ODLAZAK U PENZIJU DRAGANA ILIĆA, SINDIKALNOG LIDERA „ZASTAVA ORUŽJA”: Hapšenja, progoni i ucene obeležili karijeru

Posle ravno 45 godina radnog staža na mestu alatničara i 24 godine sindikalnog delovanja Dragan Ilić odlazi u zasluženu mirovinu, prepuštajući taj posao mlađima, ali da li će imati dostojnu zamenu koja će biti spremna da podnese tolike žrtve – od ucena, privođenja, danonoćnih propitivanja inspektora MUP-a i DB-a, hapšenja, štancovanja krivičnih prijava, nameštaljki, podmetanja i ko zna čega još što je on osetio na svojoj koži.

– Počeo sam da radim davne 1977. godine na mestu radnika u proizvodnji, sve do 2000. godine, kada su me kolege predložile da uđem u Inicijativni odbor sindikata, s obzirom da je došlo do ozbiljnih potresa u sindikatu, kada ga je napustilo kompletno rukovodstvo sa dotadašnjim vođama Medom i Bajom. Sindikat je ostao upražnjen. Sa 40 godina starosti i 22 godine staža počinjem da se bavim sindikalnim poslom. Sada radni vek završavam sa 45 godina staža i uslovom za starosnu penziju. Prošao sam sve faze sindikalnog razvoja, od inicijativnog odbora do poverenika podružnice, bio sam potpredsednik, a od 2009. predsedavam sindikalnom organizacijom „Zastava oružje”. U međuvremenu sam bio član Upravnog odbora fabrike „Zastava oružje” sve do 2013. Kasnije sam biran u dva mandata za zastupnika društvenog kapitala od 2016 do 2024. godine.

U kakvom stanju ostavljate fabriku?

– Nažalost, situacija u fabrici je izuzetno teška, ništa se nije značajnije promenilo, u nekim segmentima se i pogoršava. Ja opet moram da spomenem da smo imali nesreću da je u upravljačkoj strukturi sedam godina bio izvesni predstavnik Vojske Ivica Marjanović, za vreme čijeg mandata je fabrika zabeležila gubitke od preko 40 miliona evra, i potpuno je kadrovski ruinirana i opustošena. I 2023. godine došlo je do smene u upravljačkim strukturama, ali se u principu poslovanje i poslovni rezultati nisu bitnije promenili, sem što su pale tenzije. Nije više bilo sukoba, nije bilo više progona predstavnika Samostalnog sindikata, nije bilo ni podnošenja silnih krivičnih prijava od strane predsednika Nadzornog odbora. Sad je drugačija situacija, ali generalno van naše kontrole.

Kojih razmera su sada fabrički gubici?

– Mi dugujemo preko 21 milijardu dinara. Prošla godina je završena sa gubitkom od milijardu i 270 miliona. Dugovi prema dobavljačima su izuzetno visoki, prema „Energetici” takođe. Ne plaćaju se doprinosi, ne plaćaju se porezi. Uvedene su sve lokalne samouprave u kojima naši zaposleni žive kao akcionari, jer fabrika ne plaća nikakve poreze na zarade, nikome ništa, nego je došlo do takve situacije da su i Batočina i Rekovac, i Raška i Novi Pazar, i Čačak i Ivanjica, i Topola i Aranđelovac, postali akcionari u „Zastava oružju”.

A šta bi bilo rešenje?

– Rešenje je da fabrika ima stabilne ugovore i bude izvozna. Naš izvoz se sveo na vrlo nizak nivo, a to je jedini put ozdravljenja fabrike, da živi, radi, prihoduje, da može da isplati zarade, da isplati sve one obaveze koje ima. Mi znamo da je naše oružje bilo strahovito traženo od 2015. i 2016. godine, ali tu šansu nismo iskoristili. Naša proizvodnja je izuzetno niska iz razloga nama neobjašnjivih, ali je prosto to tako. Mi vidimo kako rade druge fabrike i ostvaruju pozitivne rezultate poslovanja. Prosečne zarade su im neuporedivo veće od naših, koje su već godinama ispod republičkog proseka, s obzirom da je Vlada još 2015. zamrzla zarade. Kod zaposlenih je zavladala letargija, je li to strah od gubitka posla ili smena generacija? Vremenom su otišli brojni naši ljudi koji su uvek bili na prvoj liniji odbrane. Zapošljavani su novi radnici po vrlo čudnim kriterijumima, koji čak javno pričaju da se radna mesta plaćaju i takva selekcija je doprinela da se mnogi zaposleni osećaju uljuljkano. Sve prijave koje su išle prema državnim organima nisu dale rezultate, niko nije hteo time da se pozabavi. Sada imamo situaciju da su mladi ljudi mnogo manje zainteresovani za sindikalno angažovanje. Stvoreno je i niz nekih drugih sindikata kojima je data nezakonita reprezentativnost i koji danas slove za produženu ruku dela poslovodstva ili Nadzornog odbora fabrike, a da pritom ne brane interese zaposlenih.

Kako ćete vi sada otići u penziju bez dela uplaćenih doprinosa i da li vam je obećano da će fabrika to naknadno platiti, kao što je to nekada radila?

– Ja ću imati manjak od tri godine staža nego što bi imao. Ako to ne plaćaju nikome, kako bi platili meni. Tačno je da je do pre nekoliko godina bila praksa da se sve plati kad čovek krene u penziju, ali je ukinuta. Sve je prepušteno zaposlenom, kad ode mora da tuži fabriku, što ga dovodi u neugodnu poziciju jer svi doživljavaju fabriku kao drugu kuću, ali to je jedini put da se ostvari to pravo. Moraću i ja da tužim fabriku.

Kroz šta ste sve vi prošli od početka sindikalnog aktivizma do danas, koje su vas nedaće pratile kao sindikalnog vođu?

– Mi smo smatrali da uvek moramo da budemo uz naše zaposlene, da uvek branimo njihove interese i da se nikada ne povinujemo ni jednom poslodavcu, ni jednoj političkoj partiji, Nadzornom odboru, ili nekom interesu koji bi bio suprotan interesima zaposlenih. To je dovodilo do stalnih trvenja, pa i sukoba, stalnih praćenja jer sam bio eksponiran kao neko ko predvodi najmobilniju i najaktivniju sindikalnu organizaciju u zemlji.
Videli smo još devedesetih godina da je vrag odneo šalu i da stvari idu u lošem pravcu. Tada smo pokrenuli proteste koji su kasnije opravdali svoju svrhu, jer se pokazalo da se ušlo u veliko dekomponovanje fabrike. Da naš sindikat nije bio tako mobilan i agilan sigurno da bi posledice po zaposlene 2001. bile neuporedivo veće.

Navedite neke od akcija koje ste organizovali.

– U situaciji kad nema posla, nema plata, a trebalo je da se sačuva namenska industrija. Te krize su dovodile i do nekih radikalnih akcija koje su bile visokog rizika, ali to je bio jedini put da se skrene pažnja javnosti. To je trebalo da uzdrma svaki politički sistem, ako se to ne desi vi kao i da ne postojite i niko se vama neće ni baviti. Zato smo zauzimali magacine oružja i municije, zauzimali našu Upravnu zgradu i Skupštinu grada, štrajkovali glađu devedesetih godina. To je stvaralo i velike stresove, ali i praćenje službi koje su se time bavile. Od danonoćnog prisluškivanja telefona do fizičkog praćenja. Onda se 2015. sa dolaskom direktora Brzakovića krenulo sa drugim vidovima pritisaka na nas. Pisanje disciplinskih prijava protiv predsednika sindikata, da li je uneo flašu pića za 8. mart da se posluži, novčano kažnjavanje, po tri meseca od plate po 20 posto.

U tom periodu podnošene su i neke krivične prijave. Za šta sve?

– Ni sam ne znam za šta sve. Tada su Međunarodna organizacija rada „Sindikati metal” iz Geteborga i drugi međunarodni sindikati stali uz mene i tražili od našeg političkog rukovodstva, predsednika, premijera, ministara da se pod hitno vratim na posao zbog otkaza i ja sam vraćen. Paralelno sa tim su podnošene brojne krivične prijave, sigurno deset. Bila su stalna saslušanja u policiji, recimo za fingirani napad na predsednika Nadzornog odbora. Podnosili su prijave i njima bliski ljudi, rukovodioci bezbednosti, generalni direktor, više i ne znam zašto. Saslušanja u policiji su bila velika neprijatnost, a tek hapšenja i privođenja – da ne pričam. Prenoćio sam u MUP-u jednu noć sa obrazloženjem da sam odbio da se podvrgnem alkotestu, a da posle dve godine ništa nije dokazano. Vodili su me i sa lisicama na rukama i u Hitnu pomoć, to su strašni pritisci.

Da li ste ikada osuđeni za bilo šta?

– Nikada nisam bio osuđen, ali jesu me novčano kažnjavali. Bilo je strašnih pritisaka u smislu finansijskih i poreskih kontrola, privrednog kriminala i policije. To su prepoznatljivi vidovi pritisaka. Ako vam dođe, recimo, neka državna kontrola koja vam ostane u sindikatu po tri meseca, a da pri tome vidite da je čitava Srbija opljačkana i ugašena, a da se niko time ozbiljno nije bavio, to jasno govori koliko smo mi kao država imali promašen put provere.

U kakvom brojčanom stanju ostaje Samostalni sindikat „Zastava oružje”?

– Naš sindikat je još uvek najbrojniji sindikat u Srbiji i pored težnji da se daje reprezentativnost i drugim sindikatima. Rukovodstvo je to radilo protiv svih zakona. Mi imamo 65 posto članstva od ukupnog broja zaposlenih, kojih ima 2.270 u ovom trenutku. Ali, svakodnevno nam odlaze članovi u penziju, prilaze mlađe generacije, ali svi pritisci koji su bili punih devet godina ostavili su posledice, mada sindikat nije izgubio ni uticaj, ni brojnost, ni poštovanje.

Razgovarala: Elizabeta Jovanović