U debeloj senci iliti hladovini svakodnevnih afera kojima vlast zatrpava građane, ostala je sasvim opuštena, da ne kažem bahata, odluka Vlade Srbije da za priredbu „Noć tuče – UFC Fight Night Belgrade” izdvoji tačno 260 miliona dinara, ili oko 2.215.000 evra.
Pa, dobro, reći će neko to je samo još jedna budžetska linija u kategoriji sporta i međunarodnih manifestacija, deo šireg sistema finansiranja događaja koji imaju promotivni, turistički i sportski značaj za Srbiju. Dobro, kažem i ja. I, evo, još boljeg događaja koji ima znatno veći promo značaj u ovom trenutku.
Po istoj toj logici – onog koji daje – a sasvim moguće je da pere pare, logici koja je običnom čoveku koji se svakodnevno sudara sa problemima koje država ne rešava, nije baš najjasnija kako se neko nije dosetio da sve te pare ulože u proizvodnju i distribuciju majica, banera i nalepnica „Srbija pobeđuje”. Jer naša noć već dugo traje, tuča traje već godinama.
U tom okviru 260 miliona dinara može da se pretvori u čitavu industriju brendiranja slogana „Srbija pobeđuje”. Ako se uzme da prosečna promotivna majica sa štampom i distribucijom košta između 400 i 800 dinara (mada može i za džabe), to znači da bi se moglo proizvesti od 300.000 do 600.000 majica. Ako se tome dodaju nalepnice, koje u velikim tiražima mogu da koštaju oko 10 do 30 dinara po komadu, eto nama nekoliko miliona nalepnica da preplave gradove, javni prevoz, zgrade u kojima živimo, tržne centre, sve, sve, sve…
I dalje: banere i PVC reklamne materijale, koji se u većim formatima kreću od 1.500 do 5.000 dinara po komadu, mogli bi da brojimo u desetinama hiljada komada, dovoljno da se pokrije svaki ulaz, svaka ograda, svaki most, nadvožnjak…
Zamislite samo šta sve možete sa dva miliona evra. Sve je besprekorno u jednom danu vidljivosti, Srbija je brendirana, televizijski kadar je pun, društvene mreže su preplavljene simbolima.
Šta sve možeš u Srbiji sa dva miliona i nešto još evra?
Ali, nije ovde u pitanju samo sport. Jedno budžetsko davanje u jednom danu. Jer godina ima mnogo više dana, a ovakva i slična budžetska davanja nisu izuzetak nego sistemska pojava. Bacanje para, stručno rečeno nenamensko trošenje para je ovde pravilo.
Zato, zamislite samo šta sve ne možete u Srbiji sa dva miliona i nešto još evra.
Dakle, da probam da sve te silne pare prebacim na račun građana, u korist građana, u tzv. javni sektor.
Evo, recimo, za početak, prema realnim cenama koje sam uspeo da prikupim, 260 miliona dinara može da se pretvori u oko 5.200 metalnih rampi za pristup osoba sa invaliditetom, ili u oko 2.000 prilagođenih rampi sa rukohvatima. To znači hiljade ulaza u sva ona mesta koja do sada nisu, a sada postaju fizički dostupni ljudima koji su danas iz njih često isključeni.
Dalje – može da se nabavi oko 2.600 invalidskih kolica, što predstavlja osnovni uslov mobilnosti i samostalnosti. Nema razloga da vam to objašnjavam.
Isti iznos dobija još širi društveni smisao. To je oko 260 dečjih igrališta ili oko 130 košarkaških terena na otvorenom. To je i oko 52 moderna školska sportska igrališta ili oko 26 kompletnih fiskulturnih sala u sistemu obrazovanja.
To je i 2.166 godišnjih studentskih stipendija, koje direktno utiču na to da li mladi ostaju u obrazovanju ili ga prekidaju iz ekonomskih razloga, ili odlaze u inostranstvo.
Ajmo dalje, ajmo na ulice. Šta tamo ne može (jer nemamo te pare) za dva miliona i nešto još evra. Koliko ne možemo da asfaltiramo i krpimo rupe.
Kompletna rekonstrukcija jedne gradske ulice, uključujući skidanje starog sloja, pripremu podloge, asfaltiranje i završne radove, najčešće se kreće u rasponu od oko 15 do 30 miliona dinara po kilometru, u zavisnosti od širine ulice i kvaliteta podloge.
To znači približno do 15 kilometara potpuno rekonstruisanih gradskih ulica, a to znači znači više naselja ili čitave gradske zone sa novim kolovozom, trotoarima i infrastrukturom. Ako se posmatra samo osnovno održavanje i krpljenje rupa, isti iznos može da pokrije višegodišnje cikluse održavanja u srednjim i manjim gradovima, gde se budžeti za te namene mere desetinama miliona dinara godišnje. Zamislite Srbiju bez rupa, zamislite Srbiju koja nije rupa.
Te pare su „puj spas za sve nas” kad je pitanju, recimo, Sjenica gde se, ovih dana, smeće valja po ulicama, a pacovi su uobičajena pojava. Taj novac bi mogao da znači gotovo kompletnu rekonstrukciju osnovne komunalne logistike.
Isti iznos bi mogao da pokrije nabavku između 15 i 25 novih kamiona za odvoz smeća, što bi značilo redovniji sistem sakupljanja đubreta, uključujući i udaljena sela koja su danas često van redovnih ruta. Pored toga, moglo bi da se obezbedi nekoliko hiljada novih kontejnera i kanti.
Dodatno, taj iznos bi mogao da finansira sanaciju većeg broja divljih deponija u okolini grada i seoskih područja, što u praksi znači uklanjanje višegodišnjih ekoloških tačaka zagađenja koje utiču na zemljište, vodotokove i zdravlje stanovništva. Uz to, mogla bi da se formira ili modernizuje kompletna opštinska komunalna služba sa opremom, vozilima, pres kontejnerima i sistemom praćenja odvoza otpada.
Ali, da se vratim u Kragujevac. Tu živim i ja i vi koji ovo čitate.
Za početak evo kako stoje stvari sa Sokolanom.
Možda je moja matematika (ne baš mnogo) pogrešna, ali prema dostupnim podacima, prva faza rekonstrukcije Sokolane iznosi oko 65.000.000 dinara, dok se vrednost kompletne rekonstrukcije procenjuje na oko 100 do 150 miliona dinara.
Kada sve ovo stavim u odnos sa budžetom od dva miliona i nešto još evra koji se izdvaja za jedan jednodnevni komercijalni sportski događaj, razlika postaje jasna: ceo projekat rekonstrukcije Sokolane košta približno jednu trećinu ukupnog iznosa koji se potroši za jedan dan sportskog hatalisanja. Isti iznos koji nestane u jednoj noći tuče može da pokrije više od jedne kompletne faze sanacije objekta koji samo što se nije srušio i koji ima status kulturnog dobra.
Nije ovde razlika samo u veličini investicije, već u trajanju efekta: Sokolana predstavlja višegodišnji ili višedecenijski javni resurs, dok je sportski događaj kratkoročni budžetski izdatak sa jednokratnim efektom vidljivosti. Upravo ta razlika (a ne to što mi je u komšiluku) čini Sokolanu referentnim primerom kada se govori o strukturi javnih prioriteta i načinu na koji se isti novac može raspodeliti između trajne infrastrukture i jednokratne potrošnje.
Ako uzmemo drugi primer, rekonstrukcije nadvožnjaka u Kragujevcu, opet ćete da vidite koliki je realni trošak održavanja osnovne gradske mreže u poređenju sa jednim jednokratnim izdvajanjima za veliki događaj.
Rekonstrukcija nadvožnjaka kod Sušičkog potoka procenjena je na oko 123,5 miliona dinara, što znači da ceo taj projekat košta manje od polovine budžeta koji se potroši na jedan dan sportskog spektakla.
Slična logika vidi se i kod nadvožnjaka iznad železničke pruge, gde se prema dokumentaciji za sanaciju objekta u Ulici Jovana Ristića radovi kreću oko 150 miliona dinara za kompletnu rekonstrukciju konstrukcije, kolovoza, pešačkih zona i ojačanja nosećih delova.
U praktičnom smislu, to su infrastrukturne intervencije koje direktno utiču na bezbednost saobraćaja, svakodnevni protok ljudi i povezivanje gradskih i prigradskih zona i traju godinama nakon što su završene, za razliku od događaja koji traje jedan dan.
Za kraj ono što je meni (a u stvari svima) posebno važno – finansiranje medija.
Šta se sve ne može sa dva miliona i još nešto evra na medijskom konkursu?
U gradu kao što je nesrećni Kragujevac godišnji konkurs za sufinansiranje medija kreće se okvirno od 10 do 15 miliona dinara uz (da ne zaboravimo časni RTK) dodatne stavke koje idu direktnim subvencijama pojedinim medijima.
U tom smislu dva miliona i još nešto evra koje nemamo i nećemo nikad imati približno je oko 20 kompletnih godišnjih medijskih konkursa Kragujevca. Dakle sa tim parama rešili bi medijske konkruse u Kragujevcu do 2046. godine.
Ako se posmatra kroz pojedinačne projekte, gde se po jednom najčešće dodeljuju iznosi od sto hiljada do četiri miliona dinara, isti budžet bi mogao da pokrije više od stotinu medijskih projekata po jednom konkursnom ciklusu, i to kroz više godina – 20 najmanje – zaredom. Manje ja – jer neću tad sigurno biti živ.
Kada sve ovo saberem i oduzmem se, podvučem crtu, ostaje da dva miliona i još nešto evra prestaje da bude samo budžetska stavka i postaje uporedni model dva različita pristupa javnom novcu. Jednog koji gleda kratkoročne fore i fazone za ličnu korist, goli opstanak na vlasti, i drugi koji gleda dugoročne efekte u zdravstvu, obrazovanju, infrastrukturi, ekologiji, pristupačnosti, medijskom prostoru…
I u toj razlici dva miliona i još nešto evra prestaje da bude broj i postaje političko i društveno pitanje prvog reda: šta društvo dobija danas, šta dobija sutra i šta ostaje kada se svetla jednog događaja ugase?
Zato nije u pitanju jedno veče, jedan događaj ili jedna bitka. Ovo je mnogo duža i tiša borba, koja se meri godinama i posledicama koje ostaju u prostoru i u životima ljudi. To je borba između dva različita shvatanja razvoja društva, dva različita pogleda na Srbiju.
Zato se ne radi o sportu, medijima ili jednom događaju, već o pitanju prioriteta korišćenja javnog novca svih građana – i o tome kakvo društvo iz tog izbora nastaje, u kakvom društvu živimo danas i ubuduće.
Piše: Miroslav Miletić, novinar i kreator kultne radijske emisije „Iz glave”, koja upravo obeležava trideseti rođendan
