Da li ljudi koji pričaju o predstojećem sukobu svetskih sila imaju uopšte predstavu šta to znači, pošto se podrazumeva da će to biti nuklearni rat. Posle II Svetskog rata pedeset godina smo imali Hladni rat jer su obe strane bile dovoljno razumne da ne upotrebe nuklearno naoružanje, zbog MAD (Mutual Assured Distraction – Uzajamno Osiguranog Uništenja) doktrine, koja kaže da ako jedna strana napadne drugu, odmah joj se uzvraća i obe bivaju kompletno uništene. A posle Černobiljske katastrofe znamo da Evroazijski vetrovi duvaju tako da svo zračenje ide iz Rusije ka Evropi, te da bi uništenje Rusije nuklearnim oružjem izazvalo uništenje i Evrope, a mi smo, hteli ne hteli, deo Evrope. No, utešno je što se mi sada nalazimo u fazi drugog hladnog rata, koji, ako je pameti, nikad neće da preraste u pravi, vrući rat.
Argumenti našeg predsednika, kao i mnogih koji mu povlađuju, jesu da su napetosti zbog Ukrajine (da ne pominjemo Izrael i Palestinu) tolike da će sigurno da prerastu u direktan sukob. Ali gospodine predsedniče to su vaše procene, to jest PUKE TVRDNJE, kao i što su moji stavovi procene, te istinitost tih stavova može biti proverena samo u praksi, to jest u prirodnim naukama putem eksperimenta, dok politika nema mogućnost eksperimentisanja.
Ali srećom, politika ima istoriju u kojoj su se neke od tih praksi već javljale i to je njen eksperiment. Na primer, korejski rat, kubanska kriza i Vijetnam, ni jedna od tih kriza nije prerasla u opšti oružani sukob, te verovatno neće ni ova. Tim pre što Kina nije zainteresovana za vojni sukob već za tržišnu utakmicu. Još je Deng Sijaoping shvatio da je Zapadnu civilizaciju nemoguće vojno pobediti, te je uveo socijalističku tržišnu ekonomiju koja je uzdrmala svetski ekonomski poredak i bacila Ameriku u brigu i sad Amerikanci, navikli na ratove, proglašavaju Kinu za glavnu vojnu opasnost, što samim Kinezima nije ni na kraj pameti, jer oni znaju kako su prošli Napoleon i Hitler, kada su pokušali vojno da unište britansku, pa potom američku premoć u Zapadnom svetu, a dovoljno su razumni da ne razmatraju mogućnost nuklearnog sukoba, jer znaju da tu nema pobednika.
Kad govorimo o procenama, sam predsednik, zajedno sa svim svojim sledbenicima, bi rekao „ko na brdo, ak‘ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom“! Ali da li to važi za lukav um koji vidi u svemu samo svoju korist? A korist je velika, jer kad bi u dogledno vreme došlo do sukoba bilo bi jel‘ sam vam rekao (što bi vrlo kratko trajalo), a ako ne bude, onda uz malo spinovanja, evo predsednik nas je opet spasio.
Možda vam izgleda naivno da neko pokušava na taj način da manipuliše masama, ali nama se tako neprekidno vlada. Setite se samo kovida i „ne pitajte me kako sam nabavio respiratore“, sukoba oko tablica sa Kosovom, pa i sada litijuma (da pomenemo samo neke događaje). Litijum je trenutno najdirektniji primer „argumenta brda“, jer deo mase koji podržava iskopavanje litijuma u Srbiji, misli da predsednik vidi bolje nego oni koji su protiv iskopavanja, a ti su ljudi sasvim nesvesni da predsednik vidi samo svoj opstanak na vlasti. Pri tom oni koji misle da ćemo se obogatiti na litijumu zaboravljaju da Afrika ima mnoga rudna bogatstva, pa se nije ovajdila od njihovog iskopavanja.
Zašto mi mislimo da naš predsednik ne vidi bolje? Pa na brdu je majkumu. Jeste ali to brdo i izlaže onog ko je na njemu svim pogledima. Te se vidi da je njegova pamet ostala na nivou lukavstva, a lukav čovek ima samo jedan interes – svoj! Dakle, on je, kao i Milošević, dobar (lukav) političar, ali loš državnik. I mada se zanima za mesto koje će zauzeti u istoriji, ostaće upamćen samo po grčevitoj borbi za vlast. OK ovo su puke tvrdnje, koje znače da neko ne voli predsednika. Ali, pošto samo mi, što reče predsednik, koji smo protiv iskopavanja litijuma, neobrazovani, ja koristim procene (puke tvrdnje – odnosno asertoričke sudove) kao apodiktičke (neopozive) sudove, ali iz neznanja, a on s namerom da nekog obmane. Ja sam, kao gospodin Žurden, koristio asertoričke sudove celog života, a da to nisam ni znao (terminologiju sam tek nedavno naučio), ali nikad sa namerom manipulacije.
Opšte je uverenje da su veliki svetski igrači rešeni da, na ovaj ili onaj način, dođu do srpskog litijuma. Znači to je u ovoj konstelaciji neminovnost, samo je pitanje da li će biti baš 2028. godine. Ali metodologija dolaska do tog cilja je nešto što smrdi. Slično je sa pretnjama o Trećem Svetskom ratu, koji je mnogo manje verovatan od litijuma.
Dakle, mi treba da izađemo iz vrzinog kola manipulacija, a ne da pravimo klasičnu grešku svih onih koji veruju u sudbinu: Pročitam horoskop i ne putujem određenog dana jer će avion kojim treba da letim da se sruši i izbegao sam sudbinu. Pa zar nije logično da se zaknjuči da je moja sudbina bila da izbegnem udes. To ako prihvatate hipotezu sudbine. Jer, sudbina nije ništa drugo do slučaj stavljen u kontekst svakodnevnog života. Većina ljudi ne zna da čak ni hrišćanska crkva (popričajte s nekim sveštenikom) ne prihvata veru u sudbinu – postoji božija promisao, ali je ona ad hoc, vezana za konkretni trenutak i događaj. No, u osnovi motivacije onih koji predviđaju kataklizme kao što je Treći svetski rat, leži sledeće sujeverje: ako ja znam nešto o nekom budućem događaju mogu i da ga izbegnem. Kad sam ja rastao u Jagodini šezdesetih godina prošlog veka stalno su po štampi i među decom kružile priče o smaku sveta (biće da je čuvena kragujevačka rok grupa Smak tako dobila ime), te je jedan moj drugar iz ulice, one noći kad je bio najavljen smak spavao u svom dvorištu ispod oraha (bilo je letnje vreme), ne shvatajući da smak sveta znači sveopšte uništenje, te da bi i orah bio uništen kad bi se to desilo. Tako i naši prognozeri, zajedno sa predsednikom razmišljaju, jer oni očekuju sudar velikih sila u kome bi pobedila ona strana za koju oni navijaju, tj spavaju ispod oraha. I sa takvim sladostrašćem o tome govore, da je to za priču. Kao oni bolje znaju od nas. Na kraju krajeva, obrazovani su, možda i znaju.
Piše: Vladimir M. Ristić
