U Ulici kneza Mihaila 163. u Prihvatilištu za odrasle i starija lica „Sveti Joakim i Ana”, čiji je osnivač Dobrotvorna fondacija Srpske pravoslavne crkve „Čovekoljublje”, ispunjeni su kapaciteti do poslednjeg mesta. Doduše, broj mesta je limitiran na deset osoba, ikao su potrebe neuporedivo veće. Ovo je, inače, jedino prihvatilište južno od Save i Dunava, koje nije državno. Nije ograničavajući faktor samo prostor od 120 kvadrata gde se odvija celodnevni život korisnika i devetočlanog osoblja, koje ih opskrbljuje, nego su licencu dobili od resornog ministarstva. U planu je da se ova usluga širi, ali postoji problem finansiranja, tako da bez sigurnog izvora ne može da se razmišlja o povećanju kapaciteta, iako realno ima mogućnosti za to, kažu u ovom prihvatilištu.
Za potrebe grada do ove godine bilo je rezervisano osam mesta, dok su preostala dva za ljude iz drugih opština (naravno, spremnih da plate uslugu), s obzirom da je ustanova regionalnog karaktera i za sada se finansira sredstvima dva grada – Kragujevca, koji je od ove godine povećao finansiranje za još jedno mesto (devet) i Kraljeva (jedno). Kada je gusto u pomoć priskače i Srpska pravoslavna crkva.
Pripremni smeštaj
Kroz prihvatilište je za tri godine, koliko postoji, prošlo više od stotinu osoba oba pola, starih i mladih, prosečne starosti iznad 65 godina. U većini slučajeva su bili muškarci, oko 70 odsto. A trenutno borave samo pripadnici muškog pola. U proseku tridesetpetoro godišnje prođe kroz ovu ustanovu, i nema većih oscilacija, jedino što se menja prosečno vreme boravka koje se samo produžava. Pretprošle godine je bilo 53 dana, a prošle deset dana više.
Po oceni Petra Prekovića, rukovodioca prihvatilišta i šefa Fondacije „Čovekoljublje” za Eparhiju šumadijsku, to dugo zadržavanje kasnije im predstavlja problem prilikom smeštaja korisnika u druge ustanove. Bilo je slučajeva da su pojedinci proveli preko šest meseci, pa i po godinu dana, prosto navikli se, osetili tu sigurnost, kao da su kod svoje kuće, i onda nastaju muke kada treba da odu na neko drugo mesto na trajno zbrinjavanje. Recimo, jednu ženu su morali nasilnim putem da izbace, preko Centra za socijalni rad, koji ih upućuje, pošto su prestali svi zakonski okviri da mogu da je zadrže.
– Ovo nije klasično prihvatilište za beskućnike, vrlo malo ih je bilo i znali su da prave nered, ugrožavaju druge korisnike i osoblje, pa je u pojedinim slučajevima morala i policija da interveniše. Prihvatilište je pre svega namenjeno za ljude koji nisu u stanju da sami funkcionišu, kao vid pripremnog smeštaja, jer u Gerontološkom centru ne postoji opcija za takve korisnike i zato se oni zadržavaju dugo vremena kod nas, objašnjava Preković.
Beskućnika ni trenutno nema među korisnicima smeštaja, iako je zimski period kada su najveće potrebe za sklanjanjem ljudi sa ulice usled niskih temperatura. Jedan od razloga je i što su kapaciteti popunjeni tokom čitave godine do poslednjeg mesta i onda za najugroženije, kada se traži krevet više, jednostavno nema mesta. Ovo prihvatilište inače ima dve sobe sa po četiri ležaja i jednu dvokrevetnu, ne računajući mali zajednički prostor za slobodne aktivnosti. Zbog toga Centar za socijalni rad interveniše kod rukovodstva Gerontološkog centra za privremeni prijem ljudi (na kratak rok), dok ledeni talas ne prođe.
U ustanovu „Sveti Joakim i Ana” primaju se uglavnom naši sugrađani koji imaju nekog, bilo da im je daleko ili je u nemogućnosti da im pruži pomoć, ili su u narušenim odnosima. Imaju imovinu, pojedini čak i svoje kuće, ali su ih krizne životne okolnosti dovele do pripremnog prihvatilišta. Ponekad tu utočište pronađu i žrtve porodičnog nasilja, ali ne sa akutnim problemima kada se zbrinjavaju u Prihvatilištima za žrtve nasilja.
Uglavnom su ovde pokretna lica, s obzirom da je prihvatilite ograničeno kadrovima koji bi brinuli o nepokretnim osobama.
Međutim, iako ima devetoro zaposlenih, među njima je samo jedna medicinska sestra koja treba da pokrije tri smene, što je teško izvodljivo. Angažovanje većeg broja zdravstvenih radnika poskupelo bi uslugu, koja se i ovako smatra visokom. Iz ugla ekonomije nepokretni bi bili čist trošak, jer to povlači i druge vanredne izdatke za nabavku pampersa, lekova, katetera…
– Dešavalo se da je bilo po dvoje-troje nepokretnih i nismo znali šta s njima da radimo. Dovedu ih uz lekarski izveštaj da su pokretni uz tuđu pomoć, a oni su ustvari nepokretni i ne mogu da se kreću bez kolica. Mi nismo u situaciji da takvog čoveka transportujemo do bolnice, jer nemamo ni svoje vozilo, pa moramo privatno da angažujemo nekoga da dođe da skine konce. Van pameti je da se takav čovek odmah otpušta iz bolnice, kaže Preković.
Skoro su nabavili opremu za nepokretne, medicinske krevete, a pre toga je bilo, objašnjava naš sagovornik, katastrofa, samo niski drveni kreveti. Sada mogu da pruže negu najviše za dvoje slabo pokretnih korisnika.
Zanimljivo je napomenuti da su kroz ovo prihvatilište prošle i tri trudnice – žrtve nasilja, ali se nisu dugo zadržale zato što je Centar za socijalni rad brzo iznalazio za njih drugo rešenje.
Borba za dostojanstven život
– Imam 55 godina i u prihvatilištu sam od 25. jula prošle godine. Moja životna priča je vrlo specifična, jer sam bio zavisnik od narkotika sve do 2017, kada sam prodao svoj deo kuće i ostao bez ičega. Iako sam radio, nisam ostvario ni penziju zbog nedovoljno godina staža. Koristio sam prihvatilište u sklopu Staračkog doma od 2017. do 2023. godine, tako da je ovo meni drugi boravak u ovakvom tipu socijalne zaštite. Posle izlaska iz Staračkog doma zaposlio sam se i radio sam tri meseca. Ubrzo je ustanovljeno da imam karcinom jetre, operisan sam i sad sam ovde. Posle izlaska iz ovog prihvatilišta biću ponovo ili u nekoj drugoj ustanovi socijalne zaštite ili postoji mogućnost da se opet negde zaposlim i iznajmim neki stan. Da vam kažem, nije lako boraviti ovde, ali već pet meseci sam tu i kroz neku dobru organizaciju slobodnog vremena i izlaske u grad svakog dana, normalno uz dozvolu, do devet sati uveče, bolje se osećam. Ako se ovo ovde što pre završi, utoliko bolje po mene. Ali idemo dalje, kaže optimistično ovaj korisnik.
– Ovde sam od maja. Morao sam da dođem, nisam imao izbora. Izgubio sam posao i više nisam imao para da plaćam kiriju. Bio sam podstanar. Poslednje sam radio u pečenjari, a pre toga pravio lisnato testo u „Strelcu”. Ovde sam samo u „tranzitu”, kao i svi drugi korisnici. Nemam status. U decembru ove godine punim 65 godina. Iz Centra za socijalni rad su mi rekli da odavde idem u Brus u starački dom. Šta ću, moram tamo. Međutim, skoro smo predali dokumenta za penziju, ne znam kako to već ide. Rečeno mi je za mesec dana će sve biti regulisano, a već je prošlo četiri. Teško i sporo ide. Čim dobijem penziju odlazim u starački dom. Neće to biti neka velika penzija, ali imaću bar nešto svoje. Ovde mi se dopada struktura ljudi, imamo uvek temu za razgovor. Zajedno gledamo TV, igramo karte, šah, domine, ne ljuti se čoveče, a pred Novu godinu pravili smo ukrase za jelku i čizme za Božić. Ja imam porodicu, a kao i da nemam, suprugu i dva sina. Neko se žali što nema decu, a neko što ih ima. Sticajem okolnosti sam došao u Kragujevac pre trideset godina, što bi se reklo trbuhom za kruhom. Ovde sam radio i sad mi kažu gde si do sad bio idi i sada. Drugim rečima, sada nikome ne trebam. Teška je to priča. Moram da pobedim sebe i gde god da sam da život učinim što podnošljivijim, jer nemam izbora, jada se drugi sagovornik.
– Došao sam u prihvatilište u julu iz nužde. Nemam porodicu, nemam kuću, nemam ništa… Imam rođake, ali nemam nikakve kontakte s njima. Radio sam, ali još nisam stekao penziju, treba mi još jedan papir. Imao sam i stan, živeo sam zapravo u majčinom stanu. Kada je umrla 2012. godine sestri je po osnovu nasleđa pripao, prepisala joj je majka. Međutim, nastavio sam i dalje da živim u tom stanu, ali nisam privređivao i nisam imao od čega da plaćam komunalije. Da stan ne bi otišao na doboš zbog dugova, odlučio sam da izađem. Stan još uvek nije prodat, ali… Ovde se, inače, dobro osećam. Lepo su me prihvatili, osoblje je dobro… Toplo mi je, imam obezbeđenu hranu… Stekao sam i drugare koji prolaze samo kroz prihvatilište. Fer su i korektni, a kad odu bude mi žao, jer kad nemaš nikoga svog, brže se vezuješ za ljude i rastanci ti teže padaju. Najviše mi se sviđa što nisam sam. Samoća ubija. Čekam da me Centar za socijalni rad smesti u starački dom, tako ću trajno rešiti svoj problem i baš se radujem tome. Tek onda ću imati siuguran krov nad glavom, a i društvo, priča sramežljivo, jedva čujnim glasom, još jedan od privremenih stanovnika u Kneza Mihaila 163.
Nije teško zaključiti zašto su pristali na razgovor samo anonimno „vlasnici” teških sudbina koje su ih dovele do vrata prihvatiliša, koja su na svu sreću za njih bila otvorena.
Kad te porodica neće
– Često nam dovode pacijente nakon hospitalizacije sa nepotpunom medicinskom dokumentacijom i izveštajima lekara, i nakon otpuštanja bez završenog postoperativnog toka. Mi imamo negovateljice koje mogu da pruže osnovnu negu, imamo jednu medicinsku sestru, koja radi tri smene, ali ne može baš svaki dan i ne radi samo posao medicinske sestre. Desilo nam se da su doveli iz bolnice čoveka na izgled bez ikakvih tegoba, a pokazalo se da ima gangrenu na oba stopala i zato je morao kasnije da se vrati u bolnicu da bi mu odstranili prste sa stopala, objašnjava stručni radnik Prihvatilišta Jovana Jovanović, defektolog.
Njeno mišljenje je da bi institucije trebalo da malo poboljšaju saradnju, kako bi korisnici kod njih dolazili prvenstveno zdravstveno stabilni. Na taj način bi bilo i korisniku lakše da se adaptira, a i osoblju da mu pruži usluge u skladu sa individualnim planom, a ne da ga u prihvatilištu zdravstveno stabilizuju, što nekada može i duže da potraje, mesec-dva dana.
– Imali smo dva drastičnija slučaja, dva mlada korisnika sa psihičkim problemima, jedan od 35 godina, a drugi od četrdesetak, koje je odbacila porodica. Jednom od njih je otac preminuo, a majka, i šira porodica posle očeve smrti, nije htela da ga primi, tako da je kod nas proveo duže od šest meseci. Bio je visoko funkcionalan, miran, dobre naravi, bez ispada u ponašanju. Takva situacija je bila i sa drugim korisnikom koji je imao oca, maćehu i sestru. Živeli su u istom gradu, ali nisu hteli da preuzmu brigu o njemu, iako je on bio toliko saradljiv, bez ijednog incidenta. Prosto mislim da je taj individualni plan aktivnosti trebalo da ide u nekom drugom pravcu i da je Centar za socijalni rad mogao da ubedi porodicu da preuzme brigu o njima uz neku pomoć i druge usluge koje Centar ima. Ovako su obojica završila u trajnom smeštaju iako bi, po mom mišljenju, bilo mnogo bolje da su ostali u primarnoj porodici, kaže Jovana Jovanović, dodajući da pokušavaju zajedno sa institucijama u našem gradu, Centrom za sopcijalni rad, lokalnom zajednicom, da probleme korisnika prevaziđu i da se vrate svojim kućama, jer nisu beskućnici.
CENTAR ZA SOCIJALNI RAD
Veće potrebe od mogućnosti
Kolike su realne potrebe u odnosu na one koje grad obezbeđuje plaćajući račun za devet mesta godišnje, pitali smo odgovorne u Centru za socijalni rad „Solidarnost”. Direktor Predrag Ivković odgovorio je da uslugu smeštaja u prihvatilištu koristi osam korisnika, a postoji potreba bar za još četiri lica.
U 2023. godini ukupno 31 osobu su upitili u Prihvatilište (20 muškaraca i 11 žena) što je za sedam manje u odnosu na 2022. godinu. Po starosnoj strukturi 15 odraslih i 16 starijih.
Broj korisnika za ovom uslugom smeštaja je povećan i kapaciteti pružaoca treba da budu veći, kaže se u pisanom odgovoru Centra.
