Ovog leta srpski mediji, a naročito sportski, doneli su važne vesti za kragujevačkog fudbalskog prvoligaša koje kažu da je za milion evra „Makabiju” iz Tel Aviva prodat Ester Sokler, centarfor. Nekoliko dana potom još jedna prodaja, ne tako berićetna kao ova, jer je za 300.000 evra šampionu iz Letonije AFC-u prodat Alfa Balde, doveden iz velikog Porta.
FK „Radnički” ima status sportskog velikana u gradu, mada možda i nije to pa su ovakve vesti dobro dočekane. Ali, taj status „Radničkog” uvek je vodio i izvesnoj nedodirljivosti kluba za širu javnost, kao da je važilo pravilo da ne treba mnogo zapitkivati i čačkati, osim o samim utakmicama, akcijama i golovima.
Preokret sa Dudićem
To da „Radnički 1923” prodaje igrače za milionske iznose, što se u Srbiji vezuje isključivo za „Zvezdu” i „Partizana”, podudara se sa dovođenjem trenera iz Sarajeva Feđe Dudića i postavljanje na mesto sportskog direktora Slavka Perovića, mladog stručnjaka sa igračkim pedigreom (igrao za „Zvezdu” i u inostranstvu). Uz imenovanje privrednika Igora Konatara za direktora PD FK „Radnički 1923” počinje vreme uspeha i dva učešća na međunarodnoj sceni.
Dobar izbor igrača koji se dovode, a potom prodaju za znatno veći novac, počinje da donosi ozbiljnu zaradu. Prva velika transakcija je prodaja Milana Aleksića pre dve godine engleskom drugoligašu za 3,5 miliona evra, do sada najveća zabeležena. Za koliko je doveden iz „Čukaričkog” par godina pre toga – niko nije zabeležio.
Ređaju se ozbiljne prodaje najboljih igrača, pa tako Bogdan Mirčetić odlazi u poljski klub za 1,7 miliona evra, kao i Vidosavljević za 800.000 evra prošle godine u „Vojvodinu”. Slede za srpske prilike vredni odlasci Miličića, Lekovića, Činedua za po pola miliona evra, kao i Gluščevića i Bavisa za 400.000, Stankovskog za 300.000 i Vižđija za 250.000 evra.
Približno, klub je na transferima poslednjih par godina zaradio oko devet miliona evra, a na te iste igrače potrošio mnogo manje, jer ih je, kako naglašava portal „Sportske net”, koji je objavio ovu listu transfera, doveo za siću.
Ono što izaziva pitanja koja se tiču načina finansiranja, jeste zbog čega klub koji za srpske prilike tako dobro zarađuje i dalje prima redovne godišnje subvencije iz gradskog budžeta. Za ovu godinu programom raspodele budžetskih sredstava u vidu subvencija PD Sportsko drušvo „Radnički” dobilo je 285 miliona dinara, (najveći korisnik subvencija među preduzećima čiji je osnivač grad) dok je FK „Radnički 1923” dobio 72 miliona dinara.
Krajem aprila ovaj program se menja, pa se Sportskom društvu, zajednici svih klubova „Radnički” van fudbala sredstva povećavaju na 318,5 miliona, a FK „Radničkom 1923” na 95 miliona dinara. Ne samo da je klub koji je zaradio milione subvencionisan, već je nađen razlog da se ta davanja iz sredstava svih građana uvećaju za 23 miliona dinara.
Nadležni ćute
Šta o tome imaju da kažu nadležni nismo saznali, jer odgovor na postavljena pitanja od Predraga Stevovića, gradskog većnika za sport, nije stigao do zaključenja ovog broja. Isto je postupio i Igor Konatar, direktor PD „Radnički 1923” koji nije čak odgovorio ni na SMS poruku. Vidi se da je veliki uspeh sa zaradama kluba možda udario „u glavu” ove funkcionere, ili jednostavno slede put gradske vlasti koja ih je dovela, a to je da budu nedodirljivi za medije koji nisu pod kontrolom te iste vlasti.
Inače, Slavko Perović je dao ostavku na mesto sportskog direktora ovog leta, pa je njegovu funkciju preuzeo Feđa Dudić, koji se vratio u „Radnički” i preuzeo i tu funkciju. Pada u oči da ispred imena fudbalskog kluba pišemo skraćenicu PD, što znači privredno društvo. Klub je, dakle, kao i Sportsko društvo, ustrojen kao preduzeće, što je jedinstven način organizovanja u srpskom sportu.
Ovu novinu, neku vrstu eksperimenta, uveo je za svog upravljanja gradom Radomir Nikolić, a ideja je bila, koliko je on u svojim retkim istupima u javnosti pojasnio, da na ovaj način bude veća kontrola kako se troše pare iz budžeta grada. Nikolić je i sam voleo da bude nedodirljiv za medije i u tome u dobrom delu uspevao.
U objašnjenju ovog kragujevačkog sportsko-finansijskog buma treba prići kroz ozbiljnu analizu, kaže Dalibor Jekić, predsednik Izvršnog odbora Stranke slobode i pravde i narodni poslanik. On ističe da prihodi od prodaje igrača nisu toliki koliko se piše, odnosno da ne ostaje sve klubu, već jedan deo ode menadžerima.
U tome je u pravu. Primera radi, već pominjani Slovenac Sokler prodat je Izraelcima za milion evra, ali je njegov otkup od škotskog „Aberdina” koštao klub 225.000 evra. Razlika pripada klubu, ali treba znati, podseća Jekić, da jedan deo odlazi menadžerima i to je suma od slučaja do slučaja.
To nas vraća na početke u velikim transferima iz „Radničkog 1923” u neki strani klub direktno i prelazak sada već čuvenog Filipa Kostića u „Groningen” iz Holandije. Naime, znalo se nepisano pravilo da nema direktnih prelazaka, već igrač „mora” prvo da pređe u „Zvezdu” ili „Partizan”, pa odatle u inostranstvo kako bi veliki pokupili kajmak.
Bilo je to 2012. godine kada je u upravi „Radničkog” bila grupa poznatih privatnika iz Beograda, među kojima i Raka Marić, čuveni estradni menadžer. Transfer Kostića bio je ukupno molion i 250.000 evra, ali je „Radničkom” pripalo 700.000 evra, a ostalo su uzeli menadžeri. Došlo je i do sudske afere, pa su neki smenjeni sa mesta u upravi kluba, jer su zaradu od Kostića hteli da predstave kao sopstveno ulaganje para u klub, na koje su se ugovorom obavezali.
Em je to bilo puna para za ono vreme, em je postojala klauzula gde „Radničkom” pripada procenat od budućih transfera, što se sve kod Kostića desilo, pa je dugo bio naša „zlatna koka.” Jekić upozorava da i samo takmičenje u Super ligi Srbije dosta košta, pa i to treba imati u vidu.
Zato je potrebno pozabaviti se ovim pitanjem kada se odlučuje o subvencijama gradskim preduzećima uz sve argumente za i protiv. Inače, FK „Radnički 1923” je jedan od najstarijih srpskih fudbalskih klubova, pa je upamtio i transfere iz ranijih decenija. Starijim navijačima u sećanju je prelazak čuvenog Save Paunovića u „Partizan” 1976. godine, ali o iznosu transfera, koji su bili znatno skromniji, nije se onda govorilo.
Pamti se i odlazak Predraga Pece Đorđevića u „Crvenu zvezdu”, koji je kasnije postao igrač slavnog „Olimpijakosa”, ili Predraga Spasića, koji je prešao put od „Radničkog” preko „Partizana” i reprezentacije Srbije, do „Real Madrida” Tu su i transferi, ako gledamo samo reprezentativce, i Luke Milivojevića u „Zvezdu”, dok Danko Lazović nije igrao za „Radnički”, već je u crno-bele prešao iz privatne fudbalske škole. Vrtele su se i tu pare, zarađivao je i klub, samo je važno da sve ne ostane u uskom krugu ćutologa, koji smatraju da javnosti nisu dužni nikakva objašnjenja.
Piše: Miloš Pantić
