U jednom malom selu, u dalekom kutku zemlje, živeo je neki stari, mudar čovek. Bilo mu je devedeset godina, a izgledao je zadovoljan i srećan. Onda mu neko reče:
„Proživeo si lepe godine, dugi vek.”
Starac povuče dim iz svoje lule i odgovori: „Živiš samo jedan dan.”
To ga je naučio život. Živiš samo jedan dan: danas! Da bi istinski živeo, moraš živeti danas.
Život je kratak i prolazi brzo. Ako danas ne živiš, izgubio si dan. Ne zamračuj dušu strahom i brigama sutrašnjice. Ne opterećuj srce jučerašnjom bedom. Živi, danas!
Misli spokojno na ono dobro od juče, sanjaj i lepe stvari koje bi moglo doneti sutra. Ali nemoj se gubiti u onom „juče” ili „sutra”.
Živi danas!
Fil Bosmans, belgijski pisac
Čini se da baš ovakav stav o životu u poznim godinama najbolje oslikava Milorada Nikolića, koji je već zagazio u desetu deceniju. Poslednjeg dana januara napunio je 92 i ušao u 93. godinu. Rođen je u Kragujevcu, u Ulici Stevana Visokog i tu je proveo ceo život. Odlazio je povremeno gde su ga obaveze vodile, ali uvek se vraćao u svoj dom.
U kući, na pomenutoj adresi zatičemo sedobradog gospodina, veselog pogleda kako sedi za velikim stolom na kome je gomila slika – fotografija iz mladosti i slika koje je sam osmislio i nacrtao.
– Ovo je čitav moj život, započinje razgovor i odmah dodaje da je uvek „bežao” od slikanja, ali se uvek vraćao toj umetnosti koja mu je, reklo bi se, u genima. Njegov deda po ocu Dimitrije Nikolić „umeo” je s kamenom i valjda otuda ta ljubav prema umetnosti.
A onda, kao da se izvinjava, u šali dodaje.
– Obično sam imao manje godina, a sad idu brzo. Dobro se osećam i uvek mi je dobro i kad nije dobro. Uvek sam bio „lud” i terao kako ja hoću.
Nije trpeo nepravdu
Milorad je svedok nekog drugog vremena. Godina kada se siromašno živelo, ulica gde je rođen bila je izbrazdana rupama, ali to nikome nije smetalo. Tu su sklapana prijteljstva, tu se po ceo dan družilo i volelo. I znani i neznani su bili prijatelji.
Mislio je da će da se bavi muzikom, ali kaže, nije imao sluha i više mu je išao sport. Bio je fizički jak, ali ne od proteina i vežbanja u teretani, nego od stalnog kretanja i fizičke aktivnosti. Po čitav dan je sa društvom provodio na ulici. Igrali su fudbal, bilo je i dokazivanja snage pesnicama, krali su voće u komšijskim dvorištima.
Išao je u Osnovnu školu „21. oktobar”, a onda u Gimnaziju, odakle su ga tri puta isterivali.
– Bio sam dobar đak, imao sam dobre ocene, učio sam noću, a po ceo dan sam bio na ulici. Uvek sam ponagao slabijima i isterivao pravdu. Nisam mogao da trpim nepravdu i to me koštalo. Nikada nisam bio ni u jednoj partiji, jer je partija izneverila mog oca koji je bio član i voleo je partiju i verovao do kraja, priseća se Milorad mladih dana.
Upisao se prvo u Fiskulturnu školu u Zemunu i za četiri godine je završio. Počeo je da radi, a onda je hteo na Psihologiju, ali zbog „lošeg” ponašanja – malo zatvor, malo tuče, nije završio. Zato je otišao na DIF i pokazalo se da je to bio pravi izbor. Kao difovac imao je preko 500 skokova padobranom, vodio je „Radnički” plivački klub…
Kada je završio fakultet, zaposlio se prvo u Ekonomskoj školi kao profesor fiskulture, onda je prešao da radi u SOFK-i (Savez organizacija za fizičku kulturu Beograda) koja je osnovana 1962. godine i tri decenije je okupljala gradske sportske saveze, organizovala takmičenja u mnogim sportovima i izgradila veliki broj sportskih objekata. Nakon SOFK-e Milorad se vraća u svoju Osnovnu školu da predaje fizičko i tamo dočekuje penziju. Deca su ga obožavala jer ih je uvek štitio, nikada nije tražio od njih ono što ne mogu da urade i oni mu se i sad javljaju.
Na Visu po kazni
Od kako zna za sebe uvek je nešto crtao, mnogo je voleo da čita i nije bilo knjige u biblioteci koju nije pročitao. I sada u ovim godinama čita Kafku, Šekspira, klasičnu literaturu, zapisuje delove iz knjiga koji mu se svide. U mladosti je pisao poeziju, (bez greške nam recituje svoju tugovanku, pesmu bez naslova koja ima stotinu stihova) i slikao, a da to niko nije znao. Tražio je svoj put, slikao je iz hobija ugljem, kasnije bojama, ali vojska ga je „presekla”. Služio je na ostrvu Vis u komandnom vodu „Foke”. To je zapravo bila kaznena prekomanda zbog njegovog slobodarskog duha koji ga nikada nije napustio.
Uvek je bio disident, slobodoumnih ideja i zato je nekoliko puta hapšen. Zbog druženja sa komšijom stolarom koji je bio „ibeovac” dobio je kaznenu prekomandu u garnizon na strvu Vis, gde je proveo dve godine. Govorilo se da je to bio drugi „Goli otok”.
Od slikanja nikad nije odustajao. Pronašao se u radu rapidografom u tačkastoj tehnici koja se stručno zove poentilizam. Na tim slikama, kaže, nema ispravke i nema greške, a dešava se da po nekoliko puta iscepa sliku zbog neke tačkice koja je prešla liniju.
Kaže da je u nekom momentu „dodirnuo” i vajarstvo na materijalu koji je nalazio na obali Lepenice, kada se reka izlije, a onda povuče i na drvetu. Svi njegovi likovi su iz njegove glave i nikada ništa nije isto, čak ni slično.
Slikao je za svoju dušu i poklanjao slike prijateljima. Nije voleo da se eksponira, nije voleo izložbe i uvek je bežao od toga, ali desile su se. Izlagao je nekoliko puta u Narodnoj biblioteci u Kragujevcu, u Galeriji „Mostovi Balkana”, na izložbi minijatura u Gornjem Milanovcu četiri puta, gde je međunarodna komisija među hiljadama radova sa svih strana izabrala i njegov za postavku, zatim u Majdanpeku, Rijeci, u Austriji i Mađarskoj, gde je dobio treću nagradu za sliku „Glumac”.
Uvek avanturista, zanesenjak, romantičar, zaljubljenik u lepu reč i lepu sliku bio je porodičan čovek. Kada je ušao u tridesetu godinu upoznao je „lepu, mladu crnkicu” Maricu. Mislio je da je učenica, a imala je 22 godine. Poznavali su se dve godine i onda je on pitao: „Hoćeš li ti kod mene ili ja kod tebe, ’ajde da završavamo posao”, i ona je došla kod njega. Venčali su se 1962. godine i u braku dobili ćerku Tanju.
Njegova Marica čvrsto je stajala na zemlji i bila stub porodice. Milorad je bio vredan i radan, pola kuće je sam sazidao, ali i zanesenjak koji je uvek sa sobom vukao svoje blokove za crtanje. Imali su miran i skladan brak, poštovali su jedno drugo i nikada među njima nije bilo povišenog tona. Putovali su u mladosti, ali je to tada bilo uobičajeno.
Kada je Marica umrla 2009. godine bio je, zatečen, tužan i mnogo ljut. Nije očekivao da će ona da ode pre njega, jer je bila mlađa. U jednom trenutku bio je, kaže, pogubljen jer ništa nije znao da uradi bez nje. Ali vedar duh ga nije napustio ni tada. Depresija nikada nije bila njegov fah.
On koji je umeo samo da skuva čaj, posle Maričine smrti otišao je kod ćerke, poneo svesku i tražio od nje da prepiše sve recepte. Nije hteo da bilo ko vodi brigu o njemu. Posle dve godine sam je kuvao, čak i spremao džem od kajsije.
I u ovim godinama sve radi sam. Pere, pegla, kuva, čita, crta, šeta kilometrima po gradu i nikada mu nije dosadno. Nema ni pritisak, ni holesterol.
– Nikada nisam bio ljut, niti zlonameran i zato sam doživeo ove godine, kaže Milorad i to je najbolji recept za dugovečnost.
Možda baš ove njegove reči otkrivaju i tajnu koja danas obesmišljenim stvarima može vratiti smisao, a mlađe generacije vratiti pravom životu i pravim vrednostima.
