Kesedžija ponovo upada u iste greške. Ponovo koristi izmišljotine Informera da iznese mišljenje o svojim političkim protivnicima. Informer je objavio navodnu studentsku listu, (studenti su demantovali autentičnost te liste), a Kesedžija je ipak to komentarisao na tom istom Informeru, navodeći da su ljudi tu pobrojani „apsolutno nekompetentni“ za vođenje države i da većina njih radi u državnim institucijama i prima plate iz budžeta. A on raspolaže budžetom, dakle on ih plaća, dok oni bestidno idu protiv njega.
To pokazuje koliko su studenti u pravu što neće da objave svoju listu pre nego što se odredi vreme za izbore. Dobro, nije neka mudrost pogoditi da će Kesedžija i onda tako da se ponaša. Ali, to što ga izluđuju s neobjavljivanjem liste zasluga je studenata. Jer, pogledajte koliko puta je najavljivao izbore u skoroj budućnosti, nadajući se da će studenti da nasednu i objave listu. Pošto mu to nije uspelo, sad je zatražio od svog vučkodlaka da objavi navodnu listu, da bi mogao da je kritikuje. I već su počeli botovi po netu da pitaju „koga bi ti – Đokića ili Vučića“. Znači i dalje su uvereni da Kesedžija ima neku harizmu.
S druge strane, prvi na toj listi je rektor Vladan Đokić, koji je i sam izjavio da su mu studenti ponudili da bude na listi i da je on to prihvatio, a i počeo je već da obilazi Srbiju u okviru studentske akcije „Student u svakom selu“ (govorio je na skupu u Raškoj, 18 jula). To je razumno, jer ne treba prepustiti Kesedžiji sav medijski prostor, ali govori i o tome da je lista sa Informera neka ranija verzija studentske liste u nastajanju.
Objavljeno je istraživanje javnog mnjenja koje je obavila CRTA zajedno sa Democracy Action Lab, Stanford. Oni predviđaju da bi od 70 posto opredeljenih glasalo ovako kad bi se sad obavilo glasanje:
Studentska lista 44,9, Srpska napredna stranka 35,7, a Socijalistička partija Srbije 3,8 procenata. Ostali učesnici na izborima ne prelaze cenzus, ako idu samostalno. Kesedžija je na konferenciji za štampu (održanoj u Kijevu!), požurio da proglasi to ispitivanje „neprofesionalnim, neozbiljnim i propagandističkim“. Na to mu je iz CRT-e odgovoreno da istraživanja nisu tačna, mi bismo već odavno imali parlamentarne i predsedničke izbore.
Inače, Kesedžijin režim se ponašao uobičajeno za autoritarne režime. Podiže nivo prisile i zastrašivanja, ali sam Ke sedžija sve više liči na aždaju koja ima kijavicu, te ne može da bljuje vatru, mada pokušava. Viši javni tužilac Nenad Stefanović podigao je optužnicu protiv vojnog komentatora i novinara Aleksandra Radića, tj. podneta je krivična prijava zbog „osnova sumnje za pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i odavanja tajnih podataka“. Potom je raspisana poternica za njim, jer se on odselio u inostranstvo da bi zaštito svoju porodicu. To pokazuje kolika je kijavica uhvatila našu aždaju. Jer, da je Radić stvarno uhapšen, to bi zasigurno izazvalo izlazak studenata i građana na ulice, a ovako ovo najviše liči na bljuvanje vatre, a proizvođenje samo dima.
Međutim, naša opoziciona scena je kao i obično razbijena, sa čim je Kesedžija računao, s tim da se on nadao da će i studente tako da razbije – nije mu uspelo!
Ponovo se naša opoziciona scena deli na one principijelne, koji bi strogo po svojim principima da reše sve naše probleme i one pragmatične, koji bi se metodom malih koraka kretali ka rešenju. Radi se o ponovnom uspostavljanju Regulatornog tela za elektronske medije (REM). Đilas i Ponoš su kritikovali nezavisne članove REM-a (Rodoljuba Šabića, Dubravku Valić Nedeljković , Iru Prodanov Krajišnik i Milevu Malešić), što daju legitimitet režimu, pristavši da se vrate u REM (jer su u novembru 2025. dali ostavke na članstvo u savetu REM-a). Moguće, ali zar oni, pošto učestvuju u radu Skupštine, ne daju legitimitet režimu, ili vi i ja, time što živimo u Srbiji, ne dajemo legitimit ovom sistemu. Ostali koji govore na ovu temu, kao novinarka Antonela Riha, smatraju da bi najveću korist od blokade saveta REM-a imao sadašnji režim. Možda će ovaj REM da promeni nešto, a možda i neće. Pustimo ga da radi malo.
Bojkot nas nikad nije doveo do uspeha, bar ne pod ovim režimom (bojkot Miloševićevih izbora na koji je pozvao pokojni Đinđić, imao je efekta, ali Đinđić je jedan, jer ima pametnih ljudi u Srbiji, i ima odlučnih, ali kombinacija pameti, praćene obrazovanjem, i odlučnosti kakvu je imao Đinđić, retko se sreće).
Opet su Kesedžijine metode izvrgle Srbiju podsmehu: Poslala je njegova verna policija zahtev Interpolu da izruči šest aktivista Novosadskog STAV-a, koji su otišli u egzil kad je optužnica protiv njih podignuta. Interpol je odgovorio da on odbija saradnju sa policijom Srbije, po tom pitanju, jer se radi o političkom progonu.
S obzirom da Kesedžija, kao i svaki malograđanin, prezire ono što ne razume, on je imun na tu bruku, ali šta ćemo mi siroti da radimo, jer takve predstave ostaju u svesti ljudi, čak i kad se vlast promeni. Da vas podsetim na onu anegdotu o mladom Nemcu koji se bunio protiv stega u svojoj porodici i izjavio „Ja hoću da budem Srbin, oni nikoga ne slušaju“, a to se desilo posle pada Miloševića. Znači, sačuvao se onaj glas koji nas je bio u vreme ratova za jugoslovensko nasleđe.
Interesantno je da nam se sad pružila prilika da potpuno razumemo kako nastaju laži na kojima se zasniva Kesedžijina vladavina. On je javno izjavio da se Srbiji ukida porez od 35 posto koji joj je Amerika uvela na uvoz robe, te da će od sada biti porez od desetak posto (kakav je bio pre). Opozicioni mediji nisu to komentarisali odmah, tek sutradan se pojavilo objašnjenje da je to posledica odluke Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih država koja je proglasila prethodne odluke za protivustavne, ali ne samo za Srbiju, nego za ceo svet.
Piše: Vladimir M. Ristić
