januara 1945.).
Nacionalizacija svih privatnih štamparija izvršena je 1948. godine, a kragujevačka nastavlja sa radom posle 1954. godine pod nazivom Štamparsko preduzeće „Napredak”. Od 1962. dobija novo ime – Štamparsko preduzeće „Nikola Nikolić” i počinje njen ubrzani razvoj. Proizvodnja se znatno uvećala, zapošljavaju se stručni kadrovi. Od 1966. godine počela je izgradnja novih pogona sopstvenim sredstvima, što svedoči o uspešnom poslovanju preduzeća. Objekat je konačno završen 1973. godine i prostirao se na 2.400 kvadratnih metara, a istovremeno su nabavljane i najsavremenije štamparske mašine od nemačke fabrike „Hajdelberg”.
Sve do devedesetih godina štamparija je radila punom parom, a osamdesetih godina prošlog veka kao direktni izvoznik štampala je udžbenike za inostrane kupce u Angoli, Sovjetskom Savezu i Alžiru u tiražima preko sto hiljada primeraka, što je bio izazov i za mnogo veće štamparije. Te godine bile su vrhunac u poslovanju štamparije „Nikola Nikolić”, koja je postala poznata u čitavoj Jugoslaviji.
Sve što je do tada postignuto počinje da se urušava raspadom Jugoslavije 1991. godine. Štamparija „Nikola Nikolić” preživljava međunarodne sankcije, inflaciju, bombardovanje. Osiromašeno preduzeće i dalje se bori da preživi, ali totalni krah i propast donosi privatizacija, koja je unuštila mnoga uspešna preduzeća.
Štamparija je prodata 2003. Radisavu Rodiću, koji je kupio više štamparija u Srbiji i sve ih odveo u stečaj.
Nakon tri godine raskinut je ugovor o privatizaciji, radnici su se našli na ulici, a preduzeće je otišlo u stečaj. Akcijski fond kome je pripala imovina rasprodao ju je privatnim licima.
Zgrada štamparije prodata je 2011. godine firmi koja je od gvožđarske radnje od 15 kvadrata u Aranđelovcu (1995.) prerasla u preduzeće „Tri O”, koje raspolaže sa 26 maloprodajnih objekata, među kojima je i ovaj koji se nalazi na mestu najstarije srpske štamparije.
Na staru štampariju podsećala je jedino nakrivljena bista, a ni nje više nema, a sadašnje gazde valjalo bi da se pobrinu da se ovo spomen obeležje, što bi rekao naš narod, uljudi i ponovo nađe na svom mestu.
Piše: Gordana Božić
