Parkiranje
Nateran velikim prognoziranim vrućinama i uplašen od brojnih crvenih alarma upućenih od meteorologa, reših da od svega spas potražim na grčkim plažama. A i zaslužio sam, vala. Radilo se naporno celu godinu. Ali, nailazim na nova upozorenja i „plašenja”. Čitam vesti, portale, razne grupe na NET-u. I svi su složni: mnogo se čeka na granicama, gužva na obilaznici oko Soluna… I tako uplašen odlučim da krenem na vreme, za mene u nevreme… I, prosto mi bi krivo što na granicama čekah ukupno 18 minuta (merio!), a oko Soluna, sem uobičajene, ne videh nikakvu gužvu… Izgleda da sam promašio termine. Ali, ako. Nije mi žao. Ni ranog ustajanja. Stižem u hotel, predivan, pažljivo odabran, sa prostranim zelenim površinama, mnogo drveća i hladovine, sa kompleksom bazena… Predivno. Ljubazni domaćini mi objasniše da u sobu mogu da se smestim tek za tri-četiri sata, a da za to vreme mogu da parkiram kola na hotelskom parkingu, ako bude mesta, pa da idem da se kupam, ako hoću.
Sa zebnjom se odvezem ka obeleženom parkingu, kad tamo… mesta koliko hoćeš. E, baš imam sreće. Jeste da nema hladovine, ali da baš ne zakeram. Krenem polako natrag prema recepciji, ali drugim putem i sve mi bi jasno. Svaka iole pristojna hladovina bila je okupirana automobilima. Nije važno što su to pešačke staze, zelene površine, putevi za snabdevanje… Parkiranje bez ikakvog reda i logike, bez pardona i pristojnosti. Koja sam ja budala pa ostavih kola na žaropeku.
Ali, s druge strane, vidim da je gro registarskih tablica sa oznakama iz Srbije. Ozarih se… Sve naši… Doduše, videh i nekoliko oznaka iz Severne Makedonije. Ali i s njima se razumemo… Vratim se na parking, kad pažljivije pogledah, imam šta videti: tamo parkirali Nemci, Mađari, Česi… Šta reći…? Nisu normalni: parkiraju kola na predviđenom i obeleženom parkingu! Na suncu! Ali ako… Njihova su kola novija i, uglavnom, bolja od „naših” pa lakše podnose toliku vrućinu. I tako srećan i zadovoljan sačekah da se moja soba oslobodi i odoh na zasluženu dremku.
Doručak
Narednog jutra, oran i odmoran, odoh na doručak. Restoran ogroman. Hrane u izobilju. Mi to zovemo „švedski sto”. Ali, ljudi usplahireno i užurbano trče između stolova, između linija sa hranom, nose prepune tanjire, neki po dva, dovikuju se, viču (sve razumem, 90 posto naši) bezbroj puta dolaze do svog stola svaki put donoseći „po nešto”. Na stolovima mnogo više tanjira nego što za njima ima ljudi. A čaša, bezbroj. Svaki čas nestašna dečica obore po neki tanjir ili čašu sa stola. Osoblje u rukama češće ima metlu nego tacnu. Pokušavaju da isprate situaciju.
Ali, u jednom trenutku bunt! Vika i galama prema šefu sale koji nemušto objašnjava nešto na grčkom engleskom. Pokušavam da shvatim o čemu se radi. Slabo mi ide… Pitam jednog grlatog i ljutog baju, koji sedi za stolom do mog, o čemu se radi. Zamisli, kaže, nema više slanine i jaja! Zgranuh se! Kako nema?! A ja baš to nisam uzeo! Odem i ja do šefa sale, baš da vidim šta će da kaže. Čovek se pravda kako ima svega drugog: i peciva, i raznih vrsta suhomesnatih proizvoda i raznih vrsta prženog mesa i ribljih specijaliteta i raznih vrsta pečurki… Ostalo nisam zapamtio. Ali, džaba mu bilo! Ljudi su u pravu…
Odem, revoltiran, do automata za vodu. Kad tamo red. OK, mnogo je ljudi. I mnogo se jede. Doručak je to… A automata samo dva. I dva reda. Stanem i ne verujem. Na jednom automatu devojčica od desetak godina puni flaše (0,5l) vodom. Ima ih sedam-osam po mojoj proceni. Ima i pomagača istih godina koji pune flaše nekud nosi.
A na automatu do ovog slična situacija, ali maštovitija. Dečak sličnih godina puni sličan broj flašica, ali sokom od jabuke, pomorandže, nekim crvenim… Spremaju se za plažu. Dug je dan… Ne mogu da verujem! Ma ovi nisu naši.
Taman se ponadah, kad krupan i dobro preplanuo čovek donosi dečaku još jednu flašicu i kaže na čistom srpskom: baba ti traži još jednu jabuku… Izlazim žedan iz reda, tražim šefa sale i ponovo ga napadam, sada zbog vode. Sleže ramenima. Kaže, realno gledano nisu u prekršaju. Shvatam: bili bi da je obezbedio više jaja i slanine. Odoh ja na plažu, a žeđ ću utoliti u plažnom baru.
Ležaljke
I, evo me na plaži. Predivna. Prostrana, sitan pesak. More čisto, peščano dno. Ležaljke prekrile celu plažu. Ima ih, po mojoj proceni, preko 300. Besplatne, pripadaju hotelu. Ali, ni jedna slobodna! Šta ću? Opet plažni bar. Pitam momka u baru da li je stalno ovakva gužva. Kaže: ako hoćeš ležaljku moraš doći pre sedam sati. Začudih se… Kaže da svako jutro dolazi nešto pre sedam da bi primio robu i pripremio bar za otvaranje, ali su već tada sve ležaljke zauzete.
I taman se zamislih kakvu taktiku da primenim za sutra kad me prenu vikanje sa obližnjih ležaljki. Dve žene, plava i crna, započinju žučnu raspravu koja vrlo brzo prerasta u nekontrolisano vikanje! Crna optužuje plavu da joj je ukrala ležaljku dok nije došla s doručka. Plava negira. Barmen me pita zašto se svađaju. Kažem mu to su dve drugarice (ne znam kako se na engleskom kaže jetrve), pa se nisu dugo videle. Slatko se nasmeja. Ove dve sve žučnije, padaju uvrede. Muževa ni od korova. Crna uzima mobilni: „Pogledaj, sve sam slikala kad sam postavila peškire i zauzela ležaljke.” Plava pritisnuta dokazima moderne tehnologije spušta loptu i pokušava da prebaci na teren nacionalnog: „Stani, čekaj, mi Srbi ne treba da se svađamo između sebe. Naročito ne kad smo u inostranstvu.” Ali ležaljku ne da! Crna odbrusi: „Nisam ja Srpkinja! Ja samo dobro govorim srpski.” U tom se pojavi njen muž. Brzo kapira o čemu se radi i počinje rasprava između njih dvoje. Na čistom nemačkom! Prekorno je uzima za ruku i odvodi s plaže. Plavušin muž nije ni dolazio… Ostade joj ležaljka. I slavodobitno promrlja za odlazećim parom: „Ti ćeš da se kačiš sa mnom…” Pitam Grka: „Ima li ova plaža deo koji nema ležaljke?” Ovde je suviše opasno…
Piše: dr Slavko Knežević
