KRAGUJEVČANI NA ISPRAĆAJU FUDBALSKE LEGENDE ZLATANA IBRAHIMOVIĆA: Ibru za uspomenu na amidžu Sapka

Bokserski klub Radnički, godina 1964, pa 1965. i 1966. – prvaci države, one velike Jugoslavije. Vremešni Kragujevčani dobro pamte i rado se sećaju tog zlatnog doba. Onda su boks mečevi održavani na Gradskom stadionu (kasnije nazvanom „Čika Dača”), ring je bio iza gola prema južnoj tribini, a na njoj, polovini „istoka” i polovini „zapada” bude i petnaest hiljada ljudi. Publike kao na fudbalskom derbiju.

Tih godina Radnički je imao stvarne veličine boksa: Stevan Ciga Ljubomirović, Dragoslav Jakovljević Babea, Milun Todorović, Nemanja Nine Petrović, Dragiša Giša Damnjanović… A među njima i jedan mladi momak sa nadimkom Sapko, puno ime bilo mu je Sabahudin Ibrahimović. E, on je u fokusu ove priče.

Da gleda Sapka u Kragujevac je često dolazio njegov mlađi rođeni brat Šefik. Rodni grad bio im je Bijeljina. Šefik se kasnije oženio Jurkom iz Zadra, odselili su se u Švedsku i u Malmeu su 1981. dobili sina Zlatana. Da, to je Zlatan Ibrahimović, svetska fudbalska legenda. Dakle, naš Sapko je Zlatanu stric, ili amidža, što bi Bosanci rekli, tačnije bio bi mu stric, ali je 1967. tragično izgubio život – četrnaest godina pre nego što se popularni Ibro rodio.

Tragičan kraj u Čapljini

Kako je Sabahudin iz Bijeljine stigao u Kragujevac priča Hajrudin Rašidović, popularni Rudi, koji je u Radnički došao zajedno sa Sapkom i potom godinama nastupao za ovaj klub.

– Ja sam počeo da boksujem u Sarajevu, inače sam rođen u Ugljeviku. U sezoni 1962/63. u Prvu ligu ušlo je Borovo iz istoimenog hrvatskog grada i hteli su da ojačaju svoje redove. Tada smo klubu pristupili ja, Sapko i Hasan Dudić. Njih dvojica su bili iz Bijeljine.

U Radničkom je u to vreme bila delimična smena generacija i počeli su da „šacuju” nove borce. Zapazili su trojicu Bosanaca iz Borova, a naročito uspešni „tragači” bili su predsednik kluba Branko Nikolić, tada istaknuti privrednik i direktor „Agroservisa”, i Boris Dugec, koji je posle bokserske karijere 1957. godine dobio ulogu trenera u Radničkom.

– Došli su na jedan meč Borova i potom pozvali na razgovor Sapka Ibrahimovića, Hasana Dudića i mene. Ponudili su nam aranžman u kragujevačkom Radničkom i sva trojica smo prihvatili ponudu. Presudnu ulogu imao je Boris Dugec koji je imao zavidnu trenersku reputaciju i mi smo već u aprilu 1963. postali članovi kluba iz Kragujevca, priča Rudi Rašidović, koji se tog transfera seća „kao da je juče bio”.

Rudi je tada imao 22 godine, Dukić 24, a najmlađi je bio devetnaestogodišnji Sabahudin. Inače, baš te 1963. Radnički je osvojio Kup Jugoslavije koji je imao tretman državnog prvenstva, jer te godine nije bilo klasičnog ligaškog takmičenja.

– U Kragujevcu su nas dočekali kao braću rođenu. Srdačno smo primljeni od uprave, građana, naravno i kolega boksera, među kojima su bili velikani poput Dragoslava Jakovljevića ili Steve Ljubomirovića. Ovde smo doživeli sve što se poželeti može i ja zato kažem da mi je Bosna, u kojoj sam rođen, prva majka, Jugoslavija je bila druga, a Srbija treća, kaže Rudi, koji je u Radničkom aktivno boksovao do 1972. godine,  a zatim je kao majstor-vodoinstalater radio u „Vodovodu”, „Romaniji”, Gradskom stambenom preduzeću… Onda odlazi na rad u Moskvu 1992, tamo ostaje do 2016, onda se ponovo vraća u Kragujevac, tačnije u selo Desimirovac, gde i sada živi.

A kakva su Rudijeva sećanja na Sapka Ibrahimovića?

– On je uglavnom nastupao u velter kategoriji, bio je izuzetno talentovan i veliki borac. U istom tempu je počinjao prvu i završavao treću rundu, igrao je po ringu, imao izvanredan rad nogu, umeo je, kako mi to kažemo, da napravi korak u stranu i onda sevne levi kroše. To mu je bio najjači udarac i tako je nokautirao protivnike čak i udarcem preko njihove rukavice. Uspeo je da pobedi i velikog Zvonka Vujina, seća se Hajrudin Rašidović.

Sa novim pojačanjima Radnički dve godine zaredom – 1965. i 1966. – osvaja titulu ekipnog prvaka Jugoslavije. Po završetku ove druge sezone Sabahudin Ibrahimović Sapko odlazi na služenje vojnog roka u Čapljinu (Bosna i Hercegovina) i doživljava tragediju. Po zvaničnoj verziji utopio se u Neretvi 26. jula 1967. godine. Njegov klupski drug i prijatelj Rudi Rašidović nije siguran da je tako izgubio život, navodno u Čapljini je imao devojku i neke probleme sa njom, ali ne želi da se bavi pretpostavkama šta se stvarno desilo.

Sahranjen je u rodnoj Bijeljini, tamo i danas počiva. Radnički je izgubio dokazanog borca od koga se tek očekivala blistava karijera. Život mu se ugasio kada je imao samo 23 godine.

U znak sećanja na Sapka

Iz dalekih sedamdesetih godina prošlog veka vraćamo se u sadašnjost.

Za 8. jun zakazana je prijateljska fudbalska utakmica reprezentacije Švedske i Srbije u Stokholmu. To će biti i zvanični oproštaj Zlatana Ibrahimovića od igračke karijere, a sam Ibro je želeo da to bude u susretu sa Srbijom. Inače, on je poslednju utakmicu odigrao prošle godine u junu na kraju italijanske prvoligaške sezone za Milan. Posle pobede nad Veronom, on se na prepunom čuvenom San Siru obratio publici i rekao – da više ne igra. Bilo je tu i suza, a poznati fudbaler tada je već imao 42 godine.

Krajem 2023. Ibrahimović je dobio funkciju u upravi milanskog kluba, za koji je igrao u dva navrata, 2011. i 2012, pa zatim od 2019. do 2023. godine, kada je otišao u fudbalsku „penziju”.

Kada je dogovoreno odigravanje prijateljske utakmice Švedske i Srbije, klupskim drugodima Sabahudina Ibrahimovića Sapka sinula je ideja da njegovom sinovcu Zlatanu uruče posebne poklone koji će imati dvostruki značaj: da se zahvale svom rano preminulom saborcu i da Zlatanu daju uspomenu na amidžu koji je jedno vreme proveo u Kragujevcu i gde je, nažalost, samo započeo sjajnu sportsku karijeru.

Kakvu to ideju imaju Kragujevčani objašnjava Miroslav Tomić koji je bio Sapkov klupski drug i koji je kasnije, celog života, pa i danas, uz bokserski klub Radnički.

– Želimo da pokažemo da ovaj grad pamti uspešne ljude ma otkuda oni u njega dolazili i da smo im trajno zahvalni. Ibrahimović je jedan od njih i za njega smo pripremili povelju kluba koju je potpisao aktuleni predsednik Zoran Marinković, zatim smo napravili kolekciju starih fotografija na kojima su Sapko i ondašnji šampionski tim Radničkog, kao i slika sa bratom Šefikom, Zlatanovim ocem, koji je često boravio u Kragujevcu i gledao Sapkove mečeve. Takođe smo pripremili monografiju koju je podovodom 75. godišnjice Bokserskog kluba Radnički uručio hroničar kragujevačkog sporta Mića Ranković – sa posvetom Zlatanu.

Tomić kaže da su o uručenju poklona Ibrahimoviću kontaktirali Fudbalski savez Srbije i da su namere Kragujevčana prihvaćene, uz dodatnu ideju da mu se pokloni i fudbalska lopta sa potpisima svih sadašnjih reprezentativaca Srbije.

Ove specifične poklone i simbole sećanja na pokojnog strica Zlatanu bi trebalo da preda kragujevački ugostitelj Milenko Marjanović, koji je veliki ljuditelj fudbala i redovni posetilac utakmica reprezentacije Srbije.

– Ja sam već rezervisao avionsku kartu za Švedsku i biću u Stokholmu na utakmici 8. juna. Takođe sam u kontaktu sa Fudbalskim savezom i razgovarali smo kako da uručenje poklona Zlatanu uđe u zvanični protokol, ostalo je da se utanače još samo neki detalji, kaže Marjanović.

Ovaj čin sigurno će značiti i biti emotivan i Zlatanovom ocu i Sapkovom bratu Šefiku, koji od 1977. godine živi u Švedskoj, u Malmeu. Osvežiće mu sećanja na vreme kada je sa hiljadama Kragujevčana prisustvovao boks mečevima „Radničkog” na Gradskom stadionu, bodrio svog braciku i sa njim i njegovim društvom provodio dane u ovom gradu.

FUDBALSKA KARIJERA ZLATANA IBRAHIMOVIĆA                                                                                                                                        Dve i po decenije aktivnog igranja

Nesporno je da je Zlatan Ibrahimović jedan od najboljih igrača u istoriji fudbala. Rođen je 1981. godine u Švedskoj, u jednom predgrađu Malmea, gde su uglavnom živeli emigranti iz Somalije, Turske, Jugoslavije, Poljske… Odrastao je u siromaštvu, ali je kao trinaestogodišnjak počeo da trenira fudbal i u njemu se potpuno ostvario.

Imao je samo petnaest godina kada je 1996. potpisao prvi profesionalni ugovor sa ekipom Malmea iz rodnog grada, a 1999. počeo je da igra za prvi tim. Dve godine kasnije počeli su njegovi nastupi u poznatim evropskim klubovima.

Prvi koji se dokopao talentovanog Zlatana Ibrahimovića bio je Ajaks. Potom od 2004. do 2009. igra u Italiji, prvo u Juventusu, pa u Interu, a onda prelazi u Barselonu, da bi se 2010. vratio u Italiju, ovoga puta u Milan.

Nakon dve godine odlazi u Pariz Sen Žermen, pa u Mančester junajted i onda sledi „izlet” u Ameriku, u klub Los Anđeles galaksi. Od 2019. do okončanja aktivnog bavljenja fudbalom 2023. ponovo je u italijanskom Milanu.

Sve vreme igrao je za reprezentaciju Švedske, odigrao je 122 utakmice i postigao 62 gola. Sa Švedskom je učestovovao na četiri evropska i dva svetska prvenstva.

Piše: Miroslav Jovanović