Nije retkost da je stručnjak posvećen svojoj profesiji, a da mu je hobi nešto što nema nikake veze sa osnovnim zanimanjem, ali mu je takođe veoma predan.
Takav primer nalazimo u Goranu Mihailoviću, diplomiranom ekonomisti za turizam i ugostiteljstvo i profesoru Trgovinsko-ugostiteljskoj školi „Toza Dragovićˮ u Kragujevcu, koji svoje slobodno vreme koristi za „hvatanjeˮ motiva da bi ih ovekovečio u umetničkim fotografijama i dokumentarnom filmu.
Njegove fotografije nisu ostale samo u ličnim albumima, već ih viđa i šira javnost, a neke su dobile i ugledne nagrade. Posebno su mu drage one koje je dobijao na međunarodnom foto konkursu „Poseti Studenicuˮ, koja je posvećena promociji turističke ponude studeničkog kraja. Do sada je na ovom konkursu dva puta bio pobednik, a jednom je osvojio treće mesto. Bilo je to ove i 2018. i 2022. godine.
Nagrađene fotografije promovišu drevnu kulturu i evropske vrednosti manastira Studenica, prelepu prirodu, ljude tog kraja. Ne bih da opisujem svoje fotografije, već njih treba videti i jedino tako svaki posmatrač može da ih doživi na svoj način, objašnjava Goran.
Dilema je – odakle početi ovu priču, da li od školovanja, sticanja znanja i uspeha u ugostiteljstvu ili od nastanka ljubavi prema fotografiji i svega što je potom sledilo? Da krenemo od ovog drugog.
Od malena sa fotoaparatom
– Sva deca maštaju šta bi volela da budu kad odrastu, a tako sam i ja. Prvo mi se svidelo da budem golman u fudbalu, pa karatista, a pošto sam bio baš ješan, mislio sam da bi bilo lepo da budem kuvar i da sam tim zanatom putujem po svetu. Međutim, onda sam dobio fotoaparat marke „zenitˮ, sa teleobjektivom od 500 milimetara, dizajniranim kao snajper. Počeo sam da snimam okolinu, stare kuće, svoje drugove… Svojom moćnom spravom, tada neuobičajenom za dečaka, privlačio sam pažnju mnogih, a bilo je i zavidnih, objašnjava Milan početak svog interesovanja za fotografiju.
Uporedo je učio školu i tražio motive za fotografisanje, a javila mu se želja i za usavršavanjem. Završio je osnovni, potom i napredni kurs u Foto klubu „Apolonˮ kod Marka Stamatovića. Kad se već dobro zagrejao za snimanje, nabavio je reporterski aparat „nikonˮ sa, kako kaže, „ljutom oštrinom”, pa onda i „kanonˮ, koji poseduje tri tela kojima snima i fotografiše i ima „pitomije i nežnije bojeˮ.
A kako je došlo do toga da ga zainteresuje manastir Studenica i njegova okolina, pa da dobija i nagrade za fotografije sa tih lokaliteta?
– Za Studenicu sam se vezao preko mog dobrog druga koji se tamo zamonašio. Već dvadesetak godina sam njegov gost, ali to nije samo druženje, već prisustvujem raznim akademijama i naučnim skupovima u Konaku Studenica 1186. Takođe, prilikom nekih događanja nađem se da pomognem organizatorima kod usluga ugostiteljskog dela. U tome sam učestvovao i sa svojim učenicima, objašnjava profesor Mihailović.
Naravno, nikada u Studenicu nije odlazio bez fotoaparata, pravio je serije snimaka, a neki od njih su od međunarodnih žirija ocenjivani kao najbolji.
Ponosan na svoje učenike
Reklo bi se da je Goranu u životu sve bilo potaman, da mu je teklo med i mleko, ali nije tako, posebno u mlađim danima dok se školovao van Kragujevca, a morao je sam da se izdržava.
Rođen je 1975. u naselju Bresnica, sada sa porodicom živi u Velikom polju. Posle osnovne škole upisao je TUŠ „Toza Dragovićˮ u prvoj generaciji koja je polagala prijemni ispit za ugostiteljski odsek. Odmah po završetku škole 1993. godine na takmičenju na Zlatiboru osvaja zlatnu medalju za ugostiteljske usluge, a onda rešava da se dalje školuje.
Baš u vreme one lude hiperinflacije vozom odlazi u Beograd s namerom da upiše Visoku hotelijersku školu. Polaže prijemni ispit i postaje brucoš. Dok nisu počela predavanja odlazi na Budvansku rivijeru, nalazi posao i vredno radi skupljajući novac za školovanje u Beogradu.
Upoznaje i ljude iz ugostiteljstva koji mu pomažu da dođe do honorarnih poslova po beogradskim kafanama, kako bi zaradio za stan i hranu.
– Najteže mi je bilo zimi. Jesam nešto radio, ali skup je život u Beogradu. Leti je bilo lakše. Posle prve godine studija odlazim da radim na Svetom Stefanu, u Prčnju, Miločeru… Sledeće godine u nekoj studentskoj razmeni izabran sam, sa još šest kolega i tri koleginice, da idem na Kipar. To je bilo još jedno prelepo iskustvo.
U međuvremenu je morao da odsluži vojni rok, pa je kasnije, tokom NATO bombardovanja, bio mobilisan, ali o tom vremenu Goran ne želi da govori. Uz te prekide, uspeo je da diplomira i u Beogradu ostaje do 2001, a potom odlazi da radi na Kipru dve godine. Potom ponovo rešava da se doškoluje i na Univerzitetu Singidunum upisuje studije turizma i ugostiteljstva. I tu je stekao diplomu visokog obrazovanja.
Ženi se 2007. godine profesorkom matematike Marijom, sa kojom dobija četvoro dece – jednog dečaka i tri devojčice. O njima govori s posebnim ponosom.
– Ne forsiram ih niti ih upućujem čime će se baviti. I ja sam sam birao životni put. Najstarija Milica studira farmaciju u Beogradu, Mihajlo je prvi razred gimnazije, Gordana ide u Osnovnu školu „Natalija Nana Nedeljkovićˮ, a najmlađa Minja je još u predškolskom, objašnjava Goran.
Za vreme višegodišnjeg rada u školi „Toza Dragovićˮ učio je više generacija učenika za razne specijalnosti u ugostiteljstvu – za kuvare, konobare, aranžere… Sa zadovoljstvom govori o mnogim bivšim đacima sa kojima je i dalje u kontaktu. Sa nekima je i dok su bili đaci imao zavidne rezultate kao mentor na raznim takmičenjima.
Sa bliznakinjama Kristinom i Katarinom Prokić na republičkom takmičenju u Čačku osvojili smo drugo mesto, Stanko Savić i Miloš Obrović bili su prvi i dobili zlatni pehar u Vrnjačkoj banji, Stefan Jovanović bio je treći u Republici u flambiranju goveđeg filea, seća se Milan samo nekih uspeha svjkih đaka.
Kaže da u većini uglednih ugostiteljskih objekata u gradu rade njegovi nekadašnji đaci.
– Ne bih voleo da ih gradiram, ali izdvojili su se Dejan Vujović, koji je precizan, predantan i istrajan momk, Miloš Obradović i Stefan Milovanović koji su mi pomagali u Studenici, Zoran koji radi u „Metrouˮ, Dušan Novović sada drži svoje keteringe…
Na kraju, profesor Goran Mihailović navodi kojim se pedagoškim metodom služi.
– Učio sam i sada učim svoje đake da pre svega moraju da budu dobri, komunikativni i kulturni. Praksa je na trećem mestu, ona dolazi vremenom, a pravilo je da loš čovek ne može da bude dobar ugostitelj.
A mi dodajemo – samo kreativan čovek može da bude fotograf koji za svoje umetničke slike dobija i međunarodne nagrade.
Piše: Miloš Ignjatović
