Postavi se tako neka grupa ljudi, ili neki čovek, na rukovodeće mesto, a i oni ili on, svesni su da nisu baš za to, da nemaju niti znanja, niti onog pravog zvanja. Doduše, imaju oni i diplome sa nekog privatnog fakulteta, ali ona tanka k’o flis papir, tanka koliko i znanje koje nose, jer ta diploma ima samo finansijsku, a nikako znanstvenu vrednost, pa kad dođu problemi koje treba ta funkcija da reši, eto belaja. Belaja na sve strane, jer nemaju kapacitete za tako nešto, a nemaju ni koga da pitaju jer su oko sebe postavili još grđe od sebe.
I onda počinju problemi da se gomilaju, da rastu, da budu vidljivi, e to je sad dodatni problem. Ono što se ne vidi, što zadužuju, što troše bez kontrole, to za njih nije opasno, ima ona čuvena „to su ovi pre nas uništili, a mi ispravljamo”, mada i to polako bledi jer evo 12 dugih, vala predugih godina, ista priča se okreće u krug.
E, ono što se vidi, šta sa tim? Kako objasniti da si sposoban, a grad u rasulu? Dosadismo više i Bogu i narodu pominjanjem Tržnice, ali od 22. maja 2020. godine, četiri godine i dva meseca ne umeju ni da rekonstruišu jednu zgradu; infrastruktura u klasičnom rasulu, ulice prepune rupa, a kad padne kiša grad se pretvara u vodenu oazu, gde ćeš lakše čamcem nego kolima da stigneš donekle. „Usiviše” grad pločnicima jer kako da im objasniš da se po svetu, u centrima velikih gradova, prave mozaici po trgovima da bi, ne samo bili lepši za građane, nego i da privuku turiste da posete grad. Ali, kako to objasniti ljudima koji vode ovaj grad, kad oni kada izađu na naplatnu rampu u Batočini „upali im se roming na telefonu”. Bili malo do Beograda po zadatke da utvrde šta i kako da rade, jer ne dolazi Veliki Manitu tako često da bi mogao da im na dnevnom nivou objasni šta treba da rade. Ogrebu se malo i za neko putovanje po svetu na račun grada, ali mogu da zamislim tu sluđenost kad se tamo pojave.
Mogli bismo da nabrojimo „milion” obećanja koja nisu ispunjena (rekonstrukcija Kliničkog centra, Gradski stadion, Severna obilaznica, zgrada FILUM-a, Železnička pruga Sobovica-Lužnice, brza saobraćajnica Kragujevac- Mrčajevci…) i za koje je i Veliki Manitu probio rokove u svojim obećanjima, a on sve zna i nikada ne greši.
I šta sad, kako da mi ostanemo tu gde jesmo, mada smo i svesni da nemamo kapaciteta, ali smo i svi svesni, i tu imamo jedino konsenzus, da volimo da budemo na funkcijama, zapitaše se kragujevački naprednjaci. Osećam da je ovako bilo: „Trust” mozgova kragujevačkih naprednjaka noćima je „lupao glavu” šta da radi, kako da se izvuče iz ove „teške” situacije. Gori svetlo u prostorijama do ujutru, ali nema rešenja.
I onda kao grom iz vedrog neba seti se jedan vispreniji među njima i uzviknu glasno: „Pa hajde da radimo ono što najbolje, i jedino – da PODILAZIMO, tu smo prijatelji moji najjači”. Svako lice iz duboke zabrinutosti u osmeh pređe i uzviknuše u glas: „Pa da, mi treba da radimo ono što najbolje znamo, da PODILAZIMO”. Graja i veselje ispuniše prostorije naprednjaka.
„Je l’ ostalo malo od vatrometa da pripalimo baš smo srećni”, upita neko. „Ostalo”, viknu jedan. „Ajde da pripalimo”, viknu drugi, kad čuješ trećeg: „Da l’ smemo, nismo pitali onog što uvek pitamo?”. Muk i tajac i složiše se svi da se ipak ne pripali jer rano je ujutru, Onaj što se za sve pita spava, a ko sme da ga budi, On nikada ne spava nego sigurno radi na nekom projektu za spas Srbije. Izvadiše kucaću mašinu iz fioke, vole oni na kucaću, ostalo im iz dana kada su po „službama” radili i krenuše. „Piši saopštenje o napadu na njegovog sina”, viknu jedan „tu ćemo najbolje da podiđemo jer su svi osetljivi na decu”.
„Tako je, vala vidim ja da ćeš ti uskoro za ministra, nego je l’ gledao to neko na televiziji”, zapita drugi.
„Niko”, odgovoriše. „Ali kakve to veze ima, samo udri jak naslov, pa ćemo redom”. Prvo naslov: „BOLESNA MRŽNJA OPOZICIJE VIDI SE KROZ PRETNJE UPUĆENE PREDSEDNIKU VUČIĆU I NJEGOVOM SINU DANILU”.
Onda krenuše – „Napiši nešto odmah na početku jako da vidi On da smo mi najbolji u podilaženju, nemoj neko da nas pretekne slučajno. Napiši najmonstruoznije i najgnusnije pretnje, udaraj jako od starta. Pominji odmah opoziciju, to On najviše voli, napiši nešto u stilu kako oni ćute, a čim ćute podržavaju”.
„Vala svaka ti je ka’ u Njegoša”, ču se iz ćoška. „Mora da se pomenu i Albanci, ne valja saopštenje bez toga jer On voli da priča kako stalno pobedi Albance, pa stavi i to baš će da mu bude lepo kad čita”, reče onaj s početka.
„E, braco, ti si vala spreman, ne ministar da budeš nego predsednik države kako sve znaš o podilaženju, ti si vala doktor za to”. Tu nasta muk, svi pogledaše u njega i već polako počeše ispod oka da ga gledaju i da mrmljaju.
„Tačno, on sve ovo priča da bi jednog dana i na predsednika udario, nego da ga mi oteramo napolje dok je vreme” i oteraše ga iz prostorija. Jedna karijera divnog podilazača se ugasila.
A šta ćemo sad, kako da nastavimo saopštenje, provejava u vazduhu.
„Dosta je rečeno, sažimaj polako, udari sad završnicu da vidi predsednik da od nas nema boljih podilazača, piši kako osuđujemo, apelujemo da se kazne, stavi prvog među nama nemoj da ga preskačeš, i udari u ime svih nas na kraju onu čuvenu rečenicu najpodlazačkiju na svetu: GO SNS Kragujevac pruža punu podršku politici predsednika u njegovom nastojanju da Srbiji sačuva slobodu i učini je najrazvijenijom zemljom Evrope. I tu ćemo da ga rasplačemo. Ima, vala, sa ovim da ga pogodimo, pa će da nas pusti da vladamo gradom još sto godina”.
„Uraaaaaa”, ču se iz svih grla. Opštenarodno veselje krenu, koliko samo nasmejanih lica u prostorijama stranke, zveči eho što od zidova, što od praznih…
A vi, građani Kragujevca, i dalje „uživajte” u životu u ovom gradu i ne gledajte u neke druge, na primer u Nišlije, sa velikim N iz poštovanja, već gledajte „Zadruge”, „Parove” i razne rijalijtije i polako tonite u eutanaziju.
