OTKRIĆE UDRUŽENJA „SRCE ZA ŠAPE”: Pomor pasa u azilu

Ono o čemu se u gradu poslednjih godina ćutalo ili samo povremeno nezvanično govorilo sada se pokazalo kao istina i to bolna i još teža nego što se pretpostavljalo. U gradskom Azilu za pse koji je izgrađen pri nekadašnjoj JKP „Čistoća”, a sada je deo JKP „Šumadija” godišnje je tokom 2023. i 2024. godine uginulo 90 posto pasa lutalica dovedenih sa ulice, ili po 1.800 godišnje, što nisu podaci „tačni u broj”, ali se radi o malim odstupanjima gore ili dole.

Do ovog poražavajućeg rezultata, koji ostavlja veliku mrlju na savesti svakog građanina Kragujevca, došlo je Udruženje „Srce za šape” koje je ovih dana obeležilo prvu godinu rada. Oni su osnovani sa prevashodnim ciljem da se brinu o psima lutalicama i da rad Gradskog azila, ili „Zoohigijena”, koji o njima treba da vodi računa, bude javan, a njegove prostorije otvorene za građane i aktiviste.

Pre godinu dana kada je Udruženje osnovano nije se znalo koliko godišnje kroz Azil prođe pasa uhvaćenih na ulici, niti koliko njih u datom trenutku ima u prostorijama ove službe. Dina Stojković, predsednica ove organizacije kaže da su aktivisti prvo sebi postavili zadatak da dođu do tih brojeva da bi počeli bilo šta da rade da se stanje popravi.

Dokumenta govore

Udruženje je slalo zahteve da im se dostave informacije od javnog značaja o najbitnijim informacijama o kretanju životinja i održali su mnogo sastanaka sa predstavnicima Službe „Zoohigijene”. Bili su uporni i dobili dokumentaciju za 2023, 2024, i deo dokumenata za 2025. godinu.

– Mi smo znali da se sa ulice u Azil odvede po 15 pasa dnevno, što je oko 2.000 na godišnjem nivou. U „knjizi uginuća” koju smo dobili za ’23. i ’24. godinu piše da je mala razlika između broja dovedenih i broja uginulih pasa i to po 200, iz čega proizilazi da je stopa preživljavanja samo 10 odsto, a da je 90 odsto, ili 1.800 pasa uginulo, što je strašno, kaže Dina Stojković.

Šta je dovelo do ovakvog pomora životinja koje bi ovde trebalo da budu zbrinute, sterilisane, čipovane i date na udomljavanje, ili vraćene u svoju sredinu, a to znači u onaj deo grada odakle su dovedeni i gde komšije brinu o njima i hrane ih. Tako bi trebalo da bude prema takozvanom CNR programu koji je grad prihvatio i objavio da će ga sprovoditi kroz izgradnju prostorija Azila, a sve u cilju smanjenja populacije pasa lutalica i humanog postupanja prema njima u skladu sa Zakonom o dobrobiti životinja.

Reči „zbrinjavanje i dobrobit” ukrštene sa ovakvim brojkama deluju zaista neprimereno i izvan realnosti za gradski azil pasa, a Dina Stojković kaže da je pitanje o uzroku koji je doveo do ovoga tema kojom će se Udruženje baviti u narednoj godini i zašto će pokušati da uđe u Azil, jer do sada im nije bio dozvoljen pristup od rukovodstva.

Stopa preživljavanja pasa je podatak sa kojim se ne mire, ali ono što, po njenim rečima, još izbegavaju da pokrenu sudsku tužbu i zahtev za zatvaranje gradskog azila, što nije isključeno da će se dogoditi ako se ne poboljša tretman pasa. U trenutku osnivanja Udruženja, pre godinu dana, od pravila po Programu toliko se odstupilo da je neko ko je hteo da udomi psa iz Azila morao da plati 2.700 dinara, kao troškove za čipovanje, sterilisanje i vakcinu.

– Sada se ovo promenilo, pa udomitelj ne plaća ništa i to ide na račun Azila. Tu promenu je izdejstvovalo Udruženje na sastancima sa predstavnicima javnog preduzeća. Promenjen je i rukovodilac ove službe i to je sada Petar Prokić, veterinar, sa kojim može da se razgovara, za razliku od njegovih prethodnika, navode u Udruženju.

Daleko je to od idealnih uslova – da počne sprovođenje CNR programa i da pse tako sređene, vakcinisane i sterilisane vrate na ulicu.

– Za sada, saradnja funkcioniše tako što psa kojeg mi sklonimo i zbrinemo sa ulice pošaljemo u Azil, oni odobre sterilizaciju, čipovanje na njihov račun, s tim što pas ne ostaje u Azilu nego se mi potrudimo da mu pružimo smeštaj i posle toga se on zdrav i sređen vrati na ulicu, gde ima svoje hranitelje, kaže Dina.

Veće udomljavanje

Zavisno od mogućnosti i samo Udruženje „Srce za šape” zbrine po nekog psa sa ulice, ako je štene, na primer, bolesno oni ga izleče uz pomoć donacije i takve pse se trude da udome uz ugovore o odgovornom vlasništvu. Oni nemaju dovoljno adekvatnog prostora da privremeno zbrinu takve pse, a izbegavaju da ih predaju na dalje staranje Azilu. Razlog je što još uslovi nisu kakvi bi trebalo da budu, još postoji rizik da pas tamo dobije virus i još ne znaju tok kretanja svakog psa, navode u Udruženju.

Ipak, u ovoj organizaciji pominju i neke pomake u radu „Zoohigijene” koji su još nedovoljni za povoljniju ocenu. Tako, na primer, počeli su da kupuju hranu za štence, kojima su do sada davali hranu za odrasle pse, renovirali su kućice unutra, i što je po svemu sudeći od ključnog značaja, počeli su da leče pse, što do sada nije bio slučaj.

U ovome bi, kako stvari stoje, mogao da se krije uzrok tako velikog pomora lutalica, jer ako dođe bolestan sa ulice nije mu bilo spasa. Prema poslednjim podacima koje je dobilo Udruženje „Srce za šape”, boksovi u kojima su smešteni kučići zimi se ne greju.

Kako u samoj ovoj organizaciji ocenjuju prvu godinu rada i postignutim u ovako teškim i nehumanim uslovima?

Problem napuštenih pasa godinama se provlači i bio je javna tajna šta se sa njima događa, a niko se nije bavio time, napominju u Udruženju. Ali trenutno stanje do kojeg je došlo najpre njihovim postojanjem i zalaganjem, iako daleko od idealnog, po mišljenju Dine Stojković, daje im pravo da budu delom zadovoljni jer su pokrenuli veliku temu sa mrtve tačke.

To nisu drastične promene, kaže ona, ali su promene, to što se psi sterilišu, čipuju, to je ono što bi trebalo da se radi i to je krupan pomak i ako se nastavi za par godina može da se očekuje dovođenje stvari u red.

U Udruženju „Srce za šape” osim Dine Stojković angažovane su još i Sandra Miladinović i Anđela Marinković, uz pomoć velike ekipe volontera, kao što su i one same, koje imaju svoja zanimanja i poslove, a bavljenje zaštitom pasa je dodatna aktivnost zbog velike ljubavi prema „najvernijim čovekovim prijateljima”, kako volimo da ih zovemo.

– Ali u Kragujevcu se kao zajednica, kao velika urbana sredina koju volimo da zovemo razvijenom u svakom pogledu, nismo pokazali. Najveću odgovornost svakako snose oni koji predstavljaju građane u lokalnoj vlasti i raspolažu sredstvima da se brinu o dobrobiti životinja, ali su izgleda našli da štede baš na njima, što je žalosno.

Zapravo, psi lutalice su iznevereni na najgori način i završili su svoj život. Udruženje „Srce za šape” uz pomoć svog advokatskog tima priprema novi ugovor sa rukovodstvom JKP „Šumadije o budućoj saradnji. Ako ne budu zadovoljni tim ugovorom kažu da su spremni i na ozbiljnije korake kako bi pružili zaštitu psima kakvu predviđa zakon.

Piše: Miloš Pantić