SRBIJA U OGLEDALU: Seljačka protiv malograđanske

Već je rečeno da je borba SNS-a i opozicije borba malograđanske Srbije protiv građanske. Svedoci smo toga da je malograđansko lukavstvo moćnije od građanske pameti. Međutim, sada su studenti privukli na svoju stranu i seljake. Malograđani u Srbiji jesu uglavnom seljaci koji su sa sela prešli u grad, otuda oni mrze seljake, ali njihovom preziru ne mogu da doskoče. To što su studenti privukli selo u taj sukob potpuno zbunjuje malograđane/ćacije, jer seljačka Srbija je dosad mnoge pobune sprovela u delo. Nadajmo se da će i ovoga puta.

Pazite, moji stavovi nisu prezir prema seljacima koji su prešli u grad. I moj deda je bio seljak, i bio je čvrst, radan čovek, neverovatno osećajan (većina njegovih praunuka su umetnici).

Inače, malograđanin prezire sve ono što ne razume, ali seljaka razume (jer mu je blizak), te može da ga psuje, ali ne može da ga prezire, a mnogo je veća naslada preziranje.

Malograđanin misli da je njegov svet najbolji. On brani Srbiju od Srba, jer ono što nude građani i studenti nije njegova Srbija. Ni seljacima ta evropska Srbija nije bliska, ali oni su kroz istoriju stekli veću toleranciju, pa mogu da prihvate različitost. Za malograđanina različitost je smrtna uvreda.

Seljak ima bazično slične poglede na svet kao i malograđanin, ali ima jedna bitna razlika – seljak nije snob, dok je malograđanin najveći snob među snobovima. Seljak ne imitira građane, a malograđanin ništa drugo i ne radi. Samo umesto da skuplja umetničke slike, on skuplja goblene.

Malograđanin strašno voli reč hobi. Mada pod hobijem svašta podrazumeva. Jedan moj komšija mi je poverio da strašno voli da ide po pijaci i da proba sir, ne kupujući ga. „To mi je hobi”, kaže.

Malograđanin voli pare i uspeh, a seljak zemlju. Pred kraj Titove vladavine bio je na snazi zeleni plan. Država je davala seljacima kredite za poboljšanje poljoprivredne proizvodnje, seljaci su uzimali te kredite i sve do dinara ulagali u svoja domaćinstva. Nije zabeležen slučaj da je neko nenamenski trošio pare.

Poslušajte samo kako glasnogovornik srpske malograđanštine govori o evroposlanicima, pa ćete shvatiti kolika je to netolerantnost na različitost! On stalno ironično naziva svoje kritičare „stručnjaci“, svestan da je humor najmoćnije sredstvo u borbi protiv različitosti, pa mu pribegava iako je poprilično nevešt u tome.

Uz. to kič mu je vrhunska umetnost, ne bih se iznenadio da ima kupatilo okrečeno u roze. Misli da je čuveni balet „Krcko Oraščić” neka dečja predstava. Voli da čita političke studije u slobodno vreme. Dakle, on ne shvata da je čitanje za intelektualni život isto što i disanje za biološki život. Ti ne dišeš kad imaš slobodno vreme, nego uvek. A i ne govoriš o literaturi koja ti je deo profesije kao o onome što voliš da čitaš. To bi bilo kao kad bih ja kao fizičar rekao da volim da čitam raznorazne kvantne mehanike.

Ja sam kao student poslediplomac čitao mnogo puta Mesijinu „Kvantnu mehaniku”, više nego Dostojevskog, ali ne mogu da kažem da mi je to štivo omiljeno za čitanje, to je štivo za studiranje. Da li je iko ikada video našeg predsednika u pozorištu? Ja sam kao student viđao svoje profesore u pozorištu. Na primer, Branka Pavlovića, čuvenog profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, viđao sam u Ateljeu 212. Čovek mi se uredno javio, jer sam ja kad sam studirao fiziku paralelno odslušao pet semestara na Filozofskom fakultetu, koji je preko puta, i on me se setio sa seminara na kojima sam ponekad diskutovao. Malograđani ne idu u pozorište.

Oni ukidaju samostalnost sudstva, jer šta ima javni tužioci i sudije da misle kad imaju „državu” koja misli za njih. Malograđanin smatra da „misli svojom glavom”, što je njegov eufemizam za mišljenje uopšte i, pri tom, najobičnije mnjenje proglašava za mišljenje. S druge strane, on ostaje stalno u jednom uskom misaonom krugu u kome se čoveku smuči.

Imali smo mi periode posle oslobođenja od Turaka kad smo, zbog poteškoća u prihvatanju nove, evropske kulture, sve videli iz svog ćoška. Na primer, u devetnaestovekovnim prevodima ruske literature svi Rusi piju rakiju, a ne votku, ruski vlastelini se zovu spahije (kad sam prvi put otišao u Moskvu veoma sam se iznenadio saznavši da oni koriste reč pomešćik za vlastelina). Milovan Glišić je prevodeći Gogoljeve „Mrtve duše”, komotno koristio tursku reč „spahija”, te je to ušlo u devetnaestovekovnu literaturu. Možda se sećate da se u literaturi tog vremena engleski kralj Džordž zove Đorđe.

To stanje duha je ono koje vlada svešću srpskih malograđana i dan danas što najbolje ilustruje onaj vic: Šta kaže Trsteničanin kad ode u Beograd – „U, j… te, kolika Morava”!

Eto, gde hoće da nas vrati ovaj režim – ne deset, ne dvadeset godina, nego čitava dva veka unazad. Studenti su jedina brana, koja će uz podršku građana i seljaka da zaustavi bujicu što je potekla u vreme kad su nam tvrdili da smo „nebeski narod”. A i nije slučajno što je studentski pokret najuspešniji u Vojvodini, i iz devetnaestovekovne izolovanosti nas je Vojvodina izvukla, a da se, pri tom, nije otcepila, mada naši savremeni vlastodršci hoće da ubede narod da su svi Vojvođani autonomaši.

A sa Mrdićevim zakonima se upetljao kao pile u kučine. Pritisli su ga iz Evrope, pa sad mora da neutrališe efekte tog zakona. Ministar pravosuđa nudi odmetnutoj tužiteljki Dolovac da zadrži iste tužioce u TOK-u. Došao je demanti iz samog Ministarstva. Znači, ima nešto!

Narod je počeo da uviđa nedostatke ovog režima, ali mu treba vremena da se pokrene. A i obično nije dobro kad se narod pokrene, jer je to onda revolucija. Bolje da pokušamo evolutivnim putem, preko izbora.

On grčevito smišlja neku novu prevaru, ali prostor za marifetluke je već potrošen! Evo, na lokalnim izborima u Mionici. SNS je jedva pobedio koristeći sve svoje resurse, dok na nivou Srbije, to neće moći. Nikakvi ljudi u crnim jaknama neće zaplašiti Beograđane, Novosađene, pa ni nas Kragujevčane i Nišlije, o Kraljevčanima i Čačanima da i ne govorimo.

Piše: Vladimir M. Ristić