Sve je izbudilo u polju i gori
I sad tebi kuca.
Prozor mu otvori!
Grigor Vitez, Otvori prozor proljeću
Posle izvesnog broja godina, u dovoljno zrelom dobu, čovek najednom primeti kako osim Biblije, Homera i Vuka Karadžića, eventualno Herodota i Tukidida, gotovo da i nema šta, makar približno uzbudljivo, zanimljivo i živo da se pročita. Preostali klasici, poput Šekspira, Balzaka, Gogolja ili Dostojevskog, samo su ostrvski izuzeci u bezmernom okeanu teksta, e za potvrdu pravila.
Svakako, i bez naročitog uslova zrelosti, pogotovo je nezanimljiva, ne samo skučena, plošna i smorna, nego i užasno zastarela i prevaziđena savremena iliti recentna književnost. Bar ova dostupna i nametnuta, e da se ne ogrešimo o čast neprimećenih izuzetaka. I to, kako umetnička, tako i ona teorijska tekuća književnost, da ako se to više i razlikuje. Kad zaviri u dnevnu literaturu, čoveku nekako postane jasno što narod više neće ni novine da kupuje. Da nije onog filozofa Dugina, i još par Rusa do čijih se napisa i knjiga ovde može doći, mirne bi se duše dalo zaključiti kako je ljudski rod izumro u sebi. Kao da više uopšte ne ume da posmatra, primećuje i misli. Sve nešto izmišlja.
Predivno bi bilo kada bi ovaj lični utisak bio samo posledica prvopomenutog „izvesnog broja godina”. Ah, zašto više ne miriše nijedne zverke trag, vapije Žuća u Ćopićevoj oproštajnoj pesmi za najboljeg čovekovog prijatelja. Međutim, autor primedbe bi tada, držim, makar poslednjim tračkom kritičnosti, ovaj svoj utisak smatrao diskvalifikujućim i postidnim, te bi ga, makar u javnosti, krio kao zmija noge. Ipak, neće biti da je sve do zamora u oku posmatrača, to jest čitaoca. Biće da je malo više do eskalacije „strategija neidentičnosti”, do „lakog pridržavanja za stvari” i uvežbane spremnosti „da se napuste i neosetno ispuste iz ruke”, do ispražnjenosti, dekonstrukcije i simulakruma, do sveopšte foliraže, uzdignute na nivo kulturnog obrasca jedne bljutavo razmlačene civilizacije koja zalazi.
Svakako, u pitanju je zamor. Kao Tebanci u Sartrovim „Muvama”, ucrvljali smo se od kralja koji umire i smara, jer to teatralno predstavljanje epski predugo traje. Bogu dušu, što rekle babe. Daj, Oreste, oslobodi Tebu i bar ti ne gnjavi više! Što kažu one delije, sa jednog interesantnog domaćeg antikolonijalnog podkasta: „Pritisni dugme, Putine!”
Muka duhu
Povodom nedavno održanog samita BRIKS-a u Kazanju, jedna značajna ruska novinarka, pod utiskom veličine i istorijskog značaja događaja o kojem izveštava, dala je za tamošnje medije i produbljen, civilizacijski pogled na stvar. Kaže, u Kazanju se okuplja čovečanstvo pod pritiskom zamora od licemerja Zapada.
Znači, nateraće hegemona da demisionira? Osim što su za poslednje dve godine pokazali vojnu odlučnost i neprikosnovenost, spremili su čak i novi međunarodni platni sistem Most, koji treba da eliminiše SVIFT i njegovo precenjeno veličanstvo dolar. Ekonomije Kine, Rusije i Indije, koje čine pitajboga kolko posto svetskog BDP-a, već uveliko međusobno trguju isključivo nacionalnim valutama. Kad ono, ne lezi vraže, zajednički su takođe zaključili da im nagla dedolarizacija nije u interesu!? Kažu, mora se voditi računa o skladu i globalnoj ravnoteži, te će taj proces biti postepen, ali nezaustavljiv.
Teško nama! Njima se u BRIKS-u verovatno i može tako, postepeno i na duge staze. Imaju kulturni kapacitet i dug dah. Ama, šta da radimo mi u Srbiji, zagnjureni u evropsku kloaku, zazidani u sanitarnom zidu EU, ko u Kusturičinom „Podzemlju”?
Ni rusku kulturnu i javnu scenu, najuzbudljiviju do koje još i može da se dopre, oficijelno ne želimo da pratimo. Na primer, uvodimo u naše škole evropsku obaveznu maturu, odvažno i inovativno, a Rusi su je, posle 20 godina primene, ove godine definitivno zakonom ukinuli i bacili u staro gvožđe. Da li neko čita rusku pedagogiju, tamošnje stručne rasprave, e da vidi zbog čega i koje je anomalije ta obrazovna moda generisala? Interesuje li ikog zašto je u Rusiji ukinuta Bolonja, te zapadni sistem vrednovanja naučnih radova i dostignuća? A šta se tek zbiva u kulturnom životu Kine, vodeće i najdinamičnije zemlje sveta? O čemu se raspravlja u Indiji, koja samo univerziteta ima koliko i mi studenata? Najzad, imamo li bar svest da nemamo pojma šta se u svetu zaista zbiva? Osim šta nam baka-sera iz EU servira i pripusti, kao primereno sanitarnom predvorju.
Ništa to nas ne interesuje, baš kao ni Vučića BRIKS. A on i njegovi na vlasti jakom ima da nas prosvećuju u inovativnom podražavanju već prevaziđenog Zapada. Jer ne sme se smetnuti sa uma da su to isti oni što su najpre prespavali prošlovekovno rušenje Berlinskog zida, a potom čitavu deceniju i po ovog stoleća bili izvan tadanjeg evroentuzijazma. Za njih su to tek sada, post festum, najfriškije novosti. Obećanja i otkrića drvenog bicikla, za koji se, u delu filma što još nisu odgledali, najzad ispostavilo da ne radi.
Nama će u „podzemlju”, po svemu sudeći, operater da vraća i vraća sve jednu i istu deonicu filma, onu sa entuzijazmom, a pre poraznog raspleta. Dok ne pošašavimo od beskonačnog vraćanja istog, inhibirani izvan sveta i vremena. Ima da nas udave najnovijim tehnološkim otkrićem računara i informacionih tehnologija. Kao da i generacija sa „izvesnim brojem godina” nije još u gimnaziji učila informatiku i programiranje, te kao da nismo sa računarima od prvog radnog dana, evo, već dočekali i penziju.
Ubiće nas novom „veselom naukom” i reformisanom školom, kao da se nismo još prošlog stoleća naslušali Šuvara, a početkom ovog preživeli i Gašu Kneževića. Dodijaće novom emancipacijskom normom rodne ravnopravnosti, kao da to nije najvlastitija srpska teorijska i politička tradicija, ostanula još od Svetozara Markovića iz 19. veka. Posle izvesnog broja godina mučaljivo je i gledati tu rđavu eskonačnost prepakivanja i preprodaje sve jednih i istih noviteta.
Što je najgore, to znači da će duhovni život i književni ukus i ove generacije, što tek stasava, i dalje određivati novum Konstantinovićeve „Filosofije palanke”, kao nova Biblija. Ona se sa Biblijom, doduše, možda i može porediti, ali samo po starosti. Dočim, Basara će, i Arsenijević, i nadalje biti veliki srpski pisci. Možda čak jugoslovenski? Pa kako to Srbi mogu da prežive? Ima da izumru, iz čisto estetskih razloga.
Naučnici nekog budućeg stoleća možda još uvek neće znati zašto su jednom davno bili izumrli dinosaurusi, ali za Srbe će biti nesumnjivo: ubi ih pretrajala, inovativna, isprazna, isfolirana i mnogo glupa reč. Narod koji je precrkao od muke duhu.
Jučerašnji svet
Istoriju lakše shvatamo i prihvatamo kao priču. U nekom tamo svetu i onom vremenu, bilo jednom. Retko kada imamo u vidu stvarni tok istorijskog vremena kroz neposredno životno iskustvo konkretnih ljudi u realnom društvu. Realna trajanja i ritam u hodu smena generacija, olako se previđaju.
Previđa se da tekući naraštaj može da vezuje, te drži aktualnim, i do tri stoleća živih sadržaja. Što živih ljudi, što živih sećanja. Tako, recimo, u ovaj narašataj 21. stoleća još uvek se brojimo i mi sa izvesnim brojem godina, praktično ljudi 20. veka, a sa nama, u ličnom prtljagu sećanja, putuju i pojedinci iz 19. stoleća. Oni nisu zanemarljivi i bez uticaja. Živo se sećam svog pradede Solunca, sa čudovišno velikim belim brkovima i jednim okom nežnim, a drugim staklenim. On je bio moje prvo svesno iskustvo realne slivenosti jave i fikcije. Porodični mit koji mogu da pipnem prstima, da mu sednem u krilo. U situacijama takvih previda, koje su odnekud sasvim uobičajene, ponekad zna da bude i veoma neprijatno.
Prisustvovao sam nastupu jednog perspektivnog aktiviste dok je mom poznaniku objašnjavao zašto pet para ne daje za temu partizani i četnici, te zašto misli da ta glupost mora biti ostavljena prevaziđenoj prošlosti, smetlištu istorije i ostalim dokonim besmislicama. Koga se to još tiče? Pažljivo gledam kako moj stariji prijatelj bez reči sluša. On je, inače, rastao bez oca, kao neprijateljsko „kopile”. Oca mu ubile poratne vlasti, na pravdi Boga i bez suđenja, samo zato što je bio rodoljub i lojalan vojsci okupirane otadžbine. Gledao sam kako plastično propada i pred očima nam postaje ništavilo čovek za kog se mislilo da je uzdanica. Jasno nam je predstavio svoj osećaj za pravdu, te kako se rana poniženja i žive detinje suze, kao od šale mogu smestiti na đubrište istorije.
Ne biti sklon ovim previdima znači biti obrazovan. Držanje u vidnom polju ovih generacijskih raspona svrha je i predmet duhovno-istorijskog obrazovanja. Zato i nije strašno kada mladost i naraštaj koji nastupa nisu svesni ljudi jučarešnjeg sveta oko sebe. Mladost se uvek ispočetka odigrava po prvi put, zbog čega smisao za istoričnost sveta i dolazi tek kasnije. Međutim, strašno je kada ljudi jučerašnjeg sveta u sopstvenim zabludama i promašajima prošlosti jasno vide jedinu budućnost mladosti koja tek krilati i uzleće. To je tako mučno, tako obeshrabrujuće, a neprenosivo.
Idu tako Srbi, i s kolena na koleno, iz generacije u generaciju, udaraju glavom sve u isti zid. Svaka mladost, svojim čelom, sve u tačku postradanja. To, međutim, ne znači da nemamo porodično vaspitanje i predanje. Ne, to znači da su Srbi zazidano društvo i da nemaju svoju državu. I dok neko iz ove mučnine ne podigne barjak uz taj poklič, slobodno i opušteno možemo čitati Homera. Ništa bitno neće nam promaći.
Piše:Saša Milenić
