Među nama živi dvadesetosmogodišnja Kragujevčanka Sofija Ivanović, profesorka književnosti – master filološkinja srbista, koja je do sada objavila četiri knjige i peta je u pripremi. Nenametljiva, skromna devojka koja obožava svetsku književnost i samo dobru literaturu, prosto rečeno, živi u svetu knjiga i za knjige… Na njenim policama gotovo da nema više slobodnih mesta za još koje dobro štivo. Nove se police prave, isto tako brzo pune, ali nemaju gde više da se smeste u kući. To je njen život, njeni snovi, njeno sve. Prosto „guta” knjige.
– Ja zamišljam sebe, ako ne kao vlasnika, onda bar kao direktora neke izdavačke kuće. Da se bavim knjigama i da budem okružena njima. Mene možete da lišite svega, i garderobe, i hrane, i pića, i svih drugih potrepština, samo nemojte da mi zabranjujete da kupujem knjige i da ih čitam. Imam svoju ličnu biblioteku u kući, to je moj omiljeni kutak. Skoro sam je sredila i već su mi potrebne nove police, kaže Sofija.
To ne bi bilo nešto neobično da ova devojka nije obolela od celebrarne paralize, da nema problem sa sluhom – koristi pomagala, motorikom… Od skoro počela je da koristi i invalidska kolica. Na fakultet je vozio otac. Fakultet je imao lift, ali nije radio, pa je morala da prelazi dnevno, bar tri puta po 60 stepenika, gore-dole, što joj je bilo naporno, ali kad se studira ono što se voli ništa nije teško, kaže kroz širok osmeh glavna junakinja ove priče.
U početku nije koristila invalidska kolica kao pomagalo, jer je bolje hodala nego sada. Bolovi u leđima i jedan nezgodan pad prilikom koga je povredila obe ruke vezali su je za kolica. Koristi ih pre svega zbog sigurnosti. Kod kuće ide šetalicom, ponekad i bez nje. Mada se ne predaje, vežba sa fizioterapeutom redovno, ne bi li ponovo bila ona „stara”. Ali sve to pada na teret njenih roditelja.
Fakultet završila u roku
– Posle završenog školovanja niko mi nije ponudio posao u struci, zato radim lekturu i korekturu, samostalno se borim za to, pišem seminarske radove iz oblasti književnosti, od skora i u oblasti jezika. Pišem književne prikaze, prikaze naučnih radova za fakultete, a od skoro sam počela da se bavim i prodajom neke kozmetike, čisto da „kaplje” neka para, kako bih mogla da imam za sebe i da idem ka ostvarenju svog sna. A to je ili izdavačka kuća ili lektorska agencija. Volela bih kada bi se u našem Udruženju osnovala biblioteka i da tu radim kao bibliotekar, kaže Sofija, koja namerava u svakom slučaju da pokrene neki posao sa knjigama, da se održavaju književne večeri u okviru Udruženja obolelih od cerebralne paralize, da imaju veliki fond knjiga…
Sofija je devojka borac, koja je završila fakultet bez ikakvih benefita i posebnih programa za osobe sa invaliditetom i to u roku. Dala je sve od sebe da uspe i uspela je u onome što je želela, ali od svog rada danas ne može da živi, nema stalno zaposlenje i niko joj nije ponudio posao u struci. Napabirčila je nekako tri godine staža, radeći privremene i povremene poslove, pored ostalog, godinu dana radila je za firmu ICEPT – Međunarodni centar za lični razvoj i obuke, koji se uglavnom bavio medijacijama. Imali su jedan portal za obrazovanje, gde je ona skupljala vesti sa sajtova fakulteta, uređivala taj sajt i sređivala fejsbuk i instagram.
Bili su zadovoljni, napominje, za svaku preporuku saradnja, međutim nije bilo dovoljno poseta na tom sajtu i onda je dobila otkaz.
Sada se snalazi koliko joj uslovi to dozvoljavaju – aktivna je na društvenim mrežama, vodi blog u kome promoviše domaće autore za koje vredi da se čuje, ali i strane o kojima se vrlo malo zna i piše. I, naravno, još uvek čeka svoju šansu.
Od sedme godine bavi se pisanjem. Taj talenat je, kaže, nasledila od svog pokojnog deke po ocu, Danila Ivanovića, koji je takođe pisao poeziju. Kao pisac se oprobao i njen otac Bojan, ali to je bilo davno. Ima dve zbirke poezije i dva romana i treći koji je pri kraju. Prvo je izdala zbirku poezije „Moć ljubavi”, a posle tri godine i zbirku „Valter srca”. Onda joj je 2018. godine izašao prvi roman pod nazivom „Igra sudbine”, a 2021. roman „Niko i niko”.
Isticanje pravih vrednosti
Sofijina dela obuhvataju više tema, ali najviše je do sada pisala o ljubavi, o vrednostima koje su danas zapostavljene, životne priče, teške sudbine… Ali za nju je karakteristično da uvek, osim u priči „Niko i niko”, njeni romani imaju nesrećan početak, a srećan kraj. Međutim, u priči „Niko i Niko” je obratno. To, inače, nisu dela autobiografskog karaktera, mada u romanu „Igra sudbine” u trećem delu jednoj junakinji dala je da ima cerebralnu paralizu, međutim nije joj dala svoj život, već život kakav bi ona volela da vodi.
– Treći roman se uveliko piše, imam već i konačan naziv romana, evo da zaintrigiram buduće čitaoce roman će se zvati „Anđeoskim tragom”. Biće tu mnogih iznaneđenja, žanrovski raznolik, iako se i dalje fokusiram na ljubav. Želim da je istaknem u prvi plan, ne samo partnersku ljubav, kako se obično misli, nego i prijateljsku, porodičnu, ljubav prema prirodi… U mojim romanima ljubav uvek trijumfuje. Protiv svih teškoća, tragičnih dešavanja ljubav spasava čoveka i to bi trebalo da bude motiv i da je posmatraju kao pobedu nad svima. I, veoma važno je reći, da se kroz moje romane trudim da razbijem neke predrasude koje postoje i da istaknem da svaki čovek treba da se bori i bude hrabar. Nije hrabrost ako ne pustite suzu, hrabrost je ako padnete i ustanete, kaže Sofija.
Njoj je veoma drag komentar njenog, sada već bivšeg druga, na roman „Igra sudbine” da treba da ga obavezno pročitaju muškarci. Jer Sofija je u tom romanu pisala o muškarcima onakvim kakve bi ona volela da ima pored sebe – kako da se ponašaju.
Ono što je specifično za Sofijin drugi roman „Niko i niko” je da je pisan iz muške perspektive. Glavni junak je muškarac i oni koji su ovaj roman čitali rekli su, tvrdi autorka, da je zanimljiv utoliko što žensko pero piše iz muškog ugla.
Inače, svoje knjige više voli da pokloni nego da ih proda.
U Udruženju za cerebralnu paralizu nema mnogo devojaka srodnog interesovanja, ali to Sofiji ne smeta za druženje. Dolazi u Udruženje kad može i kada obaveze njenih roditelja to dozvoljavaju. Svoje slobodno vreme je upotpunila odlaskom na časove engleskog jezika, piše, sluša muziku, čita knjige, trudi se da što više vremena provodi na društvenim mrežama, da tu promoviše knjigu i vrednosti koje su, kako kaže, danas zanemarene.
Ponekada izlazi u grad sa svojim vršnjacima, baš je prošlog petka išla na koncert sa najboljom drugaricom. Gde god može ona ide, jer je po prirodi društvena osoba i voli da se druži s ljudima. A, s druge strane, teži i da joj je vreme stalno ispunjeno različitim aktivnostima. Pomaže ona i u kućnim poslovima majci, ali želi da bude što više samostalna i koliko može daje sve od sebe da u tome uspe. Ne samo kroz finansijski deo i status, nego uopšte, kako bi što manje zavisila od svojih roditelja, jer oni ne mogu biti večni. I to joj za sada polazi za rukom.
– Ako zanemarimo fizički deo, na koji sam već oguglala, najveći problem mi je, i ne samo moj, nego svih devojka, da nađu srodnu dušu. Nekoga ko će zaista da ih voli takve kakve jesu i ko će da shvati da smo mi devojke sa invaliditetom iste kao sve druge devojke, samo što nam treba pomoć u nekim stvarima, kaže glavna junakinja ove priče, pomalo sa setom.
Piše: Elizabeta Jovanović
Tekst je nastao u okviru projekta udruženja Res Publika „Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve“, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.
