Vremešni Kragujevčani sigurno dobro pamte Nenada Matejića, boksera „Radničkog” iz one zlatne generacije koja je sedamdesetih godina prošlog veka bila višestruki prvak države – stare, velike Jugoslavije. Matejić je boksovao u teškoj kategoriji i osim klupskih uspeha bio je četvorostruki šampion zemlje u pojedinačnoj konkurenciji, prvak Balkana, najbolji na turniru „Beogradski pobednik”…
Nekadašnji veliki sportski as u januaru je „zaokružio” osamdeset godina i živi povučeno i mirno u Donjoj Gruži, na pobrđu Vučkovice, u vikend naselju Goločelo. Rado se odazvao pozivu da vratimo sećanja na vreme kada je harao jugoslovenskim ringovima, ali i na ceo životni put.
Pobeda za šampionsku titulu
Nenada Matejić rođen je 1944. godine u selu Crvena Reka kod Bele Palanke, gde je završio osnovnu školu. Otac Petar radio je na železnici kao skretničar, i biva „prekomandovan” u Beograd i Nenad upisuje bravarski zanat u Rakovici.
– Sa sedamnaest godina već sam bio dosta izrastao i imao sam preko sedamdeset kilograma. Otišao sam da se prijavim u bokserski klub „Železničar” koji je tada bio drugoligaš. Tamo su me lepo primili, videli da imam talenat za boks i vrlo brzo sam upao u tim – kao zamena, rezerva jednom starijem kolegi. Odlazio sam na takmičenja, ali nisam imao mečeve, seća se svojih sportskih početaka Matejić.
Međutim, na predlog njegovog trenera Nakića uvršćen je u juniorsku reprezentaciju Jugoslavije za prijateljski meč sa Mađarskom. Nažalost, tu borbu je izgubio, ali je nastavio vredno da trenira, sve dok u devetnaestoj godini nije dobio poziv za vojsku. Bio je gardista u Sarajevu i tada nije imao mogućnosti za treninge.
– Kada sam došao iz vojske, otac je dobio premeštaj u Kragujevac, pa sam se i ja preselio sa roditeljima. Čim sam došao ovde otišao sam u Bokserski klub „Radnički”, oni su tada trenirali u jednoj staroj kući, gde je kasnije podignut Hotel „Kragujevac”. Primio me je Boris Dugec, odličan trener i izuzetan čovek, koji se obradovao mom dolasku, jer ekipa je bila dobra, ali trebalo je da se podmlađuje. Vrlo brzo me je uvrstio u tim, prvo kao rezervnog boksera. Onda me je odveo u kadrovsku službu „Zastave”. Dobio sam zaposlenje u Vojnoj fabrici, pre podne sam radio, a popodne ili uveče trenirao, seća se Matejić svojih početaka u Kragujevcu.
Kaže, bio je među tadašnjim legendama boksa. Ljubomirović, Dučić, Ranković, Todorović, Giša Damnjanović, Nine Petrović… A onda se desilo nešto veličanstveno za Nenada Matejića – Dugec ga je stavio u prvu postavu i to za meč sa „Crvenom zvezdom”, u poslednjem kolu lige koji je odlučivao prvaka Jugoslavije.
– Ja kao teškaš nastupam poslednji, a pred moju borbu rezultat je nerešen. Dakle, na meni je odluka ko će biti šampion države. Pobedio sam protivnika klasičnim nokautom u drugoj rundi i on je, siromah, posle toga batalio boks. „Radnički” je bio prvak države te 1965. godine, s ponosom priča stari as.
Potom je klub dobio salu za treniranje u Velikom parku, a nastupali su na Gradskom stadionu, košarkaškom terenu u parku, kasnije u bioskopskoj dvorani „Šumadija”.
– Bio sam tada pun elana, trenirao sam naporno, sparingovao sa bokserima težih kategorija. Jednom nedeljno igrali smo fudbal sa atletičarima „Radničkog” na šljaci pomoćnog fudbalskog stadiona i to je bila prava muška igra, jakih, brzih sportista. Od naših je najgrublji bio Dučić, a od atletičara sprinter Radiša Milovanović.
Žal za „Zlatnom rukavicom”
Matejić posebno ističe neke mečeve koji su za pamćenje.
– U Titogradu, današnjoj Podgorici, 1971. godine postao sam prvak Balkana i od Organizacionog komiteta bokserskog turnira, odnosno Balkanskog prvenstva, proglašen sam za najboljeg boksera. Kao nagradu trebalo je da dobijem automobil, ali su me tu izigrali. U decembru 1973. godine dobio sam poziv od Italijana da nastupim na turniru „Prima Karera”. Osvojio sam taj turnir i dobio tri pehara, po jedan veliki i mali za učešće i glavni pehar. Dva čuvam kod kuće, a veliki pehar pozajmio sam bokserskom klubu, ali je on sada u vitrinama Sportskog društva „Radnički”, ustupili su ga bez moje saglasnosti, priča Matejić.
Kaže da mu je najdraži protivnik bio Radiša Nedeljković koji je boksovao za „Kablove” iz Svetozareva, danas Jagodine.
– On je bio baš korpulentan i sve protivnike iz teške kategorije pobeđivao je nokautom, osim mene. Mi smo u ringu bili protivnici, ali smo istovremeno bili i kućni prijatelji. Iz odnosa sa njim postoji jedna anegdota. Boksovali smo u Svetozarevu, ja ga pobedim na poene i njegovi obožavaoci mi poklone tortu. Zajedno sedimo u svlačionici, jedemo tortu, a Nedeljković me prekoreva: „Nenade, mogao si da me pustiš i sada bismo jeli prasetinu”. Ja mu odgovorim: „Bre, Rale, što mi to ne reče ranije, pa da podelimo prasence”.
Matejić je uzeo trofej „Beogradski pobednik”, ali ostaje žal što nije osvojio „Zlatnu rukavicu”.
– Svi u žiriju glasali su da trofej pripadne meni, o tome su i novine pisale, ali je „rukavica” pripala Marjanu Benešu. „Prelomio” je Bruno Hrastinski (poznati trener i dugogodišnji selektor bokserske reprezentacije Jugoslavije – prim. aut.) i učinjena mi je velika nepravda.
Poznato je da su mečevi u teškoj kategoriji često rešavani nokautom, ali Nenad Matejić je o tome imao drugačiji stav.
– Ja nisam voleo da nokautiram protivnike, jer za mene boks nije bila tuča, već plemenita veština. Naravno, bilo je i klasičnih nokauta, jednog Pančevca bacio sam na pod još u prvoj rundi. Sećam se i borbe sa jednim Crnogorcem u Titogradu. Više puta je padao pod mojim udarcima, ali nisam hteo da ga nokautiram, iako sam vrlo lako mogao, pobedio sam ga na poene.
Vrata „Radničkog” je Matejiću otvorio Boris Dugec i on ga je izuzetno uvažavao kao trenera, međutim kada je Dugec prešao u beogradski „Radnički”, trenersku ulogu preuzeo je Slavko Sorgić i sa njim je Matejić imao problema.
– On je od mene tražio da se u sparingu i mečevima „nabijam” u gard, da ulazim u klinč i iz te pozicije zadajem udarce protivniku, a ja sam imao drugačiji pristup boksu. Odlično sam se kretao, u ringu sam bio opušten i moje glavno oružje bili su udarci sa poludistance, kaže Matejić, uz dodatak da su na kraju sve nesporazume izgladili i rastali se u dobrim odnosima.
Nenad Matejić prestao je da se bavi boksom 1977, kada je imao 34 godine. Kasnije je „Radnički” pao „na niske grane”, jer su i takmičari i treneri, kako kaže junak ove priče, maltene dovođeni sa ulice, po nekim prijateljskim i sličnim vezama. U vreme te krize uprava ga poziva da preuzme ulogu trenera, on prihvata poziv i osvaja prvenstvo regiona Šumadije i Pomoravlja, ali posle dve godine napušta klub – zbog nekih unutrašnjih sukoba.
Potom još tri godine radi u Kik klubu „Radnički”, bio je trener za ručnu, a Radomirović za nožnu tehniku, ali klub ostaje bez sredstava i Nenad Matejić završava svoju sportsku karijeru.
U penziji je od 2004, oženio se 1968. godine i sa suprugom Nadom ima sina i kćerku. Pozne godine provodi u seoskom miru, a njegovo ime trajno ostaje upisano u istoriji kragujevačkog sporta.
Piše: Miloš Ignjatović
