U februaru je preminuo poznati kragujevački umetnik, akademski vajar Zoran Ilić. Ostala su njegova trajna skulptorska dela u gradu – spomenici kralja Aleksandra i Jovana Ristića, veliki krst na ulazu u Kragujevac, spomenik „Uspenje” posvećen stradalim sugrađanima u ratovima devedesetih. U znak sećanja na umetnika objavljujemo tekst iz 2015. godine u kome je on sam predstavio svoj životopis
Hadži Zoran R. Ilić rođen je 6. oktobra 1945. godine, kao drugi sin oca Radomira i majke Radmile, u kući preko puta glavnog ulaza u portu Nove crkve u Kragujevcu. Otac i stric imali su zajedničku frizersku radnju za dame, „Braća Ilić” u zgradi današnje gradske kafane „Balkan”, pre Drugog svetskog rata. Kuća u kojoj je živela porodica Ilić nalazila se odmah do ondašnje Kojićeve banke. Pamti Vladiku Valerijana, kome je zajedno sa bratom Slobodanom na bakin nagovor pre večernje službe ljubio ruku i davao mu bosiljak.
Pohađao je osnovne škole „Svetozar Marković” i „Radoje Domanović” koje su bile odmah iza kuće. Izgradnjom zgrade Komiteta, današnjeg „Vodovoda”, porodica se seli na novu lokaciju u Karađorđevu broj 26, takođe u strogom centru.
U tradicionalnom duhu porodice, upisuje frizerski zanat.
– Otac je imao planove sa mnom, želeo je da me pošalje u Pariz, gde bih specijalizirao frizerski zanat i posle da otvorimo zajednički salon u evropskom stilu u Kragujevcu, pričao nam je svojevremeno Zoran, evocirajući uspomene na mladalačke dane.
Međutim, otac mu umire posle završene prve godine zanata i sve počinje da se menja. Diplomu ženskog frizera stiče 1963. godine. Odmah odlazi u vojsku gde je odslužio kao „prašinjar” godinu i po u intendanskoj jedinici. JNA je iskoristio i kompletirao zanat diplomom muškog frizera.
Početak u Domu omladine
– U školi sam iz likovnog imao četvorku ili peticu Tek sa dvadesetak godina počinjem ozbiljno da shvatam umetnost. Slikar Miša Maksimović bio je drug iz odeljenja sa mojim bratom, takođe zaluđen za slikarstvo i umetnost, i ja počinjem da se družim sa njim. Napravio sam prvo autoportret, za koji sam mislio da je genijalno delo. Miloš mi predlaže da odem u Dom omladine i da se učlanim u njihov Likovni studio.
U to vreme u Domu omladine su bili slikari Kepa Jelisijević, Miki Janković, Miško Samardžić, Raša Stevanović… U Dramskom studiju pojavili su se Mirko Babić, Rade Marjanović i Gorica Popović. Upravnik Doma omladine bio je Mirko Đoković, postavljen na funkciju po partijskoj liniji. Nije imao likovno obrazovanje, ali je shvatao mlade ljude. Voleo je bunt mladosti, mada se pribojavao da ne napravimo „nešto protiv države”.
Upis na fakultet je priča za sebe. U radu sa Likovnom sekcijom pravim početničke radove. Miša Maksimović mi ukazuje kako bi moji radovi trebalo da izgledaju i usmerava me da upišem Likovnu akademiju u Beogradu. Imao sam solidne vajarske radove za prijemni ispit, međutim to je trebalo da se proprati i adekvatnim crtežima. Nisam bio crtač, nisam imao tu vrstu vaspitanja, odneo sam komisiji neke male crteže. Trebalo im je dostaviti veće crteže na pak papiru. Normalno, u prvom nisam upisao Akademiju. Razočaran tim neuspehom rešim da odem u Austriju i da tamo radim kao frizer. Tamo se razočaram, samo što mi nisu u zube gledali, Austrijance naplašili naši i cigani. Ja se upitam „gde sam došao” i vratim se posle nedelju dana kući.
Odmah sam počeo da se spremam za sledeći prijemni ispit. Ljudski sam učio i radio i 1968. godine položim. Počeli su studentski nemiri i policija je čuvala fakultet. Problematični su bili čupavi studenti. Na moju sreću nije bilo problema kada je moja generacija krenula na predavanja i vežbe. Stručni ispiti nisu mi bili problem, ali sociologiju nisam mogao da uzmem u ruke, marksizam nisam mogao da smislim. Nisam mogao da ih čitam i izgubim drugu godinu. Stanovao sam u studentskom domu i živeo od studentskog kredita i majčine pomoći. Prebrodrim tu krizu i položim zaostale ispite. Od druge godine svake nedelje sam dolazio kući na vikend. Bez Kragujevca nisam mogao!
U trećoj godini izabrao sam profesora Mišu Popovića. Diplomirao sam 1974. godine. Prvim autobusom vratim se u Kragujevac.
Odmah se angažujem da nađem posao. Bilo je upražnjeno mesto profesora likovnog u Tehničkoj školi. Vlada Subotić dobio je francusku stipendiju i otišao u Pariz. Odem kod direktora i predstavim se. Živojin Drešević uzme potvrdu, gleda mene, gleda nju i kaže mi: „Ako ti misliš da se ponašaš kao Vlada Subotić, nemoj da mi dolaziš, on nije držao đacima ni po dva časa mesečno”.
Prijem me ubio u pojam pristupom i ja potražim posao na drugom mestu. Pojavi se u ŠUP-u prazno mesto profesora likovnog, konkurišem i prime me da radim 1975. u januaru.
Iste godine sam napravio moju prvu samostalno izložbu radova sa fakulteta. Ljudi iz škole su mi izašli u susret i dali mi prostoriju gde sam osnovao i svoju radionicu. Bilo je to vreme mog „uljuljkivanja”, nisam uradio ništa bitno. Škola vodi kreativca u suprotnom pravcu, veliki deo vremena provodio sam sa decom. Uzor u vajarstvu bio mi je Nebojša Mitrić, car za reljefe i plakete.
Spomenici – svedoci vremena
Odjednom mi se pojavila želja da odem na Svetu goru, ne znam kako i ne znam zašto! Kupio sam motor „tomos elektronik 90” i rešim 82. godine da krenem na put. Odem kod Vladike Save da mi da neka uputstva. On mi kaže: „I ja kad hoću da idem na Svetu goru tražim dozvolu od Carigrada, tako da ništa ne mogu da vam pomognem”. Sednem na motor, odvezem se u Grčku i uspem uz pomoć jednog iskušenika, oca Marka, da uđem u Hilandar. Bio je to veliki preokret za mene u duhovnom i stvaralačkom smislu. Počinjem da radim portret Svetog Save. Iste godine bio sam još jedanput u Hilandaru sa mojim kumom Radetom Tošićem. Napravili smo ekipu i odlazili na Hilandar najmanje jednom godišnje. Posete najvećoj pravoslavnoj svetinji učinile su da se zainteresujem za reljef i počinjem da ga proučavam. Reljef postaje moj likovni izraz.
Novi preokret u mom životu je 2010. godine kada prelazim u Direkciju za urbanizam na mesto vajara. Tu sam i penzionisan. Imao sam svoj atelje.
Radio sam na uređenju grada, to mi je bio posao. U Urbanizmu sam napravio idejno rešenje za krst na ulazu u grad, koje su prihvatili gradonačelnik i ljudi koji su ga finansirali, kao i vladika ispred Srpske pravoslavne crkve. Dao sam osnovne elemente, a onda je to usklađivano i dorađivano do primenljivosti. Krivo mi je što „Krst” nije bar dva metra veći, ali sve što sam radio bilo je pod presijom pomanjkanja novca.
Uradio sam spomenik kralja Alesandra u Staroj radničkoj koloniji, koji je trebalo da bude visok bar tri metra, ali koliko para toliko muzike. Mali je spomenik u onom prostoru, ali to je bio prvi spomenik od 41. godine kralju u Jugoslaviji.
Moje delo je i spomenik Jovanu Ristiću na istoimenom trgu kod donjeg kamenog mosta, postavljen je 2004. godine, kao i spomenik „Uspenje” ispred nekadašnje Robne kuće „Beograd”, koji je posvećen palim sugrađanima u ratovima devedesetih godina.
Komunisti su srušili veliki spomenik kralju Aleksandru ispred „Zastave”. Idelogije su idelogije, ali spomenici treba da ostanu kao svedoci vremena. Krivo mi je što još nešto nisam uradio za moj grad. Kragujevac je moj grad, ali ne po svaku cenu.
Ja nisam oduševljen Kragujevcem, ljudima koji ga vode po pitanju umetnosti. Pet minuta ne bi ostao u njemu kakav je sada, ali ja sam ovde rođen i volim ga.
Pola veka druženja sa vajarom proveo je pokojni pesnik Radovan Šarenac, koji je zabeležio:
– Ilićev opus uslovno i (grubo) se može podeliti na dve dominantne celine: duhovno/religiozno i svetovno/upotrebno. Istovremeno, ne treba smetnuti sa uma i dela koja su „na prelazu svetova” sa odlikama iz oba navedena sveta. Svakako da religiozni motivi i kanoni vizantijskog i pravoslavnog plitkog reljefa preovlađuju delom ovog autora. Nikako ne smemo da zaboravimo ni njegove domete u apstraktnim minimalističkim formama u kojima dostiže zavidno skulptorsko majstorstvo.
Piše: Miloš Ignjatović
Foto: Miloš Ignjatović
