Nudimo vam recikliranu analizu ekonomskih uspeha ove vlasti. A ponavljamo te ideje jer očigledno nisu zaživele u Srbiji. Nedavno je Marinika Tepić na RTS-u, na kome je dobila priliku da govori posle dužeg vremena, dozvolila da je Ana Brnabić „poklopi” starim pričama o privatizacijama koje su ostavljale radnike bez posla i o tome kako je Srbija bila pred stečajem za vreme DOS-ovske vlasti.
Greška koja se tu pravi duboko je povezana sa istorijskim razvojem shvatanja pojma uzroka u zapadnoevropskoj civilizaciji, kojoj mi, hteli – ne hteli, pripadamo. Aristotel je u svojoj Fizici, a ponovio je to i u Metafizici, uveo četiri vrste uzroka: formalni, materijalni, efektivni i finalni (svrhoviti). Dekart, koji je bio jedan od vrhunaca protiv stavljanja zapadnoevropskog pogleda na svet grčko-rimskom, dao je posebno mesto efektivnom uzroku (on se zanimao pre svega za mehaničko kretanje, a u tom slučaju je efektivni uzrok zaista dominantan, dok ostali uzroci postaju trivijalni), te je postepeno u zapadnoevropskoj nauci i filozofiji efektivni uzrok zauzeo jedinstveno mesto i postao sinonim za uzrok.
Međutim, u devetnaestom veku Šopenhaur i Niče, koji se interesuju za psihološki aspekt čovekove egzistencije, uvode volju, što bi bio svrhoviti uzrok, a Marks uvodi ekonomiju kao glavnog pokretača istorije, što je materijalni uzrok. To je uvođenje na mala vrata Aristotelovog tretmana uzroka.
Do sada smo bili na sigurnom terenu priznatih fakata, a sada ćemo preći na moja zapažanja. Svi mi primećujemo da ekonomski razvoj neke zemlje zavisi od onih koji vode ekonomsku politiku (efektivni uzrok), ali i mnogo više od ekonomskog okruženja (materijalni uzrok), to jest, ma kako bila promućurna ekonomska politika, ako naiđe neka kriza – sve pada u vodu. To vidimo na primeru „ekonomskog tigra“ koji je počeo nešto da štuca zbog inflacije indukovane svetskom krizom uzrokovanom lokalnim ratovima. Dakle, materijalni uzrok u ekonomiji uticajniji je od efektivnog uzroka.
Isto se to desilo posle dvehiljadite sa dosovskom vladom, samo što je ona imala mnogo manju polaznu osnovu (jer je to bio početak tranzicije, još privatizacija nije uzela maha, treba imati u vidu da su u zemljama u tranziciji tek treće ili četvrte vlade bile stabilne), te su rezultati krize iz 2008. bili pogubniji i mnogo brže vidljivi. A tu može da se vidi i koliko je nepravedno upoređivanje rezultata dosovske vlade i ove koju je ustoličio Kesedžija, jer je ova poslednja dobila privredu u kojoj je privatizacija prešla polovinu, te je bilo moguće primenjivati ekonomske zakonitosti.
Ustvari, Tadićeva vlada sa ministrom Mirkom Cvetkovićem (koga mnogi pamte kao premijera, a tu je bio manje uspešan), već je udarila temelje onog napretka koji je doživela Srbija pod naprednjacima i da narod nije izgubio strpljenje, te da joj je na izborima 2012. dao još jednu šansu. Srpska privreda bi se takođe oporavila i krenula na bolje (jer naprednjaci nisu ništa novo dodali ekonomskoj politici, osim smanjenja budžetskog deficita). Ali, recite vi ovo nekom verniku, ima odmah da vam ispriča kako je posle dvehiljadite ostao bez posla i morao da radi na građevini, a sada živi mnogo bolje (jer je u međuvremenu ostario i stekao pravo na penziju, ali on smatra da mu Kesedžija daje penziju!). To je naročito izraženo što je za zdrav razum (koji je preovlađujući nivo svesti u našem narodu) jedini prihvatljiv uzrok efektivni uzrok.
Ali, obratite pažnju na to da ova analiza kao da izjednačava dva sasvim različita tipa vladavine. Naime, ma koliko ekonomsko okruženje bilo dominantno u ekonomiji, ličnost koja vodi državu i njena politička opredeljenja određuju način kako će se odvijati proces. To jest, ni Tadić, niti iko drugi ne bi doveo Srbiju do statusa banana republike koja rasprodaje sve što se može rasprodati i zadužuje se pod sumnjivim uslovima (Kinezi su veoma opasni zajmodavci, oni su rasparčali neke afričke zemlje, kad nisu mogle da im vrate dug; oni su već počeli sa ekonomskim rasparčavanjem Srbije, jer Kinezi imaju ekskluzivno pravo na izvoz bakra i zlata iz Bora, kineske građevinske firme dobijaju poslove bez konkursa i nikad ne odgovaraju za greške u nekoj izgradnji, što se vidi na primeru nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu).
Što se tiče veze sa organizovanim kriminalom, poučen Đinđićevim primerom, jer je ovaj pokušao da se obračuna sa tim kriminalom – platio je to glavom, Kesedžija je pokušao da pripitomi mafiju, ali je ona kao hobotnica bacila svoje pipke i na njega, a i na celu zemlju. I taj zahvat je tako jak da se i najviši funkcineri srpske policije dovode u vezu sa podzemljem (afera sa ubistvom na Senjaku, osumnjičen je Veselin Milić, načelnik Beogradske policije, što je treće mesto u policijskoj hijerarhiji u Srbiji). Dakle, organizovani kriminal sada ispostavlja svoje račune, sa kamatom, za usluge koje je činio vlasti. Na primer, Belivukov klan je pružao usluge SNS-u u smirivanju demonstracija u vreme kovida, sad to rade drugi klanovi, ali kriminalci rasturaju sve proteste do sad. Pokušali su i sa studentskim, ali tu su manje uspešni, mada su uporni. Najnoviji potez im je da okrive studente za „zvučni top“, što je toliko blesavo da će možda i da im upali kod njihovih lojalista.
Zato samo možemo da se nadamo da će ovoga puta da dođe do promene režima. Onda nas čeka još četiri godine maltretiranja, ali sa većom mogućnošću da opozicija (tu mislim na sve protivnike režima) zagorčava život Kesedžiji.
Piše: Vladimir M. Ristić
