Blato, voda koja se sliva niz kaljave ulice, nigde asfalta, ali zato žbunja i šiblja, divljih deponija na sve strane. Ovako izgleda život u naselju Goliš, udaljenom samo tri i po kilometra vazdušnom linijom od centra grada.
Kragujevčani ne samo da ne znaju kakve probleme imamo, već ne znaju da naše naselje uopšte postoji, tvrde žitelji ovog dela Mesne zajednice Uglješnica, dodajući da su oni toliko „nevidljivi” za sugrađane da ih čak ni političari ne obilaze tokom kampanje, a kamoli da im „nešto i obećavaju”.
Bez asfalta, trotoara, kanalizacije
Naselje Goliš je deo MZ Uglješnica i u njemu živi oko 800 ljudi. Doseljavanje u ovaj kraj počelo je, po rečima najstarijih žitelja, početkom 70. godina prošlog veka.
Već na prvi pogled u sumorno zimsko popodne jasno je šta ih muči. Ulice Aranđelovačka, Radiča Postupoviča, Petra Lekovića, Viševačka, Kočanska – nemaju asfalt. LJudi i automobili se kreću blatnjavim utabanim stazama.
– Nemamo asfalt ni trotoare, pa samim tim ni prave ulice. To je sem što je kaljavo i opasno za decu koja se vraćaju iz škole, kaže Goran Živanović (41) iz Aranđelovačke ulice.
Njegova porodica kupila je plac 1974, a sazidala kuću 1976. godine na ovom mestu.
Kaže da je kanalizacija loša i da stalno pucaju cevi. Pre neki dan pukla je cev u Kočanskoj ulici. Samo je zatrpana peskom i šljunkom, a Goran pokazuje mesto gde je nabacan šljunak. Nema ni kišne kanalizacije. Kada je kiša, voda se sliva sa Deninog brda ljudima u dvorišta, navodi on.
U Kočanskoj ulici žena grabulja lišće po dvorištu
– Kako nam je? Pa, nemamo asfalt u 21. veku, ljutito odgovara ona.
A, na kraju ulice Petra Lekovića, samonikle mini deponije. Šuma šiblja koja uprkos nazivu naselja pokazuje da Goliš „nije sasvim ogoleo”.
– Živimo, nikako. U nekim planovima se vodi da je ulica urađena, a nije, kaže penzioner Milovan Jeremić (68) sa adresom u Petra Lekovića.
On ovde živi već pola veka. Došao je kao mladić, dočekao i penziju, ali ne i asfalt.
– Leti nas ubi prašina koja se diže kao „luda”, kad pada kiša blato je, a zimi klizavica. Voda nam ulazi u dvorište, nabraja on samo deo svojih komunalno-infrastrukturnih muka.
A, tim povodom, tokom svih ovih decenija niko od nadležnih im se nije ni obratio. Čak ni u predizbornim kampanjama. Milovan kaže da Mesna kacelarija Uglješnica ne radi i da je išao tamo bezbroj puta, ali nikoga nije našao, non-stop je zatvorena. Ni odbornika nemaju.
– Dokle više da gazimo blato, dokle, dobacuje njegova supruga iz dvorišta.
I političari ga „preskaču”
– Sva sela i prigradska naselja su asfaltirana kompletno, samo mi nikad ništa nismo dobili od grada, tvrdi ovaj naš sagovornik koji je radeći kao električar dobro upoznat sa situacijom po Kragujevcu i okolini.
Ulica Nade Dimić jedina je asfaltirana u Golišu. Urađen je asfalt, ali ulica nema trotoare, što predstavlja opasnost sa prolaznike, pogotovu za decu, jer rizikuju da ih udare kola, objašnjava Goran Živanović, naš vodič kroz bespuća Goliša.
A u Nade Dimić plac sa ogromnim brdom zemlje obraslim visokim šibljem, odakle se voda sliva na ulicu. Katastrofa. I svi se pitaju čiji je ovo plac i odakle ova ovolika zemlja tu, i nema odgovora.
To se pita i Ranko Jeremić, takođe penzioner koji stanuje više od četvrt veka na uglu Petra Lekovića i Nade Dimić.
– Žbunje kao u džungli. Voda se sliva posle svake kiše. Pa, kome to može „da ne smeta”? Svi bismo hteli normalan, barem malo uređen život, kako dolikuje ljudima u gradu, kratak je Jeremić.
U čitavom naselju postoji ulična rasveta, ali je loša.
– Sijalice pola sata rade, pa dva ne rade i tako stalno, navodi Goran Živanović.
Kanalizacija se oseća „jako” i sad po zimi, a njije teško zamisli kako se „čuje” leti.
Neizdrživo je, iskreni su Golišani.
Zoran Marković (51), po znaimanju trgovac u Aranđelovačkoj živi od rođenja. Po njemu, teško je sve probleme nabrojati „ovako na blic i na ulici”, ali on pokušava da navede one najakutnije.
– Muke imamo sa kanalizacijom, nemamo asfalt, ne funkcioniše odnošenje đubreta kako treba, nabraja Marković samo neke od njih.
Svi sagovornici se slažu da je naselje Goliš najzapušteniji deo Kragujevca, naselje koga i političari „preskaču” i zaboravljaju čak i u predizbornim kampanjama.
GRAĐANI DRUGOG REDA
Za sve moraju na Aerodrom
Mesna zajednica Uglješnica nema školu, ambulantu, tržnicu, obdanište… NJeni stanovnici su za sve upućeni na obližnji veći i uređeniji Aerodrom. Samo jedan deo naselja Jabučar ima gradsko grejanje, ali te ulice nemaju kišnu kanalizaciju.
– Žitelji Uglješnice su uvek tretirani kao građani drugog reda i nikada nisu nailazili na razumevanje od gradskih vlasti, ističe Mijoljub Stevanović Ljupče, nekadašnji gradski odbornik u tri saziva za Uglješnicu 2008. do 2020. godine.
On je i skrenuo pažnju medijima na naselje Goliš, iako to nije njegova izborna jedinica.
– Za ovaj deo grada stranke i partije i ne stavljaju kandidate za odbornike, navodi on.
Po njegovim rečima, ako je ponekad nešto i rađeno u Uglješnici, to je bilo – ad hok, neplanski, da aktuelna vlast „učini nekom prijatelju” preko „veza i vezica”.
Stevanović, kao uzbunjivač, godinama skreće pažnju na deponiju kao akutni problem ovog naselja, nelegalna pepelišta, groblje čiji su potporni zidovi popustili, pa iskliznulo na ulicu u obližnjem naselju Petrovac, ili na NATO bombu koja u ovom delu grada stoji još od 1999. godine, probleme sa sobraćajem i veliki broj nezgoda u Beogradskoj ulici…
Pak, naselje Goliš je i po njemu specifičan problem.
– Naš narod kaže: „Dok beba ne zaplače, majka je se ne seti”. LJudi koji ovde žive, tako su vaspitani. Sve su uvek radili sami, nisu se nikada obraćali bilo kojoj vlasti, a ni ona se njih nije setila. Sada su ostarili, uslovi života su teški, a njihova deca i unučići ne žele da više gaze po blatu i prezuvaju se kada idu u školu ili na posao, zaključuje on.
