Šezdesetdvogodišnja Slavica Stojanović je prošle godine dobila kategorizaciju za visokogorstvo i postalaje jedan od osam članova Sportstog saveta Srbije za visoke planine. Poslednji uspon bio je u septembru na najviši vrh Austrije Grosglokner (3.798 metara), koji je izuzetno tehnički zahtevan za penjanje.
– Za dobijanje kategorizacije računaju se vrhovi preko 5.600 metara. Treba da se popne na jednu planinu, a ja sam prošle godine prešla dve – Kilimandžaro (vrh Uhuru Peak) i Alborz (vrh Damavand). Ove godine sam se ponela na jedan vrh preko 5.600 i Grosglokner koji se drugačije kategorizuje, jer je tehnički zahtevan, kaže Slavica.
Od Balkana do Azije
Ona objašnjava da ceo život voli da pešači, ali da je na nagovor drugarice pre tri godine počela da planinari. Do tada se bavila privatnim preduzetništvom, ali posao je preuzeo sin, pa je ona dobila slobodnog vremena „do mile voljeˮ. Nakon kratkog vremena, kada je videla da joj planinarenje prija, krenula je da pešači duže staze.
Prva zahtevnija staza bila je na Prokletijama. Na samom početku prošla je visoke i tehnički zahtevne staze regiona (Makedonije, Grčke, Bugarske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore…), a druge godine je krenula na visoke planine sveta (Kilimandžaro, Atlas, Himalaji, Alborz…).
Ove godine je ponovila Iran (Alborz – Damavand) i popela se na najviši vrh Austrije (Alpi – Grosglokner), Slovačke (Visoke Tatre – Krivan), Poljske (Visoke Tatre – Risi) i Španije ( Siera Nevada – Valeta).
– Vrh Grosglokner je drugi po tehničkoj zahtevnosti u Evropi, posle Mont Everesta. Damavan je ove godine bio dosta teži zbog uslova u kojima smo boravili, posebno zbog vulkana koji ima isparenja sumpora, navodi sagovornica.
Uživa u planinama i putovanjima i ne izdvaja ih po lepoti. Prva planina na koju se popela, a da je na skoro 6.000 metara nadmorste visine, jeste Kilimandžaro. Ipak, Damavand joj je bio najteži, ali i najdraži.
– Ponosna sam na sve što sam osvojila, posebno u mojim godinama i za kratko vreme. Kada se popnem na visoke planine, osećaj koji me ispunjava je neopisiv, neverovatan i on me motiviše da pešačim, objašnjava Slavica.
Za dostizanje ovih vrhova potrebno je nekoliko dana, jer se staza prelazi iz delova. Na primer, u Slavičinoj pustolovini penjanje na Kilimandžaro i Damavand trajalo je šest, a na Himalaje osam dana. Svaka planina je različita i planinari treba da se klimatski prilagore uslovima, ali i zahtevima lokalnih vodiča.
– Na vrh Kilimandžara smo pošli od 1.700 i svakog dana smo se peli po hiljadu metara. Takav način penjanja mi najviše odgovara. Manje mi prija kako smo se peli u Iranu. Popnemo se na tri hiljade metara, pa se vratimo u Teheran koji je na 1.500 metara nadmorske visine, objašnjava planinarka.
U izazovnim turama dnevno pešače po deset-dvanaest-četrnaeset sati, a nikada ispod sedam sati i prelaze po 1.500-2.000 metara nadmorske visine. Najčešće spavaju u planinarskim domovima. Potrebno je da se dobro pripreme, jer ne znaju kakvi će uslovi da ih snađu. Recimo, na 4.200 metara spavali u iglou na podu.
Na Kilimandžaru i Himalajima su imali krevete, a na Damavandu su uslovi bili veoma loši.
– Borimo se sa hladnoćom, uslovima spavanja, pešačenjem i rizicima, ali do sada nikada nisam odustala. Osluškujem sebe i pešačim svojim tempom. U planinarenju nema brzine, već idem korak po korak, kako bih savladala manjak kiseonika na visinama. Kada me neko pita kako izdržavam sve napore, ne mogu da odgovorim. Verovatno me ispunjava adrenalin koji imam pri planinarenju, kaže Slavica.
Prepričava i svoje poslednje iskustvo – penjanje na Glosglokner. Prvog dana su pešačili 12 sati, gde su se susreli sa opasnim glečerima koji se otapaju i lavinom kamenja. To veče su prespavali u planinarskom domu. Drugog dana su pešačili od pola sedam ujutru do deset uveče. Tu su naišli na glečere iz kojih se odmah „ulaziˮ u visinu.
– Bilo je velike gužve, što znači manjak prostora za hod i opasnost, jer može slučajno da se desi da neko nekog gurne.
Najbitnija psiha
Ne privlači je alpinizam, ali je završila i alpinistički kurs, u kojem je bila jedina žena i koji joj je bio neophodan za osvajanje vrha Austrije. Nema svoj tim za pešačenje, već se priključuje grupama, gde je upoznala prijatelje i vodiče i sada se često sreće sa istim planinarima, a „tureˮ nalazi u Planinarskom savezu Srbije.
– Ne bih uživala da je u pitanju samo planinarenje, već uživam i u druženju. Kada pešačimo, mi smo kao „jednoˮ. Mnogo puta se desilo da ne znam nikog iz grupe, pa se uklapam, mada često volim i da ćutim, jer se koncentrišem i pripremam za pešačenje.
Ono što je specifično je da se za pešačenje ne priprema, već snagu „crpiˮ iz želje za osvajanjem najviših vrhova sveta. Do sada, za visoke planine nije joj bilo potrebno dodatne opreme, osim za najviši vrh Austrije.
– Od opreme su najbitnije udobne cipele i voda, zato što ona za visoke planine znači – život. Od hrane može da se ponesu žitarice, banane, bademi…, navodi Slavica.
Planinarenje je fizički zahtevno i mala promena u organizmu na visini može da dovede do problema sa plućima i srcem. Takođe, često se pešači sa velikim teretom na leđima. Na primer, Slavica je u Austiji nosila ranac od 14 kilograma, jer je za uspon bila potrebna i alpinistička oprema.
Da li je teže boriti se sa visinom ili savladavati tehnički zahtevne deonice?
Slavica na ovo pitanje nije imala odgovor. Na velikim nadmorskim visinama je manjak kiseonika, ali njoj je za nijansu teža tehnika, zato što treba da je još usavrši. Rizične situacije nije imala, ali njene kolege neretko ne mogu da izdrže do kraja, pa odustanu na nekom delu ili imaju zdravstvene probleme.
– Strah mora uvek da postoji kako bismo bili oprezni, ali se ne plašim, jer imam cilj ka kome težim. Ne gledam na kojoj sam visini i još koliko treba da se popnem. Za ovo što ja radim najzaslužnija je moja psiha i odlučnost, tvrdi sagovornica.
O svojim planovima za planinarenje nije htela da govori, samo je nagovestila da je već sada u oktobru na drugom kontinetu.
Piše: Maja Đorđević
