CIRKUSKI SATIRIKON: Dresura

 Gogolj

Ako ste se ikada zapitali kako je moguće divlju životonju naviknutu na slobodu, naučiti da sedi mirno na stolici i po komandi skače kroz obruč, da vozi bicikl ili balansira na užetu visoko iznad zemlje, odgovor je – dresura, surova dresura. Ona se sastoji od teških kazni, tortura, terora, batina, ucena hranom, uskraćivanja društva i drugih strahota kojima su izložene jadne cirkuske životinje.

Voleo sam da gledam cirkuske predstave sve dok jednom u inostranstvu nisam upoznao cirkuskog dresera koji je otvorio dušu i ispričao mi istinu o tamnoj i nehumanoj strani dresure. Od tada cirkuske šatre zaobilazim u velikom luku i sva mesta gde se primenjuje dresura životinja ili ljudi u bilo kom obliku, a ova naša jadna planeta, nažalost, puna je toga.

Taj prefesionalac cirkusa mi je još rekao da za uvežbavanje tačaka koje jadne životinje izvode cirkuzanti se služe raznim vrlo surovim metodama  kao što su stavljanje brnjica, drogiranje, sputavanje okovima, bičevanje, mučenje električnim impulsima, udaranje štapovima, izazivanje buke vatrenim oružijem kako bi naterale na poslušnost. A ono što se dešava kad se upale reflektori i kad se prikazuje ljubav između dresera i životinje je samo laž i privid za široke narodne mase. Nema ljubavi tamo gde se koristi nasilje.

Brzo sam prekinuo razgovor sa ovim cirkuskim ekspertom, sa željom da ga nikad više ne vidim. Zgadilo mi se, bojim se da svi jednog dana ne postanemo smešni klovnovi u jednom velikom svetskom cirkusu. I tada sam počeo ozbiljno da razmišljm koliko je sloboda i istina  važna za svako biće na ovoj nesrećnoj planeti. Za početak sam pročitao divnu i mudru knjigu pod nazivom  Životinjska  farma  DŽordža Orvela. Ovaj alegorijski i antiutopijski roman pomaže da shavatite turbulentno i turobno vreme u kome živimo.

U svim svojim delima ovaj veliki pisac se drži ideala društvene kritike i snažno se suprotstavlja totalitarizmu i apsolutizmu, zalažući se za poštovanje demokratskih principa. Iznad svega se bori za slobodu i istinu. I danas je, koliko vidimo, vrlo aktuelan. Kažu eksperti da su Orvelovi romani često omiljena literatura u našim srednjim školama, pa se čudimo što se naši srednjoškolci toliko posvećuju orvelovskim idealima. Može se reći ćopićevski – ORVELOVI RANO LETE !

Jedina borba protiv orvelizma je da se pod hitno ukinu sve srednje škole, posebno one u kojima se izučava filozofija, logika i velikani svetske književnosti.

Bojim se da će prve moderne antiorvelovske gimnazije u nas biti Peta beogradska i novosadska Jovina gimnazija. Daj Bože da nisam u pravu. Srećom, ove dve gimnazije imaju interesantne direktore koji će ući u najružniji deo istorije srpskog obrazovanja kao veliki stručnjaci za katančenje škola i slobodne misli. Nedostatak empatije prema svojim učenicima ni neuropsihijatri ne umeju da objasne.

Pokazalo se da se ova deca – mali orvelovci – nikako se ne mogu dresirati da budu poslušnici koji nemo i bezglasno posmatraju naš i svoj put u ponor. Pokušaj dresure batinama, pendrecima, hladnim i masivnim štitovima nije dao nikakve rezultate, oni i dalje sanjaju da žive svoje snove o slobodi i pravdi, a ne tuđe želje. To je snaga jedne mladosti.

Pre nekiI dan sam video da su citirali velikog Mešu Selimovića i njegovu čuvenu misao koja kaže: Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem.

A ti tvrdoglavi profesori uče đake da žude za slobodom i istinom čak i onda kad ih Ministarstvo prosvete mesecima dresira da žive bez plate.

Ne mogu se dresirati ni nestašni glumci. Od kako su im oteli njihovo i naše Narodno pozorište ljubavna drama Romeo i Julija danas se igra ispred svakog srpskog balkona. Nismo ni bili svesni koliko u Srbiji ima mladih i romantičnih Romea i dražesno nežnih Julija koji su najveća prirodna lepota naše domovine. Mudro reče Duško Radović da roditelji koji umeju da prave tako lepe Julije i Romee, ništa drugo ne bi trebalo da rade.

Nisam neki emotivac, ali pre neko veče suze su mi dugo same tekle, onako spontano, kad sam na TV video kako ogromni nabildovani zakapuljačeni policajac,  dvometraš, masivnim štitom mučki udara u lice prepametnog momka koji je Srbiji doneo toliko zlata sa svetskih takmičenja u matematici i fizici, da ih je više nego što su naše  zlatne rezerve u Narodnoj banci. NJegova mlada krv je potekla u velikom mlazu. Policajci koji su bilo okolo ravnodušno i  nemo su posmatrali situaciju i divili se svom vrlom kolegi kako je vrhunski obučen i dresiran da bije mlade genijalce pravo u glavu. Samo je ministar policije zaboravio da im kaže najvažniju stvar – tu mladu krv nikada neće moći da speru sa svojih ruku i duša. A ni on.

I šta na kraju reći?

Šta vredi što su nam napravili cirkus, kad im ni najsurovija dresura više ne pomaže.

Piše: Petar Stefanović