Mi se boorimo za slobodu. Važan deo slobode dolazi iz ekonomske nezavisnosti. Do nje se stiže poštenim i dostojanstvenim radom. Ne pljačkom državnih resursa i otimanjem od svih nas.
Vraćanje dostojanstva radu srž je studentskog programa za oblast rada. Činjenica da su studenti u svom planu od jedanaest tačaka dve tačke namenili oblasti rada, svedoči o njihovoj posvećenosti i želji da život u Srbiji bude bolji, da mladi ostaju u Srbiji, da svako ko radi i ima dostojanastven život.
Kako smo došli do tačke da su potrebne korenite reforme kako bi se svetu rada obezbedilo dostojanstvo?
Proces odumiranja našeg društva, kriminalizacija, uništavanje javnog i privatnog morala traje više od tri decenije. Radnici su tretirani kao nužno zlo. Isterivani su iz fabrika, koje su decenijama smatrali kao svoje.
Siguran sam, to su i sudbine roditelja nekih od današnjih studenata. Bacane su im mrvice sa stola novonastalih bogataša, koji su vrlo često dolazili iz kriminalnog miljea, jer kako je neko na prelasku iz društva koje je težilo besklasnosti mogao da ima novac da kupi fabriku? Naravno, u velikom čerupanju svega što je društvo stvorilo u prethodnih 55 godina učestvovali su i stranci. Fabrike su kupovane za novac, za koji nije bilo potrebno dokazati poreklo. Država je neštedimice davala milione evra, koje je pozajmljivala u inostranstvu, za otvaranje radnih mesta, obnovu fabrika. Bogati su postajali još bogatiji. Radnicima je ponuđen nacionalizam u zamenu za dobar život. Srednje razvijena industrijska zemlja je deindustrijalizovana! Kroz taj proces izgubili smo i suverenost.
Sve se događalo pod motom – stvaranje moderne, održive privrede, a najbolji investicioni ambijent jeste siromaštvo stanovništva. Krenuli smo u trku ka dnu, privlačeći strane investicije jeftinom radnom snagom. Naravno, nametnuto spolja, potpomognuto političkim elitama u Srbiji i otuđenim centrima moći unutar zemlje, koji nisu radili za narod u Srbiji. Boriti se za radna mesta jeftinom radnom snagom bilo je unapred osuđeno na neuspeh, ako znamo da skoro milijardu ljudi na planeti radi za manje od pet dolara dnevno.
Sve postake ogoljeno i ako nije tada počelo, 2014. godine, kada aktuelna vlast plaća emitovanje spota na Si-En-Enu, sa porukom – investirajte u Srbiju, zemlju visoko kvalifikovane, a jeftine radne snage!. Na intervenciju nas iz Kragujevca, obustavlja se emitovanje reklame, Razvojna agencija Srbije menja termin jeftina radna snaga u „isplativu”! Ne i suštinu.
Najnoviji pokušaj da se zadrži niska cena rada u Srbiji, kroz dovođenje stranih radnika u uslovima nepotpune uposlenosti domaćih, odgovara samo vlasnicima kapitala, najčešće strancima. Nama strani radnici nisu neprijatelji, ali vlasnici kapitala, potpomognuti domaćom političkom elitom, manipulišu i njihovom nesrećom.
Kada se obezbedi da cena njihovog rada bude jednaka ceni domaćeg radnika, strani radnici neće biti potrebni.
Zato studentski pokret kaže: „Srbija ne sme biti zemlja jeftine radne snage i prirodnih resursa koje iskorišćavaju strane kompanije”. Nema patriotskije izjave od ove.
Šta to znači za radnike?
Raskrstiće se sa siromaštvom zaposlenih. Obezbediće se pravedna raspodela između radnika i poslodavca. Nešto nije u redu u društvu gde potrošačka korpa vredi 103.739 dinara, a medijalna zarada, iznos do koga zarade prima skoro 1,2 miliona radnika, iznosi 94.281 dinara!
Neće se zaključivati ugovori kao do sada sa poslodavcima kojima su date velike subvencije za otvaranje radnih mesta, u kojima će stajati klauzula da su u obavezi da plate radnike 20 posto više od minimalne zarade. Tako smo došli do približno podjednakih plata kod svih investitora sa nisko produktivnim tehnologijama.
Aktuelna vlast, u liku predsednika, poziva radnike da rade više, ako žele da imaju više! Da li radnik u „Fijatu” ili „Juri” može da radi više? Odgovor je – ne. Problem dolazi od nisko produktivnih i nisko plaćenih tehnologija. Ni u jednoj od tih fabrika mi nismo vlasnici tehnologija, odnosno znanja, i zato smo izgubili i suverenost. Zato proces prelaska na fabrike sa bolje plaćenim tehnologijama mora početi brzo ali oprezno.
U međuvremenu, vratiće se dostojanstvo radnicima u Srbiji. U svojoj objavi studenti kažu:”Ugovori na neodređeno posle 12 meseci”.
Kroz propadanje društva devastirano je i radno zakonodavstvo. Poslednji udarci zadati su zakonodavstvu i radništvu donošenjem Zakona o radu 2014. godine i Zakona o agencijskom zapošljavanju 2019. godine.
Prekarijat je stvoren.
Ove zakone prati fragmentacija radnog zakonodavstva, jer su i niska radnička prava pogodan investicioni ambijent. Tako, Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predviđa da „radni odnos na određeno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno vreme”, iako je to u sukobu sa Zakonom o radu, koji predviđa transformaciju radnog odnosa iz rada na određeno vreme u rad na neodređeno vreme, odnosno prelazak u sigurnost radnog mesta nakon 24 meseca.Time se profesori, oni koji treba da stvore visoko obrazovane građane ove zemlje, stavljaju u potčinjen položaj. Stav studenata da se radni odnos iz rada na određeno vreme nakon 12 meseci mora prevesti u radni odnos na neodređeno verme – smeta samo neodgovornim poslodavcima.
Stvoriće se mehanizmi da poslodavci neće moći da premeštaju radnika sa jednog na drugo radno mesto i, kao do sada, izbegavaju ovu obavezu. Radnik, bio on za mašinom ili profesor u školi, dobiće sigurnost radnog mesta, šansu da dobije stambeni kredit ili reši neku egzistencijalnu potrebu.
Najava zapošljavanja putem konkursa i departizacija zapošljavanja – nada je za svet rada.
Saopšten je mali deo plana, očekujemo druge delove. Država će se vratiti njenim građanima. Poslodavci, oni koji pošteno rade, ne treba da strepe. Rekao bih da je cilj studentskih predloga da obezbede pravilnu raspodelu, ali omoguće opstanak i ostanak radnika, posebno mladih. U tome svi dobronamerni dobijaju.
Piše: Jugoslav Ristić, kandidat za poslanika na studentskoj listi – Studenti pobeđuju
