U mladosti Karađorđe se bavio stočarstvom. Poznata je priča da je braneći čopor svojih svinja od ćudi nekog besnog Turčina, iznerviranog što mu se put ukrstio sa nečistim životinjama, Karađorđe ušao u raspravu sa njim. Svađa se završila tako što je ljutit Turčin upucao Karađorđevu krmaču, a razbesneli Srbin je zatim ubio Turčina. Posle toga Karađorđe se odmetnuo u hajduke.
Karađorđe je i dobio svoj nadimak Crni Đorđe, kada je po Srbiji hajdukovao. Sve se to dešavalo uoči Kočine krajine. Kada su se frajkori sa austrijskom vojskom povlačili preko Save i Dunava u Vojvodinu, Karađorđe nije hteo da napusti Šumadiju. U okolini Topole je okupio malu, ali odabranu družinu od petnaest hajduka i sa njima je krstario okolinom i napadao Turke.
Među ovih petnaest hajduka bili su: debeli Radoje iz Majdana, Milenko Lazarević iz Čumića, Maksim Jovanović iz Vinče, Petar Prekić iz Kopljara, Mihailo Desimirović iz Žabara, Pavle Veselinović iz Topole, Mladen Milovanović iz Botunja, Matija Jovičić iz Topole, Dimitrije Đurić iz Stragara, Miloje Petrović iz Trnave, kasnije poznat pod nadimkom Trnavac, dalji Karađorđev rođak i barjaktar njegove čete.
Sukobi sa obesnim Turcima
Po završetku zadnjeg Austro-turskog rata i date amnestije Svištevskim mirom, Karađorđe je raspustio hajduke, koji su se vratili svojim kućama. Kasnije je sagradio dom u Topoli u vidu prostrane kuće od brvana sa više puškarnica i sporednih zgrada, ambare, koševe, kačare i podrume. U toj novoj kući živeo je kao i ostali seljaci, brinući se za svoje poljsko dobro, koje se nalazilo u zaseoku Krćevac, koje je sam obrađivao sa svojim slugama. Na tom dobru bili su trla i druge zgrade za čuvanje tri hiljade ovaca, petsto svinja, sedamdeset grla goveda i šesnaest konja.
Miloš Obrenović se u mladosti takođe bavio stočarstvom. Doduše više sa drugom vrstom životinja. U pitanju su bila goveda koje je čuvao u ranoj mladosti za svoje prve gazde, a kasnije za svog starijeg polubrata Milana Obrenovića. Prateći volove Miloš je upoznao gradove u Dalmaciji, od Dubrovnika do Venecije. Mnogo godina kasnije, dok je živeo kao stari izgnani knez u Habzburškoj monarhiji, Miloš Obrenović je voleo da priča o svojoj prošlosti.
Bivši knez Srbije bio je jedan od bogatijih ljudi Evrope tog vremena, pa mu je malo ko od sagovornika verovao da je počeo život kao običan sluga. U Beču su kneza Miloša direktno pitali je li istina da je služio kao sluga:
Jes’ ja! činiš ’voliko, služio sam kao pravi sluga! Jednom sam terao trgovačke volove u Dubrovnik po deset para nadnice; a opanci su bili 10 para. Služio sam dan, te se obuo. Eto, tako je bilo ispočetka!
A posle, ’vala bogu!
Predanje o Ahmetu i njegovim psima
Međutim, kada je u pregovorima sa Marašli pašom okončao Drugi srpski ustanak kao vladar Srba u Beogradskom pašaluku i on je imao problem sa obesnim Turcima i srpskim svinjama. Miloš je morao da bude obazriv u postupcima kako ne bi isuviše isprovociro Turke, a da u svojim odlukama zaštiti Srbe. I naravno da je i tad bilo obesnih Turaka od kojih bi po koje srpsko živinče stradalo.
Tako je zapamćeno da je turski spahija Ahmet Loznica, dok je obilazio svoje spahiluke u Svetliću, iz čista mira ubio najbolju krmaču srpskom seljaku. To se desilo kada se vraćao iz Svetlića ka Čumiću ka putu Kragujevac – Topola. Namera mu je bila da se odmori u Čumiću, pa da nastavi put ka Topoli. Turci su vekovima na Panjevcu, delu Čumića, imali han koji je predstvljao mesto za odmor na pola tuta između Kragujevca i Topole. Hanovi su bili zgrade sa štalom za konje, prostorijom za putnike i prostorijom za handžiju. U zla vremena Turci su iz njih kretali u robljenje i paljenje srpskih sela, a često su na ogradi hana k’o zlokobni ukrasi, radi upozorenja, bile kačene odsečene srpske glave.
Kada su se po skupu u Orašcu Srbi digli na oružje, prvo su goreli turski hanovi. Istorija pamti da je posle orašačkog drugi u Šumadiji goreo han u Čumiću. Zapalio ga je Karađorđev hajduk Milenko Lazarević, rodom iz samog Čumića. U tom poduhvatu je imao pomoć susednih Trnavaca predvođenih Karađorđevim rođakom Milojem Petrovićem, posle mnogo poznatijim pod nadimkom Trnavac.
Po paljenju turskog hana udruženi Šumadinci su krenuli ka Kragujevcu. Han je obnovljen po slomu ustanka nesrećne 1813. godine, pa ponovo spaljen kada je Miloš podigao novi ustanak. Usmeni sporazum Miloša i Marašlije je okončao ustanak, ali je proizveo dvovlašće u Srbiji – paša je imao vlast nad Turcima u gradovima, dok Miloš dobija vlast nad stanovništvom i knezovima, koji će ubirati narodni porez i davati ga Narodnoj kancelariji, a ona isplaćivati Porti. Tada je han obnovljen i turske spahije su ga ponovo koristile.
Ka ovom odmorištu se kretao spahija Ahmet kada se našao ispred kuće Jovana Stojkovića iz Svetlića. Spahija je išao sa dva svoja momka koji su služili kao pratnja. Uz tri Turčina išli su i spahijini psi. Kod kuće Jovana se desio susret turskih pasa i srpskih svinja. Psi uz odobrenje svojih gazda kreću u napad na svinje. Među napadnutim životinjama bila je velika krmača okružena svojim prasićima i umesto u povlačenje, ona kreće u napad kako bi zaštitila svoje mlade. Ostale svinje kreću za njom u borbu protiv pasa. Turci uviđaju da će njihovi psi izvući deblji kraj.
Ahmet, uplašen da će njegov omiljeni pas biti povređen od ratoborne krmače, izvlači kuburu i ubija je. Ostale svinje su se razbežale, a Turci brzo nastaviše ka Čumiću kako ne bi došli u sukob sa seljanima iz Svetlića.
Jovan nije bio kod kuće kad se sve ovo dešavalo, ali ubrzo su mu komšije dojavile šta se desilo, pa je pojurio za spahijom. Sustigao je Loznicu u Čumiću i tražio mu je odštetu za ubijenu krmaču. Spahija ga je odbio i produžio za Topolu. Jovan je bio smiren i u tom trenutku je odlučio da krene put Žabara, gde je bilo sedište lepeničkog kneza čuvenog Đorđa Parezana. Jovan se Đorđu požalio na nastalu situaciju i spahijsku nepravdu. Parezan je ubrzo odlučio da piše knezu Milošu tužbu za Ahmeta Loznicu. Pozvao je pisara Ranka i sastavio pismo koje je ostalo sačuvano:
– Ahmet Spahija nehoteći mirno putem proći, no potrgavši kuburu, najbolju krmaču ubije, a ovaj pak Jovan, tragom njegovim idući zateče ga na konaku, i upita ga zašto ubi krmaču, a on odgovori, to ja znam, opet ovaj Jovan rekne mu da plati da ne bi išao u Kragujevac, a on mu je odgovorio da neće platiti, a on neka ide u Kragujevac. Povtoriteljno došao je naznačeni Jovan Stojković, i predstavio tužbu. Za učinjenu štetu od imenovanog spahije, niti sam ja umeo šta odgovoriti, nego jego na Vaše milostivo i blagoje presuždenije Pošiljem.
Pismo je iz Žabara krenulo put Kragujevca. Knez ga je razmotrio i Jovanu iz Svetlića je pružio garanciju da će dobiti nadoknadu samo mora da sačeka. Pri predaji poreza Turcima spahiji Ahmetu je odbijena količina novca za sumu koliko je vredela ubijena krmača, a taj deo je poslat u Svetlić.
Tako je u to vreme funkcionisala vlada Miloša Obrenovića. Kasnije je Miloš otkupio sve turske spahiluke, a tada je nestao i turski konak u Čumiću. Nešto kasnije će tu biti izgrađena crkva Svetih Petra i Pavla.
Piše: Aleksa Ignjatović, istoričar
