SRBIJA U OGLEDALU: Mnjenje i mišljenje

Svako ima pravo na mišljenje, ali ne ume svako da misli

Društvene mreže bruje od nedavnog postupka glumca Nenada Jezdića. Naime on je posle predstave „Putujuće pozorište Šopalović” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu jedini od osamnaest glumaca izašao ne držeći indeks u ruci, čime je dezavuisao postupak svojih kolega koji su hteli da daju podršku studentima. I još je, otprilike, izjavio da su ekstremni i jedni i drugi, i studenti i vlast. On je u martu ove godine u intervjuu za „Nezavisne novine” rekao, između ostalog: „I vlast i studenti su na pozicijama opijenosti svojim uspehom… I jedni i drugi sa visine komuniciraju…”

Jedino gde studenti nastupaju sa visine je to što neće da razgovaraju sa „nenadležnom institucijom”. A vlast sa visine nastupa sa štampom, prosvetom, visokim školstvom, advokatima… i pozorištem. Samo zbog pozorišta Nenad Jezdić ne bi smeo da izjednačava studentsku nadmenost i nadmenost vlasti.

Kolega Milan Marić je te njegove stavove branio rečima da Jezdić ima pravo na svoje mišljenje! Za Hegela reći „svoje mišljenje” vrsta je pleonazma. Kao što je i omiljeni pučki izraz „misli svojom glavom” redundantan – jer čime ćeš drugo da misliš nego svojom glavom! Mišljenje je asocijacija ideja. No, mišljenje uvek mora da bude svoje, može da bude loše ili dobro, može da bude mišljenje ili mnjenje, ali je uvek svoje.

Mogu da se nauče tuđe misli i da se ponavljaju, ali to nije mišljenje. Jer, Hegel deli mišljenje na pravo mišljenje i mnjenje, pošto nije svaka asocijacija ideja mišljenje. Asocijacija ideja mora da poštuje pravila logike u silogističkom zaključivanju, koje jedino vodi do sveobuhvatne istine, da bi bila mišljenje.

Retko koji tumač Hegela obraća pažnju na njegov pojam mnjenja. Deleći svest na čulnu, opažanje i razum, Hegel tek razumu priznaje da proizvodi mišljenje. Tako on, neprimetno, uvodi pravo mišljenje i mnjenje i ovo drugo shvata kao niži oblik mentalne aktivnosti, onako usput. No, to znači da bi on, da je u njegovo vreme bila aktivna floskula „svako ima pravo na sopstveno mišljenje”, dodao na to, „ali ne ume svako da misli”. Jer stav da su i jedni i drugi kruti, može da liči na mišljenje, ali je puko mnjenje:

– Mišljenje mora da se zasniva na istinitim premisama, te ne može da strpava u isti koš pokret koji se bori za demokratiju i pokret koji se bori za vladavinu jednog čoveka, jer nas istorija uči da je demokratija najbolji oblik vladavine. Ni želja da se razlikuješ od drugih („od mase”) nije opravdanje – jer biti originalan vrlina je – hteti biti originalan mana je.

Veliki Duško Kovačević je na internetu uzeo u odbranu Nenada Jezdića govoreći „onaj ko je uradio više i bolje od njega sme da se javi”. Dobro, on ceni Jezdića kao glumca, ali treba da zna da je taj pristup prvi imao Hrist – „ko je bez greha neka se prvi baci kamenom”, pa hrišćanstvo kao projekat nije u potpunosti uspelo. Jer, da parafraziramo Njegoša, „ko na brdo ak’ i malo stoji, više se vidi neg onaj pod brdom”, to jest i običan student filozofije može da kritikuje Hegela, ako je dovoljno promućuran.

S druge strane, omađijani režimski medijski navijači, kao Dragan Vučićević i drugi vučkodlaci, jedva su dočekali Jezdićeve stavove i postupke da optuže studentski pokret za intelektualnu isključivost, jer studenti „ne poštuju različito mišljenje”. Ali, studentski pokret nikad nije bio isključiv kad je mišljenje u pitanju. No, ne može se očekivati od samosvesnog pokreta da prihvati mnjenje kao mišljenje.

To, dalje, znači da studenti i nemaju šta da razgovaraju s nekim ko svoje mnjenje predstavlja kao mišljenje. Veliki Ćaci predstavlja svetsku situaciju kao polje sukoba velikih sila, u kome, normalno, Srbiji preti najveća moguća opasnost. Zašto baš Srbiji – pa to ne mora ni da se objašnjava, Srbija je toliko ekonomski napredovala da joj svi zavide. To su sudovi procene koji se ne dokazuju.

Ali, onda se sva naša politika koja bi morala da se zasniva na neopozivim sudovima, zasniva na takvim, nedokazanim stavovima. To je školski primer logičke greške skoka u drugu vrstu logičke greške koja je u marksistička vremena nazivana „zamenom teza”, jer se tako sudovi procene (koji se ne mogu dokazati) proglašavaju za neopozive sudove (čiji, očekivani dokaz je tako zaobiđen), a to je odlika Hegelovske niže varijante mišljenja, tj. mnjenja.

Još jedan primer ćacijevskog mnjenja jeste tvrdnja da je Bačulov šetajući se nekoliko sati ispod nadstrešnice pre nego što se srušila (išao je za Beograd, nekim ranijim vozom), ustvari aktivirao pakleni mehanizam koji je srušio nadstrešnicu (jer, bože moj, gledao je sve vreme u telefon). Kako je moguće tako nešto proglasiti uzrokom događaja? Jedino ako ne uočavaš razliku između mogućeg i stvarnog. Naime, svi svetsko-istorijski događaji pojavljuju se kao mogući, stvarni ili nužni. Prost narod veruje, da je sve što je moguće – i stvarno, a Ćaci veliki se ovim dodvorava svojim glasačima, prostom narodu. Ali, problem je možda dublji, možda on veruje, kao i mnogi moćnici, da su njegove reči reči boga i da je sve što on kaže istina.

Poslušajte samo njegove intervjue tajkunskim televizijama, jer Željko Mitrović je tajkun, a RTS poseduje još jedan tajkun – sam Ćaci, pa ćete videti koliko je veliki Ćaci opsednut sindromom boga! Jer, njegova reč se pretvara u delo – on samo pomene ljude koji mu zadaju muke i oni bivaju zatvoreni ili napadnuti na ulici.

Piše: Vladimir M. Ristić