Godine 1824. Miloš je već šest godina vladao iz Kragujevca, upravljao i sudio i presuđivao Srbijom. Sve presude koje su sudovi donosili imali su da prođu kroz kneževe ruke. Nije bilo presude koju on ne bi mogao preinačiti. Knez je i lično donosio presude bilo da su bili sitni ili krupni sporovi. Kazne koje bi izrekao srpski knez sadržavale su svu ozbiljnost presuda. Ukoliko se težilo da spreči ponavljanje teških zločina kazne bi bile veoma stroge. Teške krivice kao što su hajdučija, jatakovanje, palikućstvo najčešće su kažnjavane vešanjem, a leševi bi po naredbi kneza bili ostavljeni dok se ne raspadnu ili dok ih ne raznesu psi lutalice. Ispred Miloševog konaka bila je zlogasna suva kruška mesto koje je knez odredio za izvršenje smrtne kazne. Očevidac je ovo mesto opisao ovim rečima:
– Ispred Kneževog dvora širila se prazna utrina, a na njoj je skamenjeno dubila zloglasna suva kruška. O njenim granama često je visio zločinac, rastršene kose, zguren, isplažen. Vrane su obletale oko njega, dok se koja ne osmeli i u zaletu kljucne u teme ili vrat. Potom su i ostale sletale i čupale ozgo, a ozdo su drpali psi, koji su jurili iz nekadašnje turske mahale u čoporima, i posrtali od gladi. Tek kad bi smrad od truleži stigao do Kneževog trema, Miloš je naređivao da se lešina skine i zatrpa. Smrad je sve više zakašnjavao i Knezu je vremenom postalo skoro nezgodno bez njega.
Skoro za sve vreme prve vlade kneza Miloša suva kruška je preko 22 godine, služila kao vešala za osuđenike i pri samom pomenu unosila je strah i trepet u dušu. Pored kruške bila je postavljena klupa za batinjanje, a u blizini bure napunjeno fekalijama u koju bi se krivci stavljali da prenoće, zavisno od kazne, od jedne do više noći. Knez je onima koji mu nisu bili po volji pretio uz pogled na krušku, neki put u šali, neki put zaozbiljno, šta će da im se desi ako ga ne poslušaju.
Jednog jesenjeg dana, dok je Miloš sedeo na omiljenom mu tremu, podiže se oluja koja suvu krušku izvali iz korena.To je u narodu odjeknulo kao siguran nagoveštaj skoroj promeni stanja u Srbiji, šaputalo se o padu sa vlasti kneza Miloša. Godinu dana kasnije Miloš je abdicirao i napustio zemlju. Po drugima bilo je drugačije.
Sam knez je naredio da se suva kruška ukloni kako bi se tu sagradila pozornica za pozorišne predstave.
Znanje iz Evrope u Srbiju
Protiv lopova upotrebljavana je globa koja se često zamenila šibom. Šiba se obično izvršavala nedeljom i praznikom da bi njenom izvršenju prisustvovalo što više sveta. Po naredbi kneza Miloša od 20. aprila 1824. godine neki papudžija imao je biti šiban nasred kragujevačke čaršije i to kroz šest stotina momaka i da šest puta dole i šest puta gore prođe kroz špalir momaka sa šibama. Knez je odredio i ko će da to sprovede i nadgleda, mada je to sam najčešće radio.
Tri dana kasnije nadgledali su sprovođenje ove kazne knežev domostroitelj Sima Milosavljević Paštrmac, zvani Amidža i haznadar kneževe blagajne Jakov Jakšić. Dok Amidži ovakvi zadaci nisu teško padali, za blagajnika se videlo da bi radije bio na nekom drugom mestu umesto da nadgleda šibanje nesrećnog papudžije. Ubrzo pošto je počelo izvršenje kazne dotrčalo je nekoliko dečaka i obavestilo blagajnika da mu se kod kuće žena počela porađati. Amidža je to iskoristio i pustio Jakova da ode kući. I tako umesto da nadgleda izvršenje kazne Milošev blagajnik je tog dana dočekao da vidi svog sina prvenca Vladimira. Priča se da je potom u Jakovu kuću svratio i Amidža i darivao novorođenče.
Jakov se od rane mladosti posvetio Vladimirovom školovanju, po završenoj osnovnoj školi u Kragujevcu uputio ga je u Beograd gde je upisao 1833. godine Veliku školu, a kada se ona preselila u Kragujevac i mladi Jakšić je pristigao u rodno mesto. Pošto je otac želeo da mu sin postane trgovac, poslao ga je da uči nemačku školu u Oraovici u Banatu, koju je pohađao 1838. i 1839. godine. Posle toga pohađao je realnu gimnaziju u Sremskoj Mitrovici.
U Beču je 1843. završio trgovački kurs na Bečkoj politehnici. Nakon toga učio je državne nauke na univerzitetima u Tibingenu i Hajdelbergu, gde je studirao od 1844. do 1847. godine. U Hajdelbergu je studirao kod profesora Raua, koji je smatrao da se ekonomija mora planirati prema klimatskim uslovima određene države. Tu stečeno znanje je odmah počeo da primenjuje po povratku u Srbiju.
Na svom porodičnom imanju na Senjaku, gde mu se otac skućio pošto je napustio Kragujevac, svakodnevno je merio temperaturu od 1. januara 1848. godine. U početku je merio maksimalnu i minimalnu temperaturu vazduha i beležio vremenske pojave. Padavine je počeo da meri od 1850, a vlažnost vazduha od 1855. Osnovao je mrežu meteoroloških stanica, pa je 1856. bilo 20, a 1857. čak 27 meteoroloških stanica. U to vreme Srbija je zahvaljujući Jakšiću imala jednu od najgušćih mreža meteoroloških stanica u svetu. Dugo vremena bio je prvi i jedini meteorolog u Srbiji.
Vladimir je bio svestrano obrazovan čovek. Govorio je francuski, nemački i ruski jezik. Godine 1855. i 1856. proputovao je Austriju, Nemačku, Belgiju, Francusku, a putovao je i u Rusiju. Postao je redovni član Društva srpske slovesnosti od 1850. godine. Sekretar je Društva od 1851, a kaznačej Društva srpske slovesnosti je bio 1852, 1853, 1854. godine. Redovni je član Srpskog učenog društva i to u Odseku za nauke istorijske i državne. Počasni je član Srpske kraljevske akademije od 1892. godine.
Statistika u 13 knjiga
Kada se sa školovanja vratio u Srbiju 1847. godine prvo je volontiro u Ministarstvu finansija. On je ovo uradio da bi mogao da se bavi praktičnom statistikom, koja ga je zanimala. Knjigovođa je postao 1848. i otada je mogao da sistematski proučava i uspoređuje statističke podatke.
Te iste godine prijavio se u dobrovoljce i otišao u Vojvodinu da pomaže srpskom narodu u borbi protiv Mađara. Nakon završetka revolucije 1849. godine vraća se u Srbiju, gde je nastavio da radi u državnoj službi baveći se onim što je najviše voleo – statistikom. Državnom savetu podneo je 1850. predlog o ustrojstvu i programu državne statistike. Trebalo je da čeka punih 14 godina da bi njegov predlog bio usvojen, tako da je tek 1864. osnovano statističko odeljenje pri ministarstvu finansija, a on je tada postao načelnik odeljenja.
Od 1852. postavljen je za profesora Beogradskoga liceja, gde je predavao finansije, statistiku, nauku narodne privrede i spoljnu trgovinu. Tokom 1858. izneo je u jednoj knjižici priređenoj za Svetoandrejsku skupštinu predloge kako da se unapredi narodna ekonomija. Kada je Kosta Cukić postao ministar finansija, pozvao je Vladimira Jakšića 1862. da se bavi statistikom u ministarstvu finansija kao načelnik ekonomskog odelenja.
Kada je 1864. osnovano samostalno statističko odelenje Jakšić je postao načelnik odeljenja. Uglavnom je on sam obavljao sav statistički posao za Srbiju.
Svoje statističke rezultate sa obimnim statističkim materijalom objavio je u Državopisu Srbije koja je izašla u 13 knjiga. Na mestu načelnika statistike, ostao je sve do 3. marta 1888, kada je penzionisan. Posle duže bolesti, umro je 28. avgusta 1899. u Beogradu. Pored Državopisa Srbije objavio je Statističku zbirku. Vladimir je nosilac i mnogobrojnih domaćih i stranih odlikovanja među kojima najznačajnija su orden Belog orla, orden Svetog Save i Takovski krst.
JAKOV JAKŠIĆ BLAGAJNIK KNEZA MILOŠA
Razdvojio državnu od kneževe kase
Jakov je rođen u Ugrinovcima 1774. godine u svešteničkoj porodici. Pravo prezime mu je bilo Popović. Pre izbijanja Prvog srpskog ustanka radio je u Pešti kao trgovac. Kada je Karađorđe podigao bunu protiv Turaka, Jakov je došao u Srbiju da se pridruži borbi svog naroda. Pošto je nosio pancir zvali su ga i Jakšić Pancirlija.
Postao je ađutant Mihaila Đurkovića, koji je uvežbavao srpsku ustaničku vojsku. Popravio je kulu Jakšića na beogradskoj tvrđavi, zbog čega je prozvan Jakšić, a to mu je uskoro postalo prezime kojim se potpisivao.
Za vreme Prvog srpskog ustanka borio se na Malajnici, Deligradu, Varvarinu i na Tičaru, gde je bio ranjen. Nakon propasti Prvog srpskog ustanka pobegao je u Srem, pa je onda živeo u Novom Sadu.
Pošto je Miloš Obrenović podigao novi ustanak Jakov se vraća u Srbiju zajedno sa Simom Nenadovićem. Postaje komadant srpske konjice i posebno se istakao u boju na Dublju kada je poplašenu konjicu ohrabrio i vratio u boj. Od 1816. do 1824. godine Jakov Jakšić je bio sekretar srpskog mitropolita Agatangelaa, zatim ga knez Miloš postavlja za svog blagajnika. Ovaj posao je vršio besprekorno.
Poznat po tome što je bio izuzetno štedljiv, tako da nije čudilo što kada je preuzeo blagajnu u njoj je bilo 250.000 dinara, a kada je napuštao dužnost predao je 5.150.000 dinara. Kneževa finansijska služba funkcionisala je besprekorno, a knjige i računi bili su tačni i pregledni. Naravno, sve je to knez Miloš izuzetno cenio.
Najveći uspeh Jakova je bio kada je uspeo da razdvoji kneževu od državne blagajne 1835. godine. Miloš ga potom postavlja za prvog nadzornika svih pošta u Srbiji, a takođe ga je imenovao za člana Nadvornog saveta Kneževine Srbije. U periodu od 1836. do 1842. godine bio je upravnik Državne štamparije. Sa ovog mesta je penzionisan, a ostatak života je proveo na imanju koje sagradio na Senjaku. Tu je i umro januara 1848. godine. Pored sina Vladimira vaspitavao je i Dimitrija Crnobarca, kasnije čuvenog pravnika i političara Srbije.
Piše: Aleksa Ignjatović,Istoričar
