Ni jedan zakonski propis, ni institucija sistema ne mogu potpuno da zaštite žrtvu od nasilja svojih partnera. Iako policija nakon izrečene mere povremeno obilazi žrtve, ipak, ne može da bude stalno prisutna. Ne mogu da je zaštite ni druge institucije, naročito kada je reč o nasilnicima koji su se patološki ustremili na žrtvu, jer oni, najčešće, svoje namere sprovode do karaja, bez obzira kakav je ishod po njih.
O tome svedoči primer mlade žene koja je smeštena u Sigurnu kuću i bila je toliko depresivna i zdravstveno zapuštena da je čitav tim morao da se bavi njenim stanjem. Bila je veoma radna i sama je nalazila poslove. Od svoje zarade uspevala je da plaća iznajmljene stančiće nakon izlaska iz Sigurne kuće, ali stalno je morala da se skriva. Kada se prvi put pojavila na javnom mestu, njen bivši partner je izašao iz auta i pretukao je. Za to je osuđen kaznom zatvora, ali je po izlasku počeo da je prati, približio se njenoj bivšoj drugarici i od nje dobijao informacije. Pronašao je na radnom mestu na periferiji, izvadio pištolj i krenuo na nju, ali su je spasli prolaznici. Opet je završio u zatvoru, a ona je nakon toga napustila grad, pobegla je. Da je ostala, ko zna kako bi se to završilo.
Druga žena je živela u izolaciji mnogo godina i trpela teško nasilje. Njen muž je poznata ličnost u gradu. Oboje su fakultetski obrazovani. Međutim, on je bio patološki ljubomoran, što je kasnije veštačenjem i potvrđeno. Do te mere je bio posesivan da je čak počeo da maltretira decu zbog majke. Nije smela da zakasni pet minuta s posla, ako obuče neku svetliju boju garderobe vraćao je kući da se presvuče. Onda se desio incident zbog koga je morala da napusti kuću. Tek onda je isplivalo na površinu da je bacao niz stepenice, da su joj bila polomljena rebra, drugi put joj je polomio nos… U bolnici nije smela da kaže uzrok povrede. Na kraju ga je napustila, ali se on nije zaustavio. Pošto mu više nije bila dostupna, počeo je da širi laži o njoj. Zvao je njene srodnike, prijatelje, komšije, poznanike i pričao kako ga je varala s drugim muškarcima, čak i sa kolegom s kojim je putovala na posao. Žena je posle takvog kompromitovanja upala u tešku depresiju, izbegavajući da se sretne sa tim ljudima.
Korišćenjem digitalne tehnologije kompromitujući sadržaji se još brže šire. Tu golgotu je prošla žena koja je odavno prekinula bračnu zajednicu i za tu odluku imala podršku svoje dece, pošto je njen suprug bio nasilan. Često je menjao poslove i dobijao otkaze. Isprodavao je sve što je imao, potrošio novac i postao beskućnik. U dogovoru s decom, žena ga je primila u svoj stan, ali nisu imali nikakav kontakt – samo mu je pružila krv nad glavom, što je on kasnije zloupotrebio.
S obzirom da njena primanja nisu bila dovoljna za troškove uvećane njegovim dolaskom, počela je da čuva starije ljude i decu u inostranstvu. Taj posao je zahtevao njeno odsustvo po nekoliko meseci, ali to je bio način i da se skloni od njega.
Međutim, bivši suprug najpre je počeo da maltretira ćerke u vezi s majkom, istovremeno je na njenom profilu kačio fotografije nepoznatih ljudi, u nameri da je ponizi pred ćerkama i pokaže kako ona ima nekog drugog.
Na kraju se ipak otkrilo da su fotografije skinute sa interneta i da je reče o potpuno nepoznatim ljudima.
Najteže je priznati seksualno nasilje
Jedine zvanične podatke o nasilju u porodici ima Viktimološko društvo i to za 2024. godinu. Bilo je, tvrde, 27.000 prijavljenih slučajeva, od kojih su oko 82 posto počinioci muškarci.
– Negde oko 50 posto je partnersko nasilje, ostalo su drugi vidovi nasilja u porodici – između roditelja i dece, braće i sestara, jer su to sve članovi porodice, kaže Milanka Stevović, advokatica koja već 23 godine pruža besplatnu pravnu pomoć žrtvama nasilja u porodici. Ona je i članica Nevladine organizacije „Oaza sigurnosti”.
Prema informacijama sa kojima ona raspolaže, od početka ove godine bilo je nasilja u porodici sa povredama, ali ne u većem obimu, uglavnom šamara, kontakta, modrica… emotivnog, finansijskog i seksualnog nasilja, o čemu žrtve najteže progovore. Njen obuhvat rada sa žrtvama nasilja u porodici je duži od dve decenije. Prošla je šestomesečnu obuku za rad sa žrtvama u porodici što je podrazumevalo učenje tehnike vođenja razgovora za žrtvama, senzibilitet u odnosu na žrtve nasilja u porodici, sa osnovnim zadatkom da dobro informiše žrtvu o pravima koja ona ima, ali da se ne utiče na odluke žrtava, nego da se doprinese i pomogne u tome da žrtva uzme svoj život u svoje reke i izbori se sa sopstvenom odlukom.
Naša sagovornica napominje da je mogo vremena potrošeno za obuku profesionalaca za bavljenje ovom temom i to u vreme kada država nije prepoznavala nasilje u porodici kao fenomen, koji se sankcioniše ili na izvestan način reguliše zakonskim propisima.
– Činjenica je da je ove godine u porastu psihološko nasilje, izolacija žrtava, a ima i fizičkog nasilja. Zapaža se da žrtve ne prekidaju psihološko nasilje, koje dugo traje, ostavlja posledice i vodi ka fizičkom nasilju. To je taj točak nasilja koji kreće od niza obrazaca koji prethode fizičkom nasilju. Kragujevac nema mnogo teških slučajeva i manje ih je nego što država beleži u celini, ali ima povratnika, kaže advokatica Milanka Stevović.
Ona hvali izuzetnu povezanost institucija ( PU, Centra za socijalni rad, Tužilaštva) tako da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici dao značajne rezultate. Primećeno je da kod nasilnika postoji odbojnost prema izrečenim merama, ali u isto vreme i strah od izolovanosti iz kuće i od mera nakon kojih neće smeti da se približe niti da nešto kažu partneru.
– Međutim, izrečene mere nisu dovele do značajnih rezultata nasilje se ponavlja, uprkos tome. Tako, na primer, imamo žrtvu nasilja koja je izašla iz porodice, osamostalila se, što je vrlo značajno za prekid partnerske zajednice, kao i mogućnost da se zaposli i da se ekonomski osamostali. Ipak, ni osuda za krivično delo, ni izrečene mere zaštite od nasilja izrečene na tri godine, nisu zaštitile tu osobu. Ona je opet bila izložena praćenju do te mere da je kada je odvela dete na doručak, on je uleteo u pekaru i udario joj šamar pred svima. Osobe, koje su pretrpele nasilje opravdano se boje ponovnog nasilja, čak i kada njihovi partneri prekinu zajednicu i nađu drugu partnerku. Oni i tada opet proganjaju partnerku koja ih je napustila. To su klasični nasilnici, objašnjava naša sagovornica, kroz primer koji se nedavno desio.
Najugroženije su žene na selu
Naša sagovornica smatra da su ipak najugroženije žene sa sela. Razlog je što što su one uvek u domaćinstvu supruga, što nemaju stalno zaposlenje, nemaju nikakvih finansijskih sredstava za život, a trpele su nasilje čitavog života u toj zajednici. Očekivale su da će vremenom neke stvari da se promene, a da deca treba da žive uz oba roditelja i nadaju se da će kad porastu da se osamostale. Sa druge strane, ucenjene su da nemaju od čega da žive, da nemaju gde da odu, da su deca njegova i ostaju u njegovoj porodici. U strahu da ne izgube decu zbog rastave i sumnje da neće umeti da se snađu – ostaju. Godine prolaze i sve češće se događa da tek posle šezdesete reše da se zvanično razvedu.
– Već bolesne u tim godinama, starije no što jesu zbog teškog seoskog rada i načina života, jednostavno ostaju na ulici. Pri tom, deca često nemaju razumevanja za majku iz razloga što smatraju, da kad su tolike godine provele u braku, gde sad da se razvedu, šta će da kažu ljudi i bude ih sramota, jer sada već imaju i svoju porodicu, pa se stide onoga što se dešava u njihovoj porodici. Smatraju da je majka trebalo da ostane sa ocem bez obzira sve, jer je jako kasno da sada počinje novi život. A novi život teško počinje bez tuđe pomoći, bez roditelja ili dece koja nekada nemaju dovoljno finansijskih sredstava da zbrinu roditelja koji je izašao iz nasilne zajednice, objašnjava Milanka.
Država se donekle angažovala da se pruži pomoć takvim osobama, naročito finansijska. Ali, ta pomoć nije dovoljna, jer od nje ne može da se živi, da se plati stan, komunalne usluge, ističe naša sagovornica, smatrajući da su naročito ugrožene starije žene.
U svojoj praksi imala je stariju ženu koju je sin isterao iz kuće. Uopšte nije znala da je njen muž pre smrti sinu poklonio stambeni objekat koji su zajedno izgradili. Sin je voleo i malo više da popije.
– Ne kažem da je bio alkoholičar, jer to nije evidentirano, ali je isterao svoju majku usred zime, na dan slave. Prespavala je na snegu. Bila je već prilično stara i nije bilo vremena za promenu ugovora o poklonu. Mogla je da traži sticanje u bračnoj zajednici, ali nije smela, a ništa ne bi ni dobila… Bila je to jedna vrlo teška situacija. Na svu sreću, još uvek postoje dobri ljudi. Ona je čuvla decu jednoj porodici u kojoj je i zbrinuta. Taj čovek je došao i rekao – „Ti ideš kod mene i kod mene ćeš biti do kraja života”, ispričala je advokatica Stevović.
Piše: Elizabeta Jovanović
