Naša sadašnjost pruža šansu da proživimo jednu istorijsku analogiju. Poznat je slučaj Adolfa Hitlera, koji je zbog neuspeha svog megalomanskog projekta, toliko propao da generali koji su ga prvi put videli posle nekoliko godina nisu mogli da ga prepoznaju. Mi sad imamo autokratu koji gubi podršku naroda i izgleda kao mala maca u poređenju sa onim tigrom koji je grmeo po raznoraznim televizijama. Najlakše ćete to videti ako posmatrate njegovo obraćanje bez tona. Videćete potmule osmehe dodvoravanja, smirenost pri obraćanju, što bi vam ton samo pokvario svojom retorikom iz tigrovskih vremena.
Kako nemamo ozbiljne studije o iskopavanju litijuma, osim one SANU, koju vlast zanemaruje, jer joj ne odgovara, mi ustvari imamo situaciju udario TUK NA LUK. Predsednik tvrdi da iskopavanje litijuma može da se drži pod kontrolom i da je to velika razvojna šansa Srbije (mada cena litijuma u svetu opada, jer se traže druge tehnologije za pravljenje baterija, manje rizične), dok protivnici iskopavanja ističu rizike i smatraju da su opasnosti mnogo veće nego korist. U oba slučaja radi se o sudovima procene (tzv. asertoričkim), koje ne treba uzimati zdravo za gotovo. No, „ko na brdu, ako i malo stoji više vidi no onaj pod brdomˮ, misli predsednik, te on bolje zna, ali ovog puta narod mu ne veruje, protesti su sve brojniji (što je svojevrsni referendum).
Referendum za izlazak iz AUTISTIČNOG režima!
Autor ovih redova spada u Don Kihote koji se bore sa okorelim vetrenjačama SNS-ovskih pogleda na svet. To jest, ja još uvek razgovaram sa svojim komšijama koji su svi presednikovi glasači, mada imaju mnogo manje penzije od mene. Oni to znaju i pitaju me što sam primio pomoć deljenu penzionerima, kad psujem predsednika. Odgovor: „Jer su to državne pare, a ja sam ih za 40 godina rada zaslužioˮ nije prihvatljiv za njih jer je predsednik država. Čak mi zameraju što me je država toliko školovala, a ja napadam državu = predsednika.
Mislite da je to ćorav posao, ali ja sam tako razvio metodologiju pobijanja svih SNS-ovskih kvazi argumenata. Međutim, često me iznenade novim argumentima. Tako je komšija Pera, prilikom rasprave o litijumu, izjavio da „sumporna kiselina ne može da bude tako opasna, kad je nastala od bezopasnog sumpora koga on koristi u domaćinstvu, kao šibice, na primerˮ – očigledno je pomešao fosfor, od koga se šibice prave, sa sumporom. To pokazuje ogoljeno polemičke metode kojima je ova vlast naučila narod.
Evo još jednog primera – kad im kažete da je „Forbsˮ objavio da u Srbiji ima 32 milijardera, oni odgovaraju: „Pa da Đilasˮ! Prema tvrđenju njihove sopstvene propagande, on ima 619 miliona, a gde je ostalih 31? Nije to nastalo pod ovom vlašću – za razne kumove, kao onaj kum Petrović, što gazi „naduvanˮ pešake po Beogradu, oni i ne znaju. Da ne pominjemo Željka Mitrovića, koga oni ne doživljavaju kao tajkuna.
Ima jedna cinična Ničeova misao: „Mera onoga čega smo uopšte svesni u potpunosti zavisi od grube koristi koju nam ta svest pružaˮ. Ona prilično plastično opisuje situaciju u kojoj smo. Ali, kao i većina Ničeovih aforizama, ona ovde može da bude dovedena u pitanje. Jer, po tome logično bi bilo da ja, koji imam veću penziju, branim ovu vlast, a oni da je proklinju. Međutim, moje komšije doživljavaju ovaj režim kao neku sigurnost, posle sveg onog haosa iz devedesetih i dvehiljaditih. Pri tom se neprijatnost koju smo doživeli devedesetih pripisuje dvehiljaditim i javlja se strašan animozitet prema dosovskom periodu, čemu je kumovala otrovna SNS-ovska propaganda. A propaganda im predstavlja ovaj haos u kome živimo kao stabilnost i oni to, po automatuzmu, jer im treba tako nešto (Ničeanska „koristˮ), progutaju.
Obično ih zabezekne kad im se ukaže na ekonomsku zakonitost – da su tek treće ili četvrte vlade u tranziciji stabilne i da bi se Srbija ekonomski razvijala podjednako, ako ne i više, i da predsednik nije došao na vlast 2012. To obično ide od stava – ni ti sam ne veruješ u to, pa do užasavanja nad time kako mogu da tvrdim da bi i pod Tadićem Srbija napredovala posle 2012.
Mehanizam postoji od osvita civilizacije – narod, kao gomila, masa, crpe svoju snagu iz vere u vođu, a vođa crpe svoje samopouzdanje iz toga što narod veruje u njega. I to je neraskidiva veza, osim što nas uči istorija – ako se vođa ne zaigra i ne preceni svoju snagu, ili ga prosto smrt odnese. Sad, pisac ovih redova misli da se naš vođa zaigrao sa litijumom, ali budite oprezni, jer i ja umem da se zaigram – tako sam mislio i pred decembarske izbore prošle godine, pa vidite kako je ispalo. Možda se i sad izvuče.
Zašto naš predsednik ne vidi bolje? Pa, na brdu je majku mu! Jeste, ali to brdo i izlaže onog ko je na njemu svim pogledima, te se vidi da je njegova pamet ostala na nivou lukavstva, a lukav čovek ima samo jedan interes – svoj! Dakle, on je, kao i Milošević, dobar (lukav) političar, ali loš državnik. I mada se zanima za mesto koje će zauzeti u istoriji, ostaće upamćen samo po grčevitoj borbi za vlast. Ovo su puke tvrdnje, koje mogu da znače da neko ne voli predsednika. Ali, pošto samo mi, što reče predsednik, koji smo protiv iskopavanja litijuma neobrazovani, ja koristim procene (puke tvrdnje – odnosno asertoričke sudove) kao apodiktičke (neopozive) sudove, ali iz neznanja, a on s namerom da nekog obmane. Ja sam, kao gospodin Žurden, koristio asertoričke sudove celog života, a da to nisam ni znao (terminologiju sam tek nedavno naučio), ali nikad sa namerom manipulacije.
No, kad im iznesete svoje stavove oni se čisto uvrede i sa takvim sladostrašćem o tome govore – da je to za priču. Na primer, vi ste izdajnik ili strani plaćenik. Kad sam pokušao da im objasnim da Savo Manojlović nije nikakav Sorošev plaćenik, već istraživač koji je dobio stipendiju od Soroševe fondacije, kao ja na primer, oni kažu pa ti i pričaš kao da te plaća Soroš. Dakle, oni bolje znaju od nas. Na kraju krajeva, obrazovani su, možda i znaju.
Piše: Vladimir M. Ristić
