Tokom boravka u zavičaju, u Kragujevcu, posetio sam znamenitog kolegu čiji su koreni duboko utkani u svaki grumen napaćene nam domovine. Posle plodnog razgovora, reših da pozovem taksi, velim, nije red da se brukam. Na oštro pitanje taksiste: „Dokle?”, naivno odgovorim: „Do starog suda”. Vozač ružičaste limuzine u jednom dahu mi je održao predavanje glede toponima u mom rodnom gradu.
Kad kažeš do starog suda, većina taksista neće znati gde je to!
Dobro, a šta da im kažem ako planiram da izađem baš kod starog suda?
Pa kaži do Tržnog centra Radnički.
Ne bih da širim priču, ali na kraju gospodin me je iskrcao ispred – Ureda.
Prešao sam ulicu i ugrabio klupu koja preko ramena vojvode Putnika gleda direktno u nekadašnju „palatu pravde”. Deca trčakaraju oko fontane, roditelji gledaju u telefone, vodeni lajt-šou je upravo promenio boju od „mačo” trobojke u sumnjivu paletu duginih boja. Palim cigaretu da se smirim od višeslojnog stresa, kad ono, kao na filmu, progovori vojvoda Radomir:
Toliko mudrovanja kako da stigneš dovde, a mogao si samo da kažeš „Trg vojvode Putnika“, nego takvi ste vi „drugosrbijanci”… - Rođenoj strini godinama nisam pisao samo zato što živi u ulici Slobodana Jovanovića… – Pokvarila te Amerika! – Razumem vas, vojvodo, ali kako pored ovolikog sveta odlučiste da se baš meni obratite? – Dosadno mi je, Krstiću. Lep su mi trg napravili, al’ džaba kad nemam društvo.
Pomislio sam na trenutak da sam skrenuo s uma, a onda, kad bolje razmislim, u ovom ludom svetu i mnogo veća čuda su postala moguća, te sam odlučio da nastavim polemiku dok magija još traje.
Mogli su komotno da naprave i spomenik Živojinu Mišiću da vam pravi društvo. Tražio sam to od gradskih vlasti, al’ rekoše da je Živojinov potomak težak opozicionar ovde u Kragujevcu. Novinar, pa još i blokader! Ne da mi se, prijatelju, pa to ti je.
Neću da lažem, ma koliko se zaklinjao u pacifizam, prijao mi je razgovor s najvećim srpskim vojskovođom. Ipak, sve vreme sam se okretao da proverim da me iz Ureda ne pokupe dobri ljudi iz hitne pomoći.
Reci ti meni, oglasio se opet vojvoda, kako provodiš vreme u zavičaju? Kako ti se čini ovaj naš Kragujevac?
Hteo sam da impresioniram slučajnog sagovornika, pa sam počeo pošalicom nadajući se da je nastala posle njegovog vremena. Elem, svi mi koji smo u neko doba napustili rodni kraj, kada dođemo u posetu nailazimo na različite reakcije poznanika, rodbine i prijatelja. Kad nas nema duže vreme, dočekaju nas sa: „Pa ’de si, čoveče, ti na nas skroz zaboravio?” Ako svratimo jednom godišnje, reakcija je: „Nešto si učestao. Nedostaje ti Srbija? Nostalgija je čudo!“ Nama, koji smo rešili da se mangupiramo, pa svakih šest meseci obilazimo najbliže, sledi porcija iskrenosti za sve pare: „Opet si došao! Ti, bre, ni tamo, ni ovamo. Kad se vraćaš?”
Vojvoda Putnik se grohotom nasmejao:
Lepo ti kažu. Šta se samo švrćkaš! Sedi di si jer i za di si nisi! Pitao sam te kako provodiš vreme?
Pošto je moj porodični đeneralštab ostao u Arizoni, ćale muku muči sa čudotvornim lekovima na internetu, a prijatelji pumpaju na sve strane, morao sam da izmislim sagovornika, pa je red i da ga ispoštujem. „Brate Radomire“, pomislih, „ovako stoje stvari”.
Teško se navikavam na vremensku razliku, tako da se prvih par sedmica budim mnogo rano. Dok se radni narod Šumadije uljuljkan u slatkim snovima priprema za nove radne pobede, čitam, pišem i čekam da se prva kafana otvori. Naučio sam razliku između kraćeg i produženog espresa i surovu istinu da reč „dupli“ ne utiče na količinu, već samo na jačinu. Navežbao sam i druge srpske porudžbine pola kila belog i sifon, i najnoviju: malo, veliko i „taman“ pivo.
Jutarnju kafu i gusti sok dobijam bez čekanja, prelistam dnevne novine, a tekstove novinara koji nosi slavno prezime čitam sa posebnom pažnjom. U povratku pazarim pitu s jabukama da obradujem oca koji je za to vreme prikupio najnovije onlajn informacije. Za razliku od mene, koji još uvek naivno verujem u novinarstvo, ćale je prihvatio veštačku inteligenciju, pa mu oni serviraju vesti po želji. Dobro raspoložen i još bolje informisan, krećem u šetnju.
Nekada sam hitao u Šumarice da uživam u prirodi, ali kako starim, sve više mi prija urbani, što bi vi, vojvodo, rekli, „okoliš“. Glavnom ulicom do Velikog parka, onda do košarkaškog, pa pored Prirodno-matematičkog fakulteta i Tehničke škole, nizbrdo, ulicom Vojvode Mišića, nazad u centar.
Znam, prijatelju, sve mi je jasno, Živojinu dadoše bolju ulicu, iako nije Kragujevčanin!
Putniku ne bi pravo, ali sam ga utešio da u Vašarište i na Aerodrom uvek idem ulicom sa njegovim imenom. Pa i ako upadnem u neku od brojnih rupa na nepostojećem trotoaru, šta je to u odnosu na sve ono što je čika Radomir za svoje potomke uradio? Nisam obećao, ali pošto poznajem pravnika koji prima predloge za promenu naziva ulica, videću ako mogu da pomognem. Nastavih tamo gde sam stao uz napomenu da se Mišićeva nadovezuje na Karađorđevu, kod koje se takođe nisu pretrgli, a onda Karađorđevom, koje kude, stižem do „Stare Srbije“… Mislim na kafanu, ne na društveno uređenje.
Tamo, novinarsko-umetničko društvo plus pridruženi članovi. Panta i Mića mi potvrđuju ime dobitnika ovogodišnje NIN-ove nagrade, pa Megi i ja odlazimo na promociju sjajnog romana „Karota” Darka Tuševljakovića. Nekoliko dana kasnije, isto društvo, ali druga lokacija, u Gimnaziji još jedno književno veče. „Kalimnos“, knjiga Gorana Joksimovića, puna emocija, iskrene brige i humanosti. „Učitelj u kratkim pantalonama“, vremenom je postao penzioner u farmerkama. Ozbiljan pesnik i pisac koji je ovom dvojezičnom zbirkom priča i pesama i divno zamišljenom promocijom izazvao i suze i smeh svojih čitalaca.
Taman sam se zalaufao pričom o višenedeljnom boravku u zavičaju kada je moj sagovornik zevnuo već drugi put.
Malo sam otišao u širinu, izvinite… – pravdam se nevešto.
I navalio si s tim knjigama, k’o smrt na babu! Jesi gledao neki ratni film ili se bar potukao u kafani.
Vojvoda me je zatekao ovim pitanjem, ali dobro, tek smo se upoznali pa ne zna čovek moje prioritete.
Tada sam izvadio kec iz rukava.
Najbliže nasilju našao sam se na fudbalskoj utakmici!
Piše Dejan KrstićPoverio sam potom vojvodi da sam rano detinjstvo proveo u Picmali, preko puta stadiona Čika Dača, pa sam poželeo da prvi put gledam Radnički pod reflektorima. Posetilaca malo više nego na koncertu klasične muzike, atmosfera kamerna sve dok je navijači s juga nisu zabiberili raketama i topovskim udarima.
Jedino što je nedostajalo bili su golovi i dobar fudbal – objasnio sam – sve do poslednjeg minuta kada smo, da izvinete, kapitulirali!
Baš si bre baksuz, odeš na utakmicu posle toliko godina i tvoj tim izgubi. Inače, baš me podseti da sam neko vreme živeo u ulici koja sada nosi moje ime, a 1915. sam stanovao u Čomića vili… Gde si ti odrastao, Krstiću?
Neki kažu Stara Kolonija, drugi to zovu Erdoglija…
Dva Srbina, tri mišljenja – nadovezao se Putnik.
Objasnio sam da, uprkos neslaganju oko administrativne granice dvaju naselja, preporod Stare Kolonije i dela Erdoglije je najpozitivniji utisak koji nosim sa sobom preko okeana. Kada sam se od Kolonske kapije popeo do sledećeg semafora, činilo mi se kao da napuštam Spitalfields i kroz Shoreditch stižem u Canary Wharf.
Dobro, Amerikanac, majka mu stara, šta se gađaš tim izrazima, ja nisam puno putovao, najdalje do Grčke, Albanije, da bi „životnu karijeru“ završio u Francuskoj…
Polako, vojvodo, nemojte mi kvariti dramaturgiju… Valja mi još tekstova napisati, a ovo mu dođe kao, što bi naš narod rekao, „cliffhanger“.
Ti stvarno nisi normalan, rekao je bez uvijanja.
Napravio sam se da ga nisam čuo i nastavio priču o delu Kragujevca u kome sam odrastao. Na putu do škole prolazio sam pored drvenih baraka koje su izgrađene posle Prvog svetskog rata na ime ratne štete.
Žao mi je što nisam doživeo da to vidim, mamu im švapsku!
Sada je sve srušeno pa Stara Kolonija podseća na pravi velegrad… nešto kao Berlin, izletoh se nevešto.
Ti, Kolonac, baš umeš da lupiš. Pričaš mnogo, a glupo, ljutnuo se moj sagovornik.
Svestan da sam ovim poređenjem pokvario prijateljski ton našeg razgovora, odlučio sam da postavim nekoliko kontra pitanja. Na kraju, kakav bi to novinar bio ako ne iskoristim ovakvu priliku i intervjuišem srpskog junaka.
Pošto sam detaljno objasnio sve što vas zanima, mogu li sad ja da postavim nekoliko pitanja?
Pucaj, delijo!
Iako se nisam spremao, teme su se same nametnule.
Kažu da ste 1914. bili u banji, u Austrougarskoj i da su vas pustili da se vratite u domovinu misleći da ste bezopasni.
Bronzani vojvoda je popravio frizuru i ispravio ramena.
Nisam bio bezopasan – reče tiho – bio sam bolestan, a ko pogreši u proceni, kasnije plaća cenu.
Na stepenicama suda neko pripali cigaretu. Plamen je kratko osvetlio lice, a onda nestao.
Postoji priča, nastavljam, da ste unapredili čoveka koji vas je ranije oterao iz službe.
Zato što je bio odličan oficir!
Bez obzira na prošlost?
Prošlost se ne bavi strategijom.
U ratu greška košta više od uvrede.
Noć se uveliko spušta, svetla i dalje menjaju boje, a prolaznika je sve manje.
Priča se da niste marili za slavom.
Slava je za generacije koje dolaze posle nas! Sve te legende nastale su da bi romantizovale stradanje nevinih ljudi. Prazne priče tragaju za razlogom, a njega u ratovima nema!
Pogledam oko sebe, ljubavni par u zagrljaju, gospođa šeta psa, a strani student telefonira svojima u zavičaju. Ustajem, kako bih proverio da li je sve ovo bio san.
A ti bi da izvučeš, ni zdravo da kažeš… Kada se vraćaš u Ameriku?
Prvo ću do Londona, ćerka mi tamo živi…
Nadam se da ćeš i tamo naći nekog dokonog starca. Srećan ti put, a kada sledeći put dođeš, svrati da se ispričamo.
Narednih dana sam izbegavao spomenike, a posebno onaj deo kod Pošte i kafića „Peron“, jer znate kako kažu – beži k’o đavo od taksi stanice u centru.
Piše: Dejan Krstić
