RANKO RISTIĆ, UVOZNIK „ZASTAVINOG” ORUŽJA U AMERIKU: Prozivaju me samozvani „eksperti”

Vojna industrija godinama je u vrlo je nezavidnoj situaciji. Za razliku od ostatka domaće privrede, i dalje je delimično pod sankcijama najrazvijenijih zemalja međunarodne zajednice (nemogućnost uvoza sofisticirane opreme za namensku proizvodnju). Istovremeno, posledice NATO bombardovanja u vodećim vojnim fabrikama još nisu otklonjene. Dugovi  i gubici vojnih fabrika mere se stotinama miliona evra, uslovi rada u njihovim pogonima zabrinjavajući su, a zarade zaposlenih neadekvatne složenosti oružarskog posla.

Poslovanje domaće vojne industrije u poslednjih deset i kusur godina karakteriše i maćehinski odnos države i forsiranje interesa privatnih trgovaca oružja, a na štetu fabrika namenske proizvodnje.

Uz sve to, vojna industruja u poslednjih nekoliko meseci trpi i ozbiljne posledice odluke Vlade Srbije o zabrani izvoza oružja i municije. O tome, kao i o američkim carinama na uvoz srpskih proizvoda u SAD od 35 odsto i nizu drugih tema govori Ranko Ristić, američki biznismen srpskog porekla, vlasnik kompanije „Zastava Arms USA”, koja je ekskluzivni uvoznik „Zastavinog” oružja u Ameriku. On je jedan od finansijera predsedničke kampanje Donalda Trampa i osnivač Srpsko-američkog političkog akcionog komiteta (PAK).

Nema ugovor o fiksnim cenama

Ima informacija da je Ristić prilikom potpisivanja prvog ugovora sa „Zastavom oružje” iz Kragujevca, u jesen 2018, trpeo velike pritiske i susretao se sa otporima, kako u kragujevačkoj fabrici, tako i u Vladi Srbije. Kome je i zbog čega smetalo da „Zastava” dotadašnjeg američkog partnera, kompaniju „Sencery arms”, zameni drugom firmom?

– Istina je da je bilo otpora potpisivanju ugovora sa mojom firmom nakon isteka ugovora sa prethodnim uvoznikom. Taj otpor je dolazio iz opravdanih, ali i potpuno neopravdanih i zlonamernih razloga. Opravdani razlozi odnosili su se na nepoverenje da će nova firma uspeti da plasira proizvode na američko tržište. Mnogi su smatrali da ja i moj tim nemamo dovoljno iskustva. Međutim, to se vrlo brzo pokazalo kao netačno, jer smo za manje od godinu dana već uveliko dostigli maksimalne kapacitete proizvodnje fabrike „Zastava oružje”, kaže Ristić.

On navodi da kompanija „Zastava Arms USA” nije preuzela ugovor od prethodnog uvoznika, niti je na bilo koji način uticala na odluke o promeni uvoznika. Došlo je do isteka ugovora, a prethodni uvoznik zatim se više fokusirao na sopstvenu proizvodnju u Americi nego na uvoz iz Srbije. Takođe, prethodni uvoznik se bavio i uvozom iz drugih zemalja, ne samo iz Srbije.

– Kada je ugovor istekao, fabrika je tražila novog partnera, a javilo se nekoliko firmi koje su dostavile ponude. „Zastava Arms USA” bila je jedina firma koja je ponudila izgradnju brenda, besplatnu popravku u garantnom roku i koja je pristala na do tada najviše cene koje je fabrika zahtevala kao uslov za dobijanje ugovora. Naše početne cene bile su i do 20 odsto veće od onih koje je plaćao prethodni uvoznik. Međutim, i dan-danas postoje otpori i šire se neistine, poput tvrdnji da naša firma od „Zastave” kupuje puške po niskim cenama, a potom ih u Americi prodaje znatno skuplje, ili da imamo ugovor sa fiksnim cenama. Ovim neistinama služe se zlonamerni pojedinci iz njima poznatih razloga, ali ima i onih koji se smatraju „ekspertima“, pa po internetu traže cene misleći da su to naše prodajne cene. Koristim ovu priliku da javnosti iznesem tačne činjenice, kaže Ristić.

Tvrdi da njegova firma nema ugovor sa fiksnim cenama i svake godine potpisuje novi aneks ugovora u kojem se cene koriguju u skladu s promenama kursa dolara, cena energije i materijala. To su stavke koje su se koristile u svim prethodnim ugovorima i predstavljaju standard u industriji.

– Što se tiče neistina o prodajnim cenama, želim naglasiti da mi od „Zastave“ kupujemo poluzavršene puške, koje se prema američkim zakonima moraju dodatno modifikovati da bi se mogle prodavati. Dakle, mi platimo cenu poluproizvoda, a zatim snosimo troškove vrlo skupog avionskog prevoza, plaćamo carinu i po dolasku u naše magacine svaka puška se potpuno rasklapa i stavlja u obradne centre kako bi se sanduk dodatno doradio. Pored toga, u svaku pušku mora biti ugrađeno šest delova proizvedenih u SAD-u. Dakle, u svaku pušku ulažemo značajna sredstva, što mnogi koji komentarišu ne znaju, objašnjava naš sagovornik.

Dodaje da ne prodaju puške u maloprodaji, pa se njihove cene ne mogu naći na internetu.

– Još jedna važna stavka je da od prodajne cene moramo platiti 11 posto tzv. „excise tax“. Na primer, ako pušku prodamo veleprodaji za 600 dolara, moramo dodatno platiti 66 dolara poreza. To je obaveza za sve uvoznike i proizvođače. Nakon toga, veleprodajne firme prodaju dilerima, a dileri u maloprodaji krajnjim kupcima. To su cene koje se vide na internetu i koje samozvani „eksperti“ pogrešno pripisuju nama. Maloprodajna cena naših najpopularnijih pušaka iznosi oko hiljadu dolara. Kada od toga oduzmete maržu dilera, maržu veleprodaje, excise tax, cenu američkih delova, troškove obrade i sve ostale troškove, jasno je da je naša marža veoma mala. Tvrdnje da se naše puške prodaju za 1.500 dolara tačne su samo ako diler na pušku ugradi dodatnu opremu – optiku, skupe rukohvate i slično – čija cena često iznosi stotine dolara.

Na kraju, Ristić kaže da je ponosan što njegova firma predstavlja „Zastavu“ i što je proglašen najboljim uvoznikom u Americi za 2022. godinu.

Slobodana Tešića i ne poznajem

Pojedinci u srpskom oružarskom biznisu smatraju da je Ristića poznati trgovac oružjem Slobodan Tešić uveo u posao sa trgovinom oružjem, međutim, on to demantuje.

– Takvu tvrdnju može izneti samo neko ko je zaista zlonameran ili potpuno isključen iz realnosti. Pre svega, bavio sam se privatnim biznisom 20 godina u Americi pre potpisivanja ugovora sa fabrikom „Zastava” i ne smatram da iko treba da me „uvodi” u posao. Moje iskustvo, upornost i želja da uvozim i prodajem srpski proizvod na američkom tržištu naišli su na razumevanje bivšeg direktora Milojka Brzakovića i tadašnjeg direktora marketinga, a sadašnjeg direktora fabrike Saše Miloševića. Nekoliko godina pre potpisivanja ugovora kontaktirao sam fabriku, nudio saradnju i posećivao sajmove u Las Vegasu, gde sam upoznao ovu gospodu. Oni su bili veoma oprezni, pa je najpre potpisan veoma mali ugovor kako bi se utvrdilo da li sam sposoban da postanem ekskluzivni uvoznik. Iako sam morao da prihvatim do tada najviše cene, pokazao sam da mogu ovaj posao da radim bolje nego moji prethodnici. Što se tiče gospodina Tešića, za njega sam čuo, ali ga ne poznajem lično. Znam da je uspešan u svom poslu, ali se mi bavimo različitim stvarima. Ja sam ekskluzivni uvoznik sportskog programa u Americi.

Carine od 35 odsto na srpsku robu koju uvoze američke firme ugrožavaju i Ristićevo poslovanje. Pitamo ga da li je kao osnivač i istaknuti član Srpsko-američkog političkog akcionog komiteta (PAK) i finansijer izborne kampanje Donalda Trampa mogao da lobira u njegovoj administraciji da se te carine, koje najozbiljnije pogađaju upravo vojnu industriju Srbije, smanje u dogledno vreme?

– Tarife od 25 odsto (Ristić u svom odgovoru navodi tu cifru – prim. Z.R.) predstavljaju ozbiljan problem za kompanije koje uvoze robu iz Srbije u SAD. One nisu uvedene sa ciljem da zaustave uvoz u SAD, već da omoguće pregovore o boljim uslovima i povećaju izvoz iz SAD. Zato se nadam da će Vlada Srbije pregovarati sa SAD i postići bolji sporazum Što se tiče Srpsko-američkog PAK-a, njegova svrha je da podrži ljude koji se kandiduju za političke funkcije u SAD i koji dele naše vrednosti. On nije namenjen lobiranju za privatne biznise. Jedini način da se smanje tarife jeste direktnim pregovorima između dve vlade.

Odluka srpskih vlasti je da zabrani izvoz oružja i municije. Koliko ta odluka ugrožava poslovanje Ristićeve firme?

– Odluka je katastrofalna za naše poslovanje, ali i za poslovanje fabrike „Zastava”. Nadam se da će uskoro biti odobren izvoz bar sportskog programa, koji mi i druge firme uvozimo iz Srbije.  

Ranko Ristić je osnivač srpsko-američkog PAK-a i istaknuti pripadnik srpske dijaspore u SAD. Zato ga pitamo kako tumači poslednja hapšenja više desetina kamiondžija srpskog porekla u Čikagu, Mičigenu, Nebraski, Teksasu i drugde, tim pre što mediji prenose da su, pored Srba koji u Americi žive i rade ilegalno, među uhapšenima i ljudi koji su u postupku dobijanja azila, pa i oni koji imaju zelene karte.

– Činjenica je da se hapse svi ilegalni imigranti, a u pojedinim slučajevima i oni koji imaju legalan status, ali su počinili određeni kriminal. To uključuje i građane srpske nacionalnosti, ali ogromna većina su imigranti koji su ilegalno prešli južnu granicu iz Meksika, a njihov broj se procenjuje na oko 14 miliona. Prema američkom zakonu, svako ko je ilegalno ušao u Ameriku počinio je ozbiljan kriminal i podložan je deportaciji. Čak i nosioci zelene karte, ukoliko su počinili neke kriminalne radnje. Nikako ne mislim da vlasti namerno ciljaju Srbe, već se radi o pojačanoj kontroli vozača kamiona zbog nedavne saobraćajne nesreće u kojoj je stradala cela porodica, a koju je izazvao vozač kamiona koji nije imao legalan status i nije govorio engleski jezik.

Za kraj, da li i dalje verujete da, posle svega, Donald Tramp zaista, kako ste to svojevremeno izjavili, „voli Srbe”?

– Ne razumem to „posle svega”, ali on sigurno zna da ga Srbi podržavaju i ima pozitivno mišljenje o nama. 

Piše: Zoran Radovanović