Da li ljubav mora da boli da bi bila prava? I da li je pisanje jedini način da kažemo sve ono o čemu uporno ćutimo? U svom debitantskom romanu „Trag burmeˮ, mlada autorka Vesna Petrović stvara priču nastalu iz potrebe da se zaceli srce i preboli prošla ljubav. Iako je polazište pronađeno u njenom životu, knjiga nije njegova doslovna rekonstrukcija. U njoj se prepliću stvarnost i fikcija, autorkina osećanja i ono što je, kako kaže, „morala da osetiˮ.
Poreklom je iz Jagodine, a danas živi i radi u Kragujevcu. Zaposlena je u jednoj kragujevačkoj firmi, dok joj stvaranje i pisanje postaje sve značajniji deo života. O samom romanu ne želi da otkriva previše. Predstavlja ga kao priču o ljubavi koja se dogodila u pogrešno, ali u pravo vreme, bez jednostavne podele na pozitivne i negativne likove. Upravo zato čitaocu prepušta da knjigu doživi sam, bez unapred zadatog tumačenja.
– Ja sam knjigu predstavila samo jednom jedinom rečenicom i nikad detaljno nisam govorila o njoj. Knjigu sam predstavila kao onu „koja će svima oduzeti dah, baš kao što je život njemu, a ljubav njojˮ, navodi Vesna.
Priča se sama razvija
Inspiracija za pisanje bila je jedna ljubav, odnosno muškarac kojeg je Vesna pokušavala da preboli. Roman je tako nastajao istovremeno sa njenim ličnim procesom suočavanja sa tim osećanjem. Međutim, nije planirala da pravi ispovest, niti je unapred odredila šta će sve ući u priču.
– Roman je nastajao dok sam ja „preboljevalaˮ jednog muškarca.
Ljudi oko nje i oni koji su joj se javljali tražili su da roman završi, a ona danas kaže da su knjiga i njena autorka na neki način rasle zajedno. Kada je došla do završetka, bilo je vreme da priču ostavi iza sebe.
– Kao što sam ja stvarala roman, negde je roman, u stvari, stvarao i mene.
Vesna nije znala ni kako će roman početi, ni kako će se završiti. Nije unapred imala plan dešavanja, već je pustila da se priča sama razvija. Veći deo romana je fikcija, a u njemu je, kako objašnjava, zapisano ono što je morala da oseti, a ne ono što je doslovno doživela.
– Knjiga nije moja potpuno ljubavna priča. Roman je, kao što i kažem u predgovoru, ono što sam morala da osetim, a ne ono što sam potpuno ja doživela, navodi autorka.
Ipak, jedan deo procesa bio je znatno teži od svih ostalih. Dok je početak napisala još pre tri godine i danas se tog perioda gotovo i ne seća, poslednje stranice smatra najtežim delom koji je do sada napisala.
– Najteže mi je bilo napisati kraj romana, jer je za mene bilo zaista sve ono što sam osetila, ali ono što se nije desilo.
Stvarnost i fikcija su prisutne istovremeno, kroz metafore i rečenice koje nije želela da kaže, ali ih je ipak izgovorila kroz književni tekst. Pojedini ljudi iz njenog života dobili su svoja mesta u romanu, ali njihove uloge nisu potpuno istovetne stvarnosti.
– Zato i uvek kažem, roman mora da se pročita da bi se razumelo ono što želim da kažem.
U priči su prisutni i ljudi koje autorka poznaje, kao što su njena rođena sestra i najbolja drugarica. Glavna junakinja Mia ima snažnu vezu sa Vesnom, zbog čega je čitaoci često upoređuju sa njom. Ipak, Mia je u odnosu na autorku hrabrija i tvrdoglavija, ne odustaje i nema plan B.
– Vodila sam se iskustvom i onim kroz šta sam prošla, ali uvek volim da naglasim da to nije ono što sam ja doživela.
Pisanje je za nju značilo i spremnost da ne zastane pred delovima priče koji mogu biti neprijatni ili bolni. Naprotiv, veruje da pisac mora da bude spreman da kaže upravo ono čega se najviše plaši.
– Ako pisac ikada oseti da nešto ne treba da napiše i povuče se, neka ostavi papir i olovku. Moraš da kažeš, jer tu gde se najviše plašiš leži dar koji smo dobili.
Dogodine novi roman
Roman je ujedno promenio i njen pogled na ljubav. Vesna danas više ne veruje da su najbolje ljubavne priče nužno one koje su komplikovane i bolne. Posle iskustva došla je do uverenja da je prava vrednost u miru, bez stalnog objašnjavanja i filozofiranja.
– Kada biste pitali Vesnu pre dve godine, zasigurno bih rekla iz komplikovanih odnosa, iz onih nesuđenih ljubavi. Ali ako pitate ovu Vesnu danas, definitivno iz mirnih odnosa, tvrdi ona.
Od devojke koja je započela roman, kaže, danas je ostalo malo toga. Drago joj je zbog te promene jer je, sa distance, drugačije sagledala sebe i sopstvene izbore. „Trag burmeˮ je za nju označio trenutak u kojem je prerasla priču koju je pisala i ostavila je u romanu.
– Čak negde i ne prepoznajem tu devojku koja je počela da piše roman i drago mi je zbog toga, jer sam sa romanom definitivno prerasla priču.
Jedna od najvažnijih lekcija koju je iz svega ponela jeste da ljubav ne mora da bude povezana sa patnjom. Nekada je verovala da je bol dokaz dubine osećanja, ali danas na stvari gleda drugačije. Kada odnos neprestano boli i postaje težak, za nju to više nije nešto što treba prihvatati kao normalno.
– Dosta nas veruje da je ljubav komplikovana, a ja više ne smatram da je tako.
Poseban trenutak bio je kada je prvi put uzela gotovu knjigu u ruke. Posle tri godine rada, ono što je postojalo u njenim mislima i na papiru odjednom je postalo stvarno i opipljivo. Taj susret sa sopstvenom knjigom ostao joj je zabeležen i na snimku.
– Osećaj je bio neverovatan. Shvatila sam da je to „živoˮ, da to postoji, da je to sada nešto što ljudi čekaju i žele.
Čitaoci su, prema njenim rečima, reagovali snažno, a posebno joj znače poruke u kojima prepoznaju sopstvena osećanja i potrebu da znaju da nisu sami. Zato ne želi da se u prvom planu nađe njena biografija, već ono što će čitalac pronaći u priči.
– Mnogo reakcija i mene je nateralo na suze. Ali, možda jedno od najlepših koje se svakodnevno i ponavlja jeste da sam objasnila da nigde nismo same.
Posle „Traga burmeˮ slede nova dela. To su zbirka tekstova „Poslednji tragˮ, a već radi na novom romanu „Tužna ženaˮ, koji bi trebalo da bude objavljen početkom naredne godine.
– „Poslednji tragˮ nije bila moja ideja, već ljudi oko mene koji traže zbirku tekstova. Početkom sledeće godine dolazi novi roman „Tužna ženaˮ i na njemu radim već par meseci, ali ne planiram ovde da stanem. Želim još mnogo-mnogo knjiga da napišem, kaže Vesna.
Kada bi njen roman mogao da joj postavi jedno pitanje, Vesna veruje da bi ono bilo vezano za vreme koje joj je bilo potrebno da preboli. Odgovor je jednostavan, ali iza njega stoji čitav proces kroz koji je prošla. Danas želi da čitalac iz knjige ponese pre svega sigurnost i osećaj da je u redu ono što je preživeo.
– Mnogo mi je trebalo da prebolim, ali na kraju i jesam, uz osmeh priča Vesna.
Za nju je ta sigurnost najvažnija poruka knjige. Roman bi, čak i kada bi morala da ga svede na tri reči, ostao ono što je od početka bio: tuga, ljubav i kraj. Ipak, taj kraj nije označio završetak njenog pisanja. Za Vesnu Petrović on je zatvorio jednu ljubavnu priču, ali je istovremeno otvorio vrata književnom putu koji tek treba da se nastavi.
– „Ako spavaš pored onog koga ne sanjaš, živiš li uopšte?ˮ To je u stvari početak romana. To je rečenica koja je napisana pre tri, možda čak i četiri godine.
Piše: Maja Đorđević
