Nije da je sve tako crno. Ima i lepih vesti. Samo treba da se otkrije ili istraži. Rezultat takvog jednog naučno-istraživačkog rada je i otkriće nove vrste leptira u Srbiji – sokolovog repka.
Istraživači Udruženja za održivi razvoj i očuvanje prirodnih staništa Srbije „HabiProt” iz Novog Sada i Prirodno-matematičkog fakulteta u Kragujevcu su sredinom maja na području Parka prirode „Zlatibor” otkrili stanište i prvi put utvrdili prisustvo nove vrste dnevnog leptira u Srbiji – Papilio alexanor, a vrsta je dobila narodni naziv sokolov repak.
Ovo je zvanično 202. vrsta dnevnih leptira u Srbiji i jedna je od najintrigantnijih vrsta u Evropi. Nalaz je posebno značajan, jer je sokolov repak vrsta od značaja za ekološke mreže NATURA 2000 i navedena je u Prilogu II Direktive o staništima Evropske Unije.
Entomolozi docent dr Filip Vukajlović, Kosta Reljić, Bojana Vojnović i Miloš Kostić zabeležili su prisustvo sokolovog repka na suvom i toplom serpentinskom staništu, u sklopu Parka prirode „Zlatibor”, na obroncima donjeg dela kanjona reke Uvac, neposredno iznad manastira Uvac, ka Rudu. Nešto kasnije, proširena grupa pronalazača potvrdila je prisustvo ove vrste na istom i na još lokaliteta na Zlatiboru, u kanjonu Rzava ka Kotromanu čime su ustanovili da se radi o populaciji ove vrste u Srbiji.
– Sokolov repak je vrsta rasprostranjena od Španije, preko juga Francuske, severne Italije, Jadranske obale, Grčke, Turske i Male Azije, pa sve do Kavkaza i Irana. U zemljama Zapadnog Balkana podaci o prisustvu sokolovog repka poznati su iz prve polovine 20. veka, a desetinama godina ovaj leptir nije beležen u ovim zemljama. Od 2015. godine ponovo je pronađenau Severnoj Makedoniji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Usled blizine nalaza ovog leptira iz susednih zemalja (kanjon Nevidio u Crnoj Gori i Raduša u Severnoj Makedoniji), bilo je očekivano da je vrsta prisutna i kod nas, pre svega u Preševskoj kotlini i Dolini Pčinje, navode istraživači iz Novog Sada i Kragujevca.
Nađeni mužjaci, gde su ženke
Sokolov repak je jedan od najkrupnijih dnevnih leptira, a izgledom podseća na česte vrste – obimom i bojom na lastinog repka, a uzdužnim prugama i karakterističnim letom na prugastog jedrilca. Narodni naziv „sokolov repak” dobio je po ugledu na rođaka, lastinog repka, ali je nazvan po sivom sokolu, koji na repu ima prugaste šare. Nastanjuje topla i otvorena staništa, uglavnom kosine klisura i kanjona, gde su prisutne biljke kojom se gusenice hrane, a to su neke vrste iz porodice štitonoša. Često je lokalan, pa se može naći uvek na malom prostoru.
Tim istraživača ponovo će obići prostor Zlatibora ne bi li utvrdili da li skolovog repka ima i na još nekim lokacijama.
– Uskoro ćemo obaviti još jednu potvrdu lokacije, a pošto su u prethodno svi evidentirani primerci bili mužjaci, sada ćemo proveravati da li ima i ženki na tim prostorima, kaže entomolog dr Filip Vukajlović sa Instituta za biologiju i ekologiju kragujevačkog PMF-a, koji je učestvovao u timu ovog naučnog otkrića.
Na laičko pitanje kako se uopšte uoči polna razilka kod leptira naš sagovornik odgovara da je to kod ove vste relativno lako, mada ima i onih kod kojih je to teže. Takođe naučno-istraživački tim će potražiti i same gusenice da bi ustanovio da li se leptir razvija baš na tim lokalitetima, ili tu doleće iz Bosne (RS) ili Crne Gore, što je po mišljenju našeg sagovornika manje verovatno.
Otkud kod nas
A da li je pojava nove vrste leptira posledica klimatskih promena, pitanje je koje se logički nameće.
Naš sagovornik misli da zapravo ta vrsta samo nije bila dovoljno dobro istražena, znači nije nalažena u određeno vreme na određenom mestu.
– Ali, poslednjih godina definitivno vidimo da mnoge vrste koje žive u Mediteranu i submediteranskom podneblju polako se premeštaju ka središtu Balkana ili još dalje, severnije. Kada pričamo konkretno o novootkrivenim dnevnim leptirima, to su sve bile mediteranske vrste. Kao što je muškatlin plavac, vrsta iz južne Afrike koja je preneta u Evropu sa muškatlama kojima se hrani. Prvo se rasprostranila po Mediteranu, a pre nekoliko godina je pronađena kod nas u Nišu. U okolini Pčinje 2021. godine pronađen je dračac koji se hrani listovima drače, navodi on.
Uglavnom su nalazi bili po obodu zemlje, na jugu ili jugoistoku Srbije, što je po dr Vukajloviću pokazatelj da se vrsta možda na neki način širi. On ostavlja mogućnost da pojedine vrste jednostavno do sada nisu bile dovoljno istražene, ali i činjenica je da su zime sve kraće, blaže, bez snega što pomaže toploljubivim vrstama da prežive u tom periodu na ovim prostorima, gde im ranije nije odgovaralo.
Po njemu, ovo okriće je veoma važno, jer dnevni leptiri su značajna grupa insekata. U svetu entomologije su i „najpopularnija” grupa iz više razloga, ali pre svega što su lepi.
Sa druge strane, leptiri su dobri indikatori kvaliteta životne sredine.
– Laički gledano oni lete i čini se da ako se uništi jedno njihovo stanište, oni jednostavno odlete do drugog i to nije problem. Međutim, zaboravlja se da leptir najveći deo svog života provodi kao gusenica koja se hrani na biljci, dakle poprilično je statična. Znači, ako se unište biljke i stanište, sutra nećemo imati te vrste, opominje naš sagovornik.
Zbog toga je istraživanje, prebrojavanje leptira, koje se vrste kod nas nalaze jako značajno, jer vrlo brzo može da se utvrde ne samo biološke promene u životnoj sredini, nego i neki dugoročni „problemi” koji nastaju iz lošeg, ali i dobrog delovanja na nju.
– Ako imate manji diverzitet sa manje vrsta i malo jedinki to jasno govori da nešto nije kako treba. Obrnuto, više vrsta sa brojnijim populacijama pokazatelj su bolje životne sredine i povoljnijih uslova u prirodi, zaključuje optimistički entomolog Filip Vukajlović.
Detaljnije o prvom nalazu sokolovog repka u Srbiji možete pročitati u naučnom časopisu Kragujevac Journal of Science. Takođe, u izradi je i nova naučno-popularna knjiga, priručnik „Dnevni leptiri Srbije” u izdanju HabiProta, koja će sada biti bogatija za još jedno poglavlje o ovoj veoma zanimljivoj vrsti leptira – sokolovom repku.
OTKUD NARODNI NAZIV ZA NOVU VRSTU
Mogao da bude i južni lastin repak
Nedoumicu kako tek otkrivena vrsta može da ima narodni naziv naš sagovornik nam na licu mesta demistifikuje.
– Generalno narodne nazive imaju vrste koje narod pozaje. Ali po ugledu na Britaniju, gde se najviše popularizuje nauka, sve vrste imaju narodni naziv. Tamo ljudi koji nisu naučnici već amateri, zaljubljenici i hobisti masovno prikupljaju podatke vezane ra razne vrste – poput posmatrača ptica. Tamo svaka novootkrivena vrsta „dobije” odmah i svoj narodni naziv i mi smo pokušali to da „kopiramo”, kaže on.
To su nazivi koji su smišljeni i dogovoreni.
– Recimo, znamo za lastinog repka, ali kako „narodno” nazvati novu vrstu? Tako da smo mi zbog popularizacije „skrojili” taj naziv – sokolov repak. Bilo je i više predloga od „kumova” – aleksanor, južni lastin repak… ali je prevagnuo naš, upečatljiv naziv – sokolov repak, pojašnjava dr Vukajlović.
POSLE 90 GODINA
Ponovo viđena Lopinga
Ova godina „ispade jako dobra za istraživanja” leptira, po rečima dr Filipa Vukajlovića. Nedavno je (pro)nađena još jedna vrsta, koja nije nova za Srbiju, ali nije viđena niti registrovana punih 90 godina. U pitanju je lopinga (lopinga achine) koja je u čitavoj Evropi jako ugrožena.
– Njene populacije značajno opadaju zato što ona ima posebne „zahteve” od staništa. To mora da bude specifična hrastova šuma u kojoj rastu posebne biljke, trave kojima se hrani. Kod nas je poslednji put evidentirana pre punih devet decenija u okolini Majdanpeka, navodi naš sagovornik.
Nađena je nedavno u zapadnom Sremu u Bosutskim šumama. Po mišljenju dr Vukajlovića postoji mogućnost da lopinge ima i u području Gornjeg Podunavlja.
– Obe vrste, sokolov repak i lopinga su jako zaštićene u evropskom zakonodavstvu, napominje on.
Piše: Zoran Mišić
