Kada se tradicionalni ručni rad spoji sa savremenim dizajnom, nastaju predmeti koji nisu samo uspomena na nekadašnja vremena, već i modni detalj namenjen današnjem čoveku. Za Katarinu Janković heklanje je počelo gotovo slučajno, ali je vremenom postalo prostor za kreativnost, predah od svakodnevnog stresa i ideja o sopstvenom malom brendu.
Katarina se profesionalno bavi grafičkim dizajnom, dok su heklane torbice najpre bile njen hobi. Veštinu je nasledila od majke i bake, a deo porodičnog znanja postao je osnova za sopstveni kreativni izraz.
– Heklane torbice su moj hobi. Vidim sebe u tome i nadam se da će u jednom trenutku to biti moj posao u punom radnom vremenu, pošto mi se heklanje veoma dopada. To je jedna stara veština, koju sam naučila od svojih predaka, navodi Katarina.
Prvi korak ka izradi torbi dogodio se neočekivano. U jednoj prodavnici ugledala je heklanu torbu i pomislila da bi mogla da napravi nešto drugačije. Do tada torbe nije pravila. Nije želela da heklanje ostane povezano samo sa miljeima i predmetima iz prošlosti, već je staroj tehnici dala savremeni oblik. Prvu takvu torbu napravila je, prema sopstvenom sećanju, 2021. godine.
– Kad sam videla torbu koja je bila industrijski heklana, pomislila sam: Zašto je ja ne bih napravila? Znam da radim mnogo bolje nego što ovo izgleda. Pa, hajde da pokušam. Nikad ranije nisam pravila torbe. Obično kad kažu ljudi nešto heklano, uvek svi pomisle na milje. To je naša prošlost i zaista je tako ranije bilo, ali ovo je ipak 21. vek i može da se malo osavremeni.
Polako – više od hobija
Za izradu jedne torbe potrebno je osam do devet sati, ali Katarina zbog stalnog posla nema mogućnost da toliko vremena provede u kontinuiranom radu. Ipak, završen predmet donosi joj osećaj koji je teško uporediti sa drugim poslovima.
– Kad sam videla kako to izgleda, bila sam van sebe. Takvo zadovoljstvo se oseti kad se jedan komad, u mom slučaju torba, završi i vidite ga u realnom vremenu.
Ručni rad za nju ima i širi značaj, a to nije isključivo ženska oblast.
– Ja mislim da je ručni rad jedan od naših aduta, kad kažem naših, mislim na srpske adute. Ne moramo da budemo poznati samo po onome po čemu smo već poznati u svetu. Ručni rad je naš veliki adut u onome što mi predstavljamo u svetu, tvrdi Katarina.
Porodično nasleđe nije jedini deo njene priče. Kao kreativna osoba, uživa u mogućnosti da od materijala napravi predmet koji ima svoj izgled i namenu.
– Ne mogu da pripišem sve zasluge sebi. To su ipak obavile moja majka i moja baka. Tetka takođe plete neverovatne džempere, mislim da se „Diorˮ ne bi postideo takvih džempera. Volim kad vidim da je nešto stvoreno, da znam da sam to ja uradila.
Da hobi može da preraste u nešto više pokazalo se kada je prodala prvu torbu. Napravila ju je za sebe tokom letovanja, a jednoj ženi koja je bila na istom mestu toliko se dopala da je poželela da je kupi kao poklon. Katarina u početku nije planirala prodaju, ali je taj slučajni susret promenio njen pogled na mogućnost da ručni rad postane i posao.
– Kad sam prodala prvu torbu bilo mi je čudno. Uradila sam je za sebe, a onda shvatila da to znam i da može biti mnogo lepše, u skladu sa ovim vremenom i trendovima. Nije heklana torbica samo heklana torbica. Više je to od toga: vreme koje vi nekome prodajete, vaša veština, ljubav i energija, kaže sagovornica.
Novi modeli nastaju kroz stalno isprobavanje. Kada joj se dopadne neka šara, pokušava da otkrije kako je napravljena, a zatim izrađuje uzorak koji više puta raspara dok ne dobije odgovarajuće dimenzije.
– Kad mi se nešto svidi, pokušam da otkrijem na koji način se radi, napravim mali uzorak i tako pokušavam. Ne znate koliko se to puta rasturi da bi bilo kako treba. Treba ustanoviti broj petlji, visinu i širinu.
Na domaćem tržištu, kaže, nema dovoljno repromaterijala, naročito različitih vrsta i boja konca. Sam oblik torbe takođe nije slučajan. Ram diktira dimenzije, dok debljina konca određuje broj početnih petlji. Katarina ne koristi gotove modele kao konačna rešenja, već tuđi uzorak prilagođava sopstvenoj formi.
– Ne koristim postojeće modele, ali nisam ja izmislila rad na torbi. Ja sam napravila formu, a ona zavisi od ovog rama koji diktira veličinu. Više puta probam, pa onda zaključim, a debljina konca diktira koliko petlji treba da se počne. Nije baš jednostavno, ali može svako da nauči ukoliko to želi.
Cilj – stvaranje svog brenda
Najzahtevniji je početak, kada treba odrediti broj petlji, ali joj svaka faza donosi mir i koncentraciju. Poseban osećaj donosi joj susret sa ljudima koji nose ono što je sama napravila. Na noćnom bazaru na kragujevačkoj Zelenoj pijaci ponovo je srela ženu koja je ranije kupila njenu torbu.
– Žena koja je prethodni put kupila torbu od mene, došla je ponovo za još jednu. Ja sam se toliko oduševila i bila ponosna što sam napravila nešto što se nekome sviđa.
Katarini je važno da se heklanje poveže sa modom, praktičnošću i potrebama savremenog kupca. Podršku malim preduzetnicima vidi kao važnu za ekonomiju, zajednicu i buduće generacije. U njenoj viziji ima mesta i za žensko preduzetništvo. Smatra da žene često moraju da prođu težak put kako bi uspele da se izraze u poslu, ali veruje da tradicionalne tehnike mogu da se uklope u savremene trendove. Potrebu za ručno rađenim stvarima Katarina povezuje sa željom ljudi da se izdvoje u vremenu masovne proizvodnje, što za nju nije nostalgija već traženje različitosti.
– U vreme kada svi liče jedni na druge, kada svi teže istome, izgubili smo ono posebno. Ranije smo se svi trudili da budemo jedinstveni, jer to i jeste cilj. Međutim, nešto se dogodilo u međuvremenu i sve je postalo isto. Valjda su se ljudi zasitili toga i mnogo sam srećna što se konačno tu nešto dešava, kaže ona.
Sledeći cilj je razvoj malog brenda koji bi jednog dana mogao da postane njen glavni posao. Put do toga vidi kroz podršku zajednice, upornost i marljiv rad, a kao inspiraciju navodi početke „Ferarijaˮ. Iako nastoji da cene budu dostupne kupcima, ne smatra da ručno rađen proizvod treba da bude potcenjen. Postoje različiti modeli, od jeftinijih do nešto skupljih.
– Trudim se da je kupcima dostupno da to sebi priušte. Nije, naravno, džabe, a i ne treba da bude.
Od jedne torbe napravljene iz radoznalosti do ideje o sopstvenom brendu, Katarinina priča pokazuje kako porodično znanje može da dobije novu formu. Heklanje za nju nije samo povratak tradiciji, već način da se tradicija uklopi u savremeni život. U svakoj torbi ostaju vreme, strpljenje, veština i lični pečat.
– Svaka torba mi je posebna. Volela bih da mogu da prenesem osećaj kad nešto stvorite i gledate ga. Kada ih vidite, svaka je lepa na svoj način.
Tako između porodičnog nasleđa i savremenih trendova Katarina gradi sopstveni put – jednu po jednu petlju, jedan model po jedan, sa željom da od veštine koju je nasledila napravi nešto što pripada i njenom vremenu.
Piše: Maja Đorđević
