Centar za socijalni rad „Solidarnost“ smestio je pred Svetog Iliju beskućknika bez lične karte, na početku osme decenije života, Milomira Markovića Šapu u Prihvatili šte za odrasle i starije centra „Čovekoljublje“.
Primili su ga kao i sve socijalne slučajeve koje im šalje „Solidarnost“. Smešten je u mušku sobu u prizemlju. Posle dve nedelje, međutim, našao se opet na ulici, u poznatom kragujevačkom lokalu, sam za stolom, sa gipsom na levoj podlaktici i oguljenim licem. Na pitanje šta mu se desilo, priča:
– Smešten sam kod „Šest topola“, u Centar Srpske pravoslavne crkve „Čovekoljublje“ kao socijalni slučaj. Izgubio sam ličnu kartu, ne mogu da podignem svoju penziju od 24.000 dinara. Smestili su me u mušku sobu u prizemlju. Bio sam u sobi sa nekim mladićima i hrana je bila dobra. U ženskoj sobi preko puta smeštene su dve starice od preko devedeset godina. Bile su velike vrućine. Kretao sam se normalno po sobi i dvorištu. Posetio sam i komšinke. One su me zamolile da im pomognem. Nisu bile pokretne, stalno su u invalidskim kolicima. Žele se da izađu u dvorište, da udahnu vazduh i da se ogreju na suncu. Meni je ta želja bila normalna. Zamolim mlađe korisnike doma da im ispunimo želju. Spustili smo ih jedno pre podne „na ruke“, niz nekoliko stepenika u dvorište. Kada je nadzornica to videla odmah me je prijavila šeficama optuživši me kao organizatora neke nedozvoljene radnje. Dobro su me izgrdile i isterale na ulicu, kaže Milomir Marković Šapa.
Po njegovom pričanju, posle je spavao dva-tri dana na ulici ispred zgrade Skupštine grada. Prolaznici su dobro poznatog gradskog lika, nekadašnjeg radnika „Namenske”, pronašli onesvešćenog na asfaltu. Pao je na glavu, napukla mu je leva podlaktica i ogulio je kožu nosa i lica. Prilikom pada polomio je i mobilni telefon. Odveli su ga u Hitnu pomoć. Ukazana mu je pomoć, noć je proveo u kragujevačkoj bolnici. Otpustivši ga iz bolnice opet se našao na ulici.
Zajednički poznanici smatraju da je Šapa već duže vreme dezorjentisan, da ne može dobro da kontroliše svoje ponašanje. Kod nekih je tražio dozvolu da spava na terasi, na golom betonu. Pronašao je onda prenoćište u radionici pozorišta, gde je proveo nekoliko noći. Strastveni je pušač. Prijatelji mu daju novac za hranu, ali on ga koristi nenamenski, najviše za cigarete.
Šapa je rođen u Kutlovu. Ima rođenog brata sa kojim ne govori i ne zna gde je. Ranije je voleo da sedi u omiljenim kafanicama, da pije kafu i duvani. Inače, uvek je bio u pokretu. Svoja primanja je uvećavao prodajući karte za pozorišne prestave po gradskim institucijama. Išao je od vrata do vrata po kancelarijama.
Ne poseduje svoj stambeni prostor. Ceo život proveo je kao podstanar u Erdogliji. Najduže je živeo u Vardarskoj ulici, družio se sa komšijama, glumicom LJiljanom Lašić i gitarstom Zdenkom. Nije zadovoljan visinom penzije, jer po njegovom sećanju plate su kod njih bile vrlo dobre. Dva puta se ženio i ima sina, koji je sreću potražio u Kanadi. Na pitanje šta dalje, kaže:
– Ne znam! Mene je ceo život kao čoveka činilo srećnim kada svojom aktivnošću mogu da pomognem nemoćnom čoveku. Ja sam sad u beznadežnoj situaciji. Nije mi prvi put da padam. Ne znam zbog čega mi se to dešava. Ne bih voleo da se vratim u prihvatilište, gde nema humanog odnosa prema starim ljudima!
Šef kancelarije „Čovekoljublje” Petar Petković ima, međutim, drugačiju priču o tome kako je Milomir napustio ovu ustanovu.
– Nama korisnike šalje isključivo Centar za socijalni rad „Solidarnost“ Kragujevac. Boravak kod nas traje dve-tri nedelje, dok oni ne nađu neki trajni smeštaj. Tako je došao i Milomir Marković. On se baš nije prilagodio. Posle nekoliko dana otišao je u neku banju i vratio se nakon tri dana. Nije se ponašao odgovorno u vezi oblačenja i poštovanja zabrane pušenja. Opet nas je napustio. Iz našeg Centra nikada niko nije isteran, pa nije ni on, samovoljno je otišao, tvrdi Petković.
Obratili smo se i Centru za socijalni rad sa pitanjem šta se dešava sa Milomirom Markovićem, znaju li gde je i u kakvom stanju, ali do zaključenja ovog broja novina odgovor nismo dobili.
