Ljubav prema pisanoj reči često nastaje tiho i neprimetno, daleko od očiju javnosti. Tako je bilo i kod dvadesetdvogodišnje Mine Galjak, studentkinje Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu, koja je tokom godina od devojčice koja je zapisivala stihove iz prve zaljubljenosti izrasla u mladu pesnikinju čija je poezija prepoznata i nagrađena na brojnim konkursima širom Srbije.
Iako studira ekonomiju, njen svet već godinama ispunjavaju stihovi, pozorišna scena i umetnost. Poezija je za nju mnogo više od hobija – ona predstavlja prostor u kome najiskrenije izražava svoje misli, osećanja i pogled na svet.
Njena pesnička priča počela je još u osnovnoj školi. Prvi stihovi nastali su u periodu kada je bila dete, ali tadašnje pisanje nije shvatala ozbiljno. Tek tokom srednjoškolskih dana poezija je počela da dobija značajnije mesto u njenom životu.
– Prvu pesmu sam napisala još u osnovnoj školi. To su bile neke dečje stvari i danas mi je to pomalo smešno. Bila je inspirisana jednom mojom zaljubljenošću. Ali, tek u srednjoj školi sam počela ozbiljnije da pišem i tada je sve zapravo krenulo kako treba, priča Mina.
Završila je Osnovnu školu „Vuk Stefanović Karadžićˮ, dok je srednje obrazovanje stekla u Ekonomskoj školi u Kragujevcu. Upravo tokom tog perioda poezija je postala neizostavni deo njene svakodnevnice. Na pitanje šta je najčešće inspiriše, odgovor dolazi bez mnogo razmišljanja.
– To je uglavnom ljubav, ali ne uvek. Nekada je to misao, nekada trenutak, nekada uloga žene, perspektiva žene ili neka čežnja. Pišem o stvarima koje me lično dotiču, objašnjava ova mlada pesnikinja.
Ređaju se nagrade
Za razliku od mnogih autora koji dugo razrađuju ideje pre nego što ih pretoče u stihove, kod Mine poezija najčešće dolazi iznenada.
– Pesme najčešće nastaju spontano. To je jedan trenutak u kome pišem. Desi se da zabeležim nekoliko redova pa da se kasnije inspiracija nadogradi, ali uglavnom sve dolazi u jednom naletu.
Njen pesnički razvoj oblikovali su brojni autori, ali posebno mesto zauzima pesnikinja Mirjana Bobić Mojsilović, čija je zbirka „Obećao si miˮ na nju ostavila snažan utisak. Značajan uticaj imao je i Đorđe Balašević, čije stihove smatra vrhuncem poezije.
– Kod Mirjane Bobić Mojsilović najviše me privukao koncept pisanja. Ono što ja pišem možda je najbliže tom izrazu. A kada je reč o Balaševiću, zaista nemam reči. Za mene je to vrhunac poezije, ističe Mina.
Svakom pesniku poznat je trenutak kada treba odlučiti da li je pesma završena. Kod Mine taj osećaj dolazi intuitivno.
– Onog trenutka kada više nemam šta da kažem i kada je sve što sam nosila u sebi izašlo na papir, znam da je pesma gotova.
Posebno mesto u njenoj dosadašnjoj karijeri zauzima pobeda na Đurđevdanskim susretima mladih pesnika u Kragujevcu. Ta nagrada ima simboličnu vrednost.
– Godinu dana ranije prvi put sam stala na scenu i pročitala svoju pesmu baš u „Abraševićuˮ. Godinu dana kasnije na istom mestu osvojila sam prvu nagradu. Za mene je to bila zaokružena priča, kaže Mina.
Do tog uspeha nije došla slučajno. U međuvremenu je učestvovala na brojnim književnim konkursima širom Srbije i gotovo sa svakog se vraćala sa priznanjem.
– Bila sam u Batočini, Aleksincu, Svilajncu i mnogim drugim gradovima. Uvek je bilo lepo i uvek sam ponela nešto sa sobom, bilo da je u pitanju nagrada ili iskustvo, navodi pesnikinja.
Pobedu u Kragujevcu donela joj je pesma „iZmeđuˮ, ljubavna pesma neobičnog naslova u kome je veliko slovo „Zˮ nosilac čitave simbolike teksta.
-Mnoge reči u pesmi počinju tim slovom i to ima svoju simboliku koja je meni lično važna.
Za mladu autorku svaka nagrada predstavlja podstrek da nastavi da stvara.
– To je velika motivacija. Već prva pohvala koju sam dobila uticala je na to da ne odustanem. Posle toga sam nastavila da pišem i da se takmičim, kaže Mina.
Pored ljubavne poezije, značajno mesto u njenom stvaralaštvu ima i Kragujevac, grad u kome je rođena i za nju nije samo mesto stanovanja, već i važan deo ličnog identiteta.
– Kragujevac je moj grad i važan deo mene. Nemam neko posebno mesto koje bih izdvojila kao inspiraciju. To su ljudi, ulice i sve ono što volim u ovom gradu.
Kada piše o Kragujevcu, trudi se da čitaocima približi sopstveni doživljaj grada.
-Želim da ljudi osete moju perspektivu i da im približim grad onako kako ga ja vidim, objašnjava pesnikinja.
Poezija, ipak, ispred glume
Poezija, međutim, nije jedina umetnost kojom se bavi. Od detinjstva je prisutna i na sceni. Danas je članica Pozorišta mladih „Abraševićˮ, a ljubav prema glumi razvila je zahvaljujući profesorki srpskog jezika koja ju je već prvog dana srednje škole pozvala da se priključi dramskoj sekciji.
– Moja profesorka srpskog jezika dala mi je priliku i podstakla me. Ona me je probudila i motivisala da se bavim time.
Iako uživa u nastupima pred publikom, smatra da je pisanje zahtevnije od izvođenja.
– Teže je napisati pesmu. Postoji odgovornost da neko razume ono što želite da kažete. Nastup je važan, ali je proces nastajanja pesme mnogo zahtevniji.
Godine provedene na sceni pomogle su joj da prevaziđe tremu.
– Danas postoji samo odgovornost i želja da sve prođe kako treba, kaže sagovornica.
Iako je gluma bila njena prva ljubav, danas ipak prednost daje poeziji.
– Kroz poeziju mogu mnogo dublje da se izrazim nego kroz glumu. Ona je postala nešto lično, nešto što sam sama stvorila iz svojih osećanja i iskustava, ističe ova devojka.
Posebno je raduje kada prepozna da su njeni stihovi ostali u sećanju čitalaca.
– Najviše mi znači kada neko zna stihove moje pesme, kada ih citira ili me prepozna po naslovu. To je najveća motivacija koju mogu da dobijem.
Iako se opredelila za studije ekonomije, ne odustaje od umetnosti. Naprotiv, već razmišlja o načinima da u budućnosti spoji poeziju i scenski izraz u jedinstven umetnički projekat.
– Velika mi je želja da jednog dana svoju poeziju prikažem na sceni na poseban način. Da to ne bude samo recitovanje, već da postoji čitav koncept. Imam ideje i dovoljno pesama za tako nešto, ali još čekam pravi trenutak.
Na kraju, mladim ljudima koji oklevaju da pokažu svoj talenat šalje jednostavnu, ali važnu poruku.
– Važno je verovati u sebe. Mora da postoji trenutak kada ćete odlučiti da vredi pokušati. Čak i ako pesma ne bude nagrađena, vredi. Ja sam pre godinu dana prvi put izašla na scenu, a godinu dana kasnije osvojila prvu nagradu. Neophodno je rizikovati i verovati u sebe, zaključuje Mina.
U vremenu kada se mladi sve ređe okreću poeziji, priča Mine Galjak pokazuje da stihovi i dalje pronalaze put do publike. Od prvih školskih pesama do nagrada na književnim konkursima, njen put svedoči da su upornost, hrabrost i iskrena ljubav prema umetnosti često najbolji saveznici mladih stvaralaca.
Piše: Maja Đorđević
iZmeđu
Zastajem često
među zabranjene
zaboravljene staze.
Stojim
između juče
i sutra.
Između zvezda
i zemaljskih razočaranja.
Između želje
i zaborava.
Zamišljam tvoje zlatne oči
kako mi šapuću
iz nekog potisnutog,
zabranjenog života.
Ti to ne znaš,
ali zrele noći
znaju
kako umeju
da zabole.
Tada
zvona tišine zazvone,
a zaboravljene želje
zazuje duboko u grudima.
I opet sam
ni na nebu
ni na zemlji.
Samo između.
Između zagrljaja
koji je zakasnio
i zaborava
koji još ne dolazi.
Zato te zovem
sasvim tiho
da ne probudim
taj
zaborav
koji dugo
gajim u sebi.
Ljubav nad Kragujevcem
Zavoleo je taj grad,
zavoleo je Kragujevac.
Zavoleo ga je
jer je i nju
tu voleo.
Voleo je devojku plave kose
i taj grad
kom se uvek vraćao
i bez kog nigde
nije ni išao.
Zavoleo je ulice
Jovana Ristića,
Nikole Pašića,
Josifa Šnersona,
Grada Sirena…
Zavoleo je sve te ulice
kojima je imena
u po dana i noći znao.
Na nekim ju je ljubio,
a na jednoj i izgubio,
ali na svim
ona je šetala,
smejala se,
živela,
i rodila se.
Zato je zavoleo taj grad
taj Kragujevac.
Zavoleo je gimnaziju
i prvo pozorište
tu, u tom Kragujevcu stvoreno.
Znao je sve svečanosti i tuge
21. oktobra,
i tišinu Šumarica,
gde vetar i danas
imena đaka šapuće.
Znao je znamenitosti Kragujevca,
sve velikane
tog šumadijskog grada.
Znao je priče o Milošu i ustancima,
i znao je
da je taj grad
bio prva prestonica.
Zavoleo je jesen nad Šumaricama,
miris Kragujevca posle
tople letnje kiše,
zvona stare crkve,
Lepenicu u tišini noći.
Znao je kafane,
jer je u njima
zbog nje
do zore pio,
pa Kragujevac
još više zavoleo.
Zavoleo je i postao
rodoljub grada
u kom i nije bio rođen.
Zaljubljen u taj grad
i u njegove obrise,
u Kragujevac
što i dalje
svima pominje.
