Ima jedna srpska izreka koja kaže „obećaj, to te ništa ne košta”. E, u tu izreku se sveo politički život Srbije. Pre pola godine, otprilike, krenula je kampanja, mada kod nas realno, kampanja za izbore ne prestaje, tj za nove počinje u izbornoj noći za stare, čim se rezultati obelodane. Vlast je u neprestanoj kampanji samo zbog jedne činjenice – mora se držati stalna tenzija, jer ako malo popustiš, ovaj narod može da krene da razmišlja svojom glavom, što predstavlja najveću opasnost za vladajuću strukturu.
Dokazane nepravilnosti u Beogradu potvrdile su ono što se pretpostavljalo, ali u šta nismo verovali do kraja. Beskrupuloznost za održanje vlasti dobila je epske razmere, i to malo ljudskosti što smo mislili da je ostalo je nestalo, ili možda nije ni postojalo u realnosti, nego samo u nekim našim željama da i dalje živimo u društvu koje nije načisto posrnulo.
Kako su samo zvučala obećanja Kragujevčanima koja su neprestano stizala od vlasti u predizbornoj kampanji, u vremenu od prošlih do ovih izbora. Čoveka spopadne muka i kad pomisli na to, a kamoli kad ih pomene. Gradska tržnica, rekonstrukcija Univerzitetsko kliničkog centra, Autobuska stanica, Severna obilaznica, nova deponija, novi gradski stadion… I na kraju prođoše i ovi izbori i ništa se od ovoga ne završi.
’Ajde što se ne završi, nego što „Kragujevčani” ponovo dadoše „poverenje”, glas ovoj vlasti, pa tako izađe vlast puna hvale da nam objasni da su „Kragujevčani” prepoznali koliko je ona dobro radila i kako je ponovo dobila najviše, mada sada malo manje glasova. To manje je zamka, jer više ne mogu sami sa SPS-om da naprave gradsku vlast, pa moraju još nekoga da uvuku u svoj glib.
A kako je opet dobila najviše glasova? Dobila ih je na sramoti koju će celog života nositi ljudi koji su sada na vlasti. Dobi ih na ucenama, na kapilarnim glasovima, na sumnjama u trgovinu glasovima, na sve ono što je nepoznato za jedno demokratsko društvo.
Pritisci na glasače su bili nikada toliko jaki, jer se u vazduhu osećalo nezadovoljstvo građana ljudima koji vladaju, pa je samim tim pritisak na ucenjeni narod morao biti što jači. Opstanak na radnim mestima onih koji su na određeno na osnovu višegodišnjih ugovora, koji su izgubili svaku razumnu, a vala i zakonsku osnovu, uslovljavan je brojem sigurnih glasova koje je trebalo da donesu na ovim izborima. Uslovljavan spiskovima koje su ti jadni ljudi donosili u centralu stranke da bi njihov pošten rad bio „prepoznat” i nagrađen produžavanjem ugovora.
Pa, gde će vam duša, je l’ shvatate šta radite, je l’ shvatate da ti ljudi ne mogu više da žive od vaše „milostinje” koja prepoznaje samo slepu odanost stranci, a ne kvalitet njihovog rada? Je l’ shvatate šta sve ti ljudi moraju da odrade da bi vama obezbedili glasove, koliko moraju da mole, da se ponižavaju kod svoje familije, kod komšija, da bi iskukali da njihova imena stave na spisak koji vama donese? Što bi rek’o običan čovek „gde će vam duša?”.
Da li shvatate da „ničija nije gorela do zore”, da je neminovno, a to vreme je sve bliže, kada više nećete biti na vlasti? I šta onda, šta očekujete od tih ljudi koje toliko pritiskate kada ne budete bili na vlasti, nego jednu strašnu osudu? Da li su vam vaše pozicije bitnije od, ne vašeg obraza, nego od obraza koji ostavljate svojoj deci koja će morati celoga života da nose taj beleg? Da je vaša opijenost vlašću i želja da prigrabite nešto što vam ne pripada – novac, funkciju, „status” u ovom nakaradnom društvu bitnija od srama koje ste navukli sebi i svojoj porodici, pokazujete svakodnevno uništavajući ovaj grad zarad tih privilegija, a i sami ste svesni da uzimate nešto što vam ne pripada.
Kažu, „u laži su kratke noge”, a vaše noge se više i ne vide, uvukle ih sve te vaše laži i obmane u sebe, jer lakše je misliti da ih nikada niste ni imali nego da su nestale zbog pohlepe. „Uživate” u vlasti i ne želite da vidite ono što radite, a samo gurate sve pod tepih koji, još malo, pa će udariti u plafon, nećete više imati gde da sakrijete sva lažna obećanje, sve podvale za koje ste „maheri”, jer nijedan častan čovek ih ne bi sproveo.
Laž o gradnji stadiona u Kragujevcu izašla je videlo ovih dana, od same vlasti je objavljena. Stopirali su tu laž, obustavili tender za izgradnju novog stadiona „Čika Dača”, jer želje za izgradnjom nije ni bilo. Bilo je to samo još jedno u nizu obećanja dato Kragujevčanima koje se neće ispuniti jer „obećaj, to te ništa ne košta”, košta te obraza, ali šta to beše obraz?
P.S. Da ima nade za ovo društvo, da još postoje ljudi koji su sačuvali svoj obraz i koji žele drugima da pomognu, a da za to nemaju svoju korist, pokazala je vest da je porodica Đoković useljena za Novu godinu u svoju kuću koja je renovirana, jer je bila popljavljena i nevreme je na njoj oštetilo krov toliko da se u njoj nije moglo više živeti. Mnogo dobrih ljudi je dalo donacije, što u novcu, što radeći na renoviranju kuće. Mnogo dobrih ljudi, ali ne i gradska vlast, kojoj je dužnost da pritekne u pomoć najugroženijima, jer nema se, a nema se zato što se grad ne vodi kao svoje domaćinstvo, već kao rashodovana krava muzara koju treba još malo izmusti pre nego što lipše. Zato, glave gore, ima nade za ovo društvo, treba samo skinuti jaram sa vrata i taj jaram javno izložiti da ga stalno gledamo i da ne damo da nam ga ponovo postave.
