U tadašnjoj srpskoj prestonici Miloševom Kragujevcu srela su se dva najznačajnija srpska dramska pisca, Joakim Vujić i Sima Milutinović Sarajlija. Te 1835. godine Sima je bio u pratnji kneza Miloša Obrenovića kada je posetio Carigrad i osmanskog sultana Mahmuda drugog. Sastali su se u Joakimovom „Knjaževsko srbskom teatru”. Susret je bio pun poštovanja i razumevanja. Pričali su o srpskoj istoriji i svojim delima. Jedan je već imao delo o Karađorđu, drugi je imao nameru da o istom napiše delo. Diskutovali su o mestu vožda Prvog ustanka u istoriji njihovog naroda. Na kraju susreta Sima je Vujiću poklonio binjiš sa dijamantskim dugmićima crvene boje. Binjiš je bio ogrtač koji je koristila turska konjica. Ovaj poklon je Sarajlija darivao prvom srpskom pozorištu. Joakim je po ovom susretu u teatru spremio još dve predstave: „Padenije Serbije u vreme Sv. Knjaza Lazara” i „Vostanozlenije Serbije črez Svetog knjaza Miloša”. Sledeće, 1836. godine, teatar je obustavio rad, a Joakim Vujić odlazi iz Kragujevca.
Susret sa Dositejem
Joakim Vujić je rođen 20. septembra 1772. godine u mestu Baja u Bačkoj. Školovanje je započeo u rodnom mestu u srpskoj školi, da bi kasnije nastavio u Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu. Učio je latinski, mađarski i nemački jezik, kao i druge gimnazijske predmete u različitim katoličkim školama, često menjajući mesto boravka. Napuštao je školovanje, jedno vreme se bavio trgovinom, vraćao se kod roditelja u Baju, da bi opet nastavljao sa školovanjem.
Godine 1792. upisao se na Licej u Požunu, tadašnje ime za Bratislavu, gde je tri godine izučavao različite prirodne i društvene predmete, matematiku i fiziku, teologiju i filozofiju, istoriju, geografiju i pravne nauke. Privatno je učio starogrčki i hebrejski jezik. Vratio se u Baju 1795. godine.
Iste godine u Beču upoznaje Dositeja Obradovića i želi pod njegovim uticajem da uči i putuje, kreće pešice u Italiju. Međutim, putovanje tada nije ostvario. Morao je da se vrati u Baju da pomogne ocu koji je upao u novčane poteškoće. Kasnije, po očevoj smrti, ispuniće svoju želju da obiđe Italiju. Godine 1801. preko Zagreba i Rijeke stiže u Trst. Izdržava se dajući privatne časove i učeći decu srpskih porodica srpskom i nemačkom jeziku. Sam se posvetio učenju italijanskog i francuskog jezika. Takođe se bavio i prevođenjem. Putovao je po Italiji, oduševio se pozorištem i operom, a onda rešio da nastavi putovanje Mediteranom, Sredozemnim i Crnim morem. Putovao je u Carigrad, Solun i Odesu, pa u Afriku, u Aleksandriju.
Pošto je napisao i izdao 1805. godine prvu gramatiku francuskog u Srba, vraća se u Peštu želeći da tu štampa i objavljuje svoja dela. Odatle odlazi u Zemun, gde radi kao učitelj u Srpskoj osnovnoj školi. Zbog problema sa vlastima i optužbi da je u dosluhu sa ustanicima iz Srbije i da radi protiv Austrije, proveo je šest meseci u zatvoru, posle čega je 1809. proteran u Baju.
Već sledeće godine odlazi u Sent Andreju, gde opet radi kao učitelj, a onda se ženi bogatom udovicom, što mu umnogome olakšava život i omogućava da se bavi književnošću i pozorištem. Tada izvodi pozorišne predstave u Pešti, Segedinu, Novi Sadu. U Novom Sadu njegova predstava „Crni Đorđe“ je skinuta sa pozoršnih dasaka uz obrazloženje da se ne smeju prikazivati predstave koje pokazjuju pobunu Srba. Prethodno je u Pešti car lično potpisao odluku o ukidanju iste predstave.
Sledećih nekoliko godina u Sent Andreji provodi mirno, prevodeći drame i pišući naučno informativno delo: „Novjejše zemljoopisanije”. Zahvaljujući ovom delu Vujić stupa u neposredan odnos sa knezom Milošem. U Srbiju dolazi 1826. godine, posećuje kneza Miloša u Požarevcu, koji mu nudi da proputuje Srbijom i opiše njene zanimljivosti. Putovanje tokom koga će nastati „Putešestvije po Serbiji” trajalo je puna četiri meseca.
Delo zatim piše u Kragujevcu, a skratio ga je po kneževom zahtevu i objavio u Sent Andreji dve godine kasnije.
Teatar – zaduženje od Miloša
Drugi put je Joakim boravio u Kragujevcu 1830. godine, došavši iz Beča. U isto vreme u srpskoj prestonici se nalazio i Vuk Karadžić, čiji je Joakim bio ljuti protivnik. Ubrzo napušta Srbiju. Sledeće godine nezadovoljstvo Joakima Vujića brakom i bračnim životom dovelo je do razvoda od supruge, posle čega odlazi u manastir Bezdin u blizini Temišvara, gde živi dosta mirno, pišući autobiografiju.
Treći put dolazi u Kragujevac knezu Milošu, na leto 1833. godine, kada i dobija zaduženje da osnuje stalno pozorište. Ono dobija naziv Knjaževsko-serbski teatar i Joakim Vujić postaje prvi direktor prvog stalnog pozorišta u Srbiji. Pozorišna zgrada završena je u februaru 1835. godine. Pozorište je sagrađeno u Tipografiji o narodnom trošku. Vujić je brzo u svoje komade ubacio muziku i pevanje jer je primetio da knez, ali i drugi gledaoci, upravo to vole. Ako bi Milošu predstava bila dosadna on bi pokretom ruke prekidao glumu i tražio da mu se peva i svira.
U prvo vreme Vujić nije primao nikakvu naknadu za svoj posao. Knez je znao da ga materijalno pomogne oko predstava. Neki od Vujićevih komada davani su u Kneževom konaku i u početku nisu bili javni. Kasnije Joakim od kneza dobija i penziju. Odnosi su bili između njih takvi da je knez Miloš Joakima oslovljavao sa „sine”, a ovaj kneza sa „oče“.
Kada je pozorište u Kragujevcu prekinulo rad i Joakim odlazi iz njega. Iz Srbije prvo odlazi u Zemun, a otuda za Novi Sad. Tamo radi na unapređenju pozorišne umetnosti. Međutim, posle odlaska kneza Miloša iz Srbije 1839, Vujić gubi stečenu penziju, a posle velikog požara u Baji, živi u veoma teškim uslovima. Odlazi u Rusiju da bi dobio novčanu pomoć. Na ovom svom poslednjem putovanju ponovo je bio u Odesi i Moldaviji. U Srbiju se vraća 1842. godine, živi u Beogradu u nemaštini, pišući molbe za povraćaj penzije. Izdržavao ga je živopisac Saborne crkve u Beogradu Dimitrije Avramović. On izrađuje i njegov potret na ulju. Joakim umire 1842. godine i sahranjen je kod crkve Sv. Marka.
Slučaj je hteo da se Joakim i Sima posle susreta u Kragujevcu sretnu i u večnoj kući. Na samrtničkoj postelji 1847. godine Sima završava svoj poslednji komad. Bila je to drama o Karađorđu pod naslovom „Tragedija srpskog Gospodara i Vožda Karađorđa”. Sima ubrzo potom umire i biva sahranjen u Joakimovom grobu. Tako su se ova dva srpska pisca našla zajedno i u istom grobu.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
