Predbožićne novine „Zastava“ iz decembra 1867. godine donela je vesti iz sveta i okruženja. Jedna od njih je glasila:
– Drugu vest za Božić donosi nam ingleski list „Tajms“ o oružanju u Srbiji. U tome listu pišu: u oružju koje se nabavlja za Srbiju više se gleda na količinu nego na kakvoću. Nedavno su u Hamburgu kupljene neke puške, kao što u Beogradu vele, na jamstvo Rusije. Te puške jesu prepravljene stare austrijske puške, spremane za Ameriku. U Kragujevcu pokušalo se preraditi iste puške u iglenjače, ali je pokušaj ostao zaludan; sad pruski radnici čine nov pokušaj. Kaže se da ima 20 poljskih baterija gotovih, ali nema ni za polovinu tog broja spremljenih konja. Nedavno je u Prusiji kupljeno nekoliko brdskih topova, ali se nema mazaga, koje su potrebne za teglenje tih topova. Nadajmo se da će se naći, ko će iz Srbije dokazati, da se posao oružanja rukovodi tamo pametnije i savestnije, nego što ingleski liet to doznade.
Vest se direktno odnosila na naoružavanje i modernizaciju srpske vojske Kneževine Srbije. To je vreme druge vlade kneza Mihaila Obrenovića. Vreme kad srpski knez i njegov predsednik vlade Ilija Garašanin sprovode aktivnu spoljnu politiku u nameri konačnog oslobođenja od turske vlasti. U toj želji ne staju samo na oslobođenju celokupnog srpskog naroda, već i ostalih balkanskih naroda. Diplomatijom formiraju savez koji će kasnije nositi naziv Prvi balkanski savez. U njega pored Srbije ulaze Grčka, Rumunija, Crna Gora. Savez vrši pregovore i sa bugarskim revolucionarnim komitetom, ali i sa hrvatskom Narodnom strankom.
Kneževina Srbija se sprema za rat protiv Osmanskog carstva, a za tu nameru bila joj je potrebna modernija i bolje naoružana vojska. Zahteve za modernizacijom i savremenijim naoružanjem je najviše morao da istrpi načelnik Artiljerijske uprave, a od 1867. godine i ministar vojni tada pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac.
Blaznavac – Milošev sin
Milivoje je rođen 1824. godine u Blaznavi, selu nadomak Stragara. NJegov otac Petar bio je siromašni trgovac. Ništa posebno ne bi moglo da se kaže za Milivojeve rane godine. Možda ga je upravo siromaštvo podstaklo da ne nastavi očev posao. Umesto toga, posvetio se drugom do našeg vremena odavno zaboravljenom zanatu – bojadžijskom.
Rane godine Milivoja Petrovića obeležila je i usmerila čudnovata veza s vladarskim domom Srbije. Milivojeva majka pre udaje živela je u domaćinstvu kneza Miloša. Kasnije, kad je Petrović došao do velike moći, uticaja i vlasti, malom Šumadijom pronosili su se glasovi da je tada rođeno dete u stvari sin gospodara Srbije. Blaznavac se nije protivio ideji da mu je knez Miloš pravi otac.
Napustivši zanat, naizmenično je služio u policiji i vojsci. Pismenost je bila dovoljna preporuka Milivoju Petroviću da počne činovničku karijeru u službi kneževog brata gospodara Jovana, koji je u to vreme bio jedan od komandanata nastajuće vojske. U borbi između kneza Miloša i ustavobranitelja staje na stranu ovih drugih. Kada 1839. godine Jovan Obrenović diže pobunu u želji da spase brata Miloša iz kandži ustavobranitelja upravo je Milivoje Petrović uništio važne poruke koje su vojske odane srpskom vladaru razmenjivale. Iako je bio gotovo odmah uhvaćen, osamnaestogodišnji izdajnik nije ubijen. Glavu mu je tada spasla otpornost na batine. Ovo je sve naplatio u doba vladavine ustavobranitelja, gde brzo postaje desna ruka Ilije Garašanina, tadašnjeg pomoćnika ministra unutrašnjih dela. Povratak na vlast kneza Miloša ga je ostavio bez funkcija i bio je nateran da boravi u rodnoj Blaznavi. Pošto je nasledio oca knez Mihailo je Blaznavcu oprostio i unapredio ga u čin pukovnika. Od tada je bio zadužen za vojni program Srbije koja je, posle reforme vojske iz 1862. godine, postala balkanska država s najbrojnijom armijom posle osmanske. Blaznavčeva briga za topolivnicu u Kragujevcu izazvala je oštre kritike stranih savetnika koji su tvrdili da su ostali rodovi srpske vojske u potpunosti zapostavljeni. U želji da opovrgne sve ove kritike, Blaznavac odlučuje da modernizuje puške srpske vojske.
Tada donosi ishitren potez koji u svojim vestima donosi „Zastava”. Prateći testove modernizacije pušaka u Austriji odlučuje da otkupi patent braće Grin iz Velike Britanije. Na njegovu odluku je verovatno uticala relativno niska cena britanskog patenta, iako su postojali i drugi sistemi za konverziju starih pušaka na koje su mu ukazivali kolege oficiri iz srpske vojske. Blaznavcu nije smetalo što su ovaj sistem odbile i britanska i austrijska vojska.
U Kragujevcu je bilo sve spremno. Zavod je već u januaru 1867. godine bio opremljen alatima i mašinama za konverziju pušaka, a radovi su počeli sledećeg meseca. Naši vojni istoričari su ovde postavljali pitanje da li je kragujevački Zavod bio u mogućnosti da sam proizvodi zatvarač. Istoričar Branko Bogdanović u svojoj knjizi „Konstruktori i pešadijsko oružje Srbije 1804 – 2019“ daje mogućnost da je proizvodnja zatvarača ugovorena sa Tomasom Sederlom koji je i isporučio puške za konverziju. Prepravka je vršena isključivo na oružju sistema „Lorenc” kalibra 13,9 mm. Adaptacijom pušaka su rukovodili artiljerijski potpukovnici pri Artiljerijskoj upravi Velimir Stefanović i Ilija Čolak Antić, ali pod stalnim nadzorom Blaznavca. Sam ministar vojni je odlučio da nova konverzovana puška koristi oživalno-cilindrična zrna prečnika 14,1 mm.
Tako je počela proizvodnja pušaka koje će narod krstiti u kragujevačka „grinovka” ili puška „grinovača-ostraguša”. Blaznavac, Velimir Stefanović i Ilija Čolak Antić ubrzo su uočili mane usvojenog britanskog rešenja. Sam kalibar oružja nije zabrinjavao iskusne oficire, iako je Blaznavac insistirao na balističkim probama oružja sa normalnim i sa proširenim cevima. Veliki problem je predstavljala municija. Papirni patron se lako cepao i rasipao, pošto veliki deo srpske vojske nije bio opremljen fišeklijama, pa je municiju nosio u džepovima. Takođe, garež i delovi papira koji nisu sagoreli bi isprljali ležište metka toliko da nije bilo moguće ubaciti novi metak u komoru. Najgore je bilo to što se često dešavalo da plamen kapisle ne bi uspeo da progori papir i puška bi zatajila.
Puška zakazala na sahrani
Prva javna upotreba kragujevačke „grinovke” bila je velika katastrofa. U decembru 1868. godine odlučeno je da vojnici iz ovih pušaka ispale počasni plotun na poslednjem ispraćaju srpskog vojvode i junaka oba ustanka Uzun Mirka Apostolovića. Pri ispaljivanju počasnog plotuna polovina pušaka je zatajila. Ovo se brzo pročulo i govorkanje o lošoj pušci se samo još više raširilo. Sin Uzun Mirka major Ljubomir Apostolović posle incidenta na očevoj sahrani je predložio modifikacije pri izradi. Slične sugestije davao je i sam predsednik vlade Garašanin, predlažući da se upotrebi francuski tip pistona pri konverziji. Najveće kritike Blaznavac i kragujevačka „grinovka” su doživeli od ruskog oficira kapetana Snesoreva. On je lično optužio Blaznavca da je loš organizator i da je najveći krivac za loš izbor. Ovaj član ruske vojne misije u Srbiji je predložio i prekid izrade pušaka ovog tipa.
Svestan mana konverzije, sagledavajući da bi sve promene probile rokove i povećale troškove, Blaznavac je nastavio sa izradom kragujevačke „grinovke”. Okolnosti su mu išle na ruku. Po ubistvu kneza Mihaila njegovom intervencijom za novog vladara Srbije je izabran maloletni Milan Obrenović. Jedan od njegovih namesnika postaće sam Miloje Petrović Blaznavac. Ubrzo postaje i predsednik vlade i dobija generalski čin, tada prvi put dodeljen u Srbiji. Do svoje smrti 1873. godine Blaznavac biva najmoćniji čovek u zemlji.
Sve je to omogućilo da se u Kragujevcu nastavi sa proizvodnjom „grinovke”. Računa se da je u Kragujevcu proizvedeno oko 27.000 komada ove puške. U ratu sa Turcima 1876. godine pokazala je sve svoje mane, naročito da se ležište metka brzo prlja, a po lošem vremenu su bile neupotrebljive jer se papirni patroni raskvase i raspadaju. Ove mane primorale su Vrhovnu komandu da još tokom Drugog srpsko-turskog rata „grinovače” povlači iz naoružanja i u Kragujevcu ih prepravlja na novi sistem. Bio je to Pibodijev sistem koji su još za vreme Blaznavca mnogi predlagali kao bolji. Puška M1867 je 1875. godine bila procenjena na 126 groša, da bi 16/28. avgusta 1877, nakon sagledavanja svih mana, propisom A№. 5968, njena vrednost svedena na 60 groša.
Nakon ratova sve puške sistema Grin prepravljene su na Pibodijev sistem, a poslednji delovi i pribor za ovo oružje prodati su na licitaciji jula 1883. godine. Tako je ova puška otišla u istoriju. Zanimljivo je da danas u zemlji nije sačuvana nijedna kompletna srpska „grinovača” iz Kragujevca.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
