Velika je žrtva koju su podneli brojni građani ovoga društva tokom poslednjih petnaestak godina, boreći se za vrednosti koje bi u 21. veku morale da budu neupitne. Pravo na život, slobodu, dostojansto, jednakost i lični razvoj su prirodna prava koja ne nastaju odlukom države, parlamenta ili vladara, već se smatra da postoje nezavisno od bilo koje vlasti. Zadatak države nije da ih stvori, već da ih prizna i štiti. U Srbiji danas navedena prava često predstavljaju nedostižne ideale.
Taj vapaj za normalnošću borbene manjine narušava „harmonijuˮ koju je naš vlastodržac uspostavio „ognjem i mačemˮ. Harmoniju u kojoj države više nema, a sve njene nadležnosti su koncentrisane u rukama glavnog dirigenta, koga normalnost i funkcionalnost jednog sistema najviše plaši. Zato je imperativ delovanja ove vlasti da se ti glasovi uguše, zastraše, „urazumeˮ ili proteraju. Da se na primeru pojedinih jasno stavi do znanja svima da je ćutanje najisplativije.
Tomas Pejn je pisao: „Ko očekuje blagodeti slobode, mora podneti i tegobe njene odbrane.ˮ Odlučni deo društva tu cenu plaća najvrednijim što ima, bezbednošću sebe i svoje porodice, društvenim statusom, radnim mestom, neretko zdravljem, pa neki i životom, postavljajući ideale pravde, poštenja, hrabrosti, solidarnosti, zajedništva i iskrene ljubavi prema svojoj zemlji kao suštinske i egzistencijalne, na čiji oltar vredi položiti sve, jer taj instikt ne dolazi iz glave već iz srca.
Međutim, život u „vunenim vremenimaˮ podrazumeva da se onaj ko danas odbije da pogne glavu proglašava naivnim idealistom, dok se razboritim smatra onaj ko proda „veru za večeruˮ. Tu dolazimo do veoma važnog razdvajanja. Cena neepristajanja je pojedinačna i predstavlja ličnu žrtvu, dok je za društvo i njegovu budućnost neuporedivo pogubnija cena pristajanja.
Nesporno je da se najveća odgovornost za sunovrat društva nalazi na vrhu sistema. Ipak, ovakav kriminalni sistem nije izgrađen samo voljom jednog čoveka i njemu bliskih ljudi. Oni su ga osmislili i od njega najviše profitirali, ali ga nikada ne bi ovoliko dugo održali da nije bilo hiljada malih pristajanja. Bez svakog prećutanog poniženja, bez svakog potpisa stavljenog protivno savesti, bez svakog glasa datog iz straha ili koristi, bez svakog profesionalca koji je znao šta je zakonito i ispravno, ali je izabrao da radi suprotno od toga jer je naredba „stigla odozgoˮ, njihova ideja o porobljavanju društva bi brzo postala njihov put ka političkoj margini ili ka optuženičkoj klupi.
Etjen de la Boesi je još u 16. veku razumeo da tiranija ne stoji samo na sili vladara, već i na navici podanika da ga pridržavaju. Kada prestanu da služe, pisao je, kolos ostaje bez postolja. Naš kolos, dakle, nije od bronze. Napravljen je od sitnih ljudskih strahova, interesa i izgovora.
Ne samo zbog poziva kojim se bavim, već i zbog opasnosti koju nosi, najviše sam osetljiv na pristajanja u pravosuđu. To su funkcije sa najvećom društvenom odgovrnošću. Sudije i javni tužioci nisu obični državni činovnici. Oni su nosioci jedne grane vlasti kojoj je povrena moć da bude brana u zaštiti pravne države i ustavnog poretka. NJihova je obaveza i dužnost da štite ustavnost i zakonitost, kao i svakog pojedinca čija su prava ugrožena, te da kazne onoga ko propise krši, pokazujući da postoji granica preko koje politička moć ne može da prođe. Kada oni pristanu da neko tu granicu pomera ili briše, kada to prećutkuju ili se prave da ne vide, imamo stvarnost koju živimo danas.
Pristajanje tužioca da ne vidi ono što vidi cela javnost predstavlja saučesništvo u izvršenju krivičnih dela koja treba da goni. U normalnoj državi tužilaštvo juri kriminalce. U našoj, građani jure tužioce da ih pitaju da li su pročitali novine.
Takođe, pristajanje sudije da formalizmom pokrije odsustvo pravde ne pogađa samo stranku koja je tog dana izgubila spor. Ono ruši veru svih građana da pred sudom imaju šansu, vraćajući nas na nivo predpolitičkog društva u kome je moguće da policija i organizovane kriminalne bande zajedno deluju protiv onih koji se bune.
Naravno, u sudovima i tužilaštvima postoje časni, stručni i hrabri ljudi, zbog kojih i živi nada da se pravosuđe može oporaviti. Ali, ćutanje većine ne može se opravdati hrabrošću manjine. Nezavisnost pravosuđa nije privilegija, već obaveza za očuvanje uređenog društva. Nije dovoljno biti lično pošten ako se mirno posmatra kako institucija u kojoj obavljaš funkciju postaje sredstvo političkog progona, selektivne pravde ili zaštite privilegovanih. U vremenu otvorenog bezakonja profesionalna neutralnost postaje drugo ime za kolaboraciju.
Druga adresa na kojoj društvo plaća veliku cenu pristajanja jeste univerzitet. Još od Platona akademija i akademsko su utemeljeni kao prostor zasnovan na integritetu, pravdi i istini. To mora da bude mesto na kome se značaj slobode ne objašnjava samo na predavanjima, već svakodnevno živi. Autonomija nema smisla ako se svodi na upravljanje zgradama i izbor u zvanja, dok se pred pritiscima vlasti povlače oni koji bi morali da budu najslobodniji deo društva, kao što ovih dana svedočimo na slučaju profesora Vladimira Mihića, isteranog sa fakuleteta zbog javnog govora.
Godinama smo gledali univerzitetske profesore koji su umeli da studentima govore o etici, ustavnosti, kritičkom mišljenju i građanskoj odgovornosti, ali su pred konkretnim ispitom sopstvene etike mnogi birali tišinu. Neki zbog funkcije, neki zbog projekta, neki zbog izbora u više zvanje ili, jednostavno, zbog dobrih odnosa sa upravom. Svako je imao svoje objašnjenje. Zbir svih tih racionalnih objašnjenja proizveo je duboko iracionalan rezultat. Univerzitet koji je postepeno gubio moralni autoritet upravo pred onima koje obrazuje.
A onda su studenti zamenili uloge sa profesorima. Oni koji su došli da uče pokazali su onima koji ih podučavaju šta znače autonomija, solidarnost i javna odgovornost. Nisu imali funkcije koje treba sačuvati, ali su uložili ispite, porodična očekivanja i budućnost koju su stavili na čekanje. Nisu raspolagali institucijama, novcem ni medijima, ali su raspolagali onim što se ne može narediti, kupiti niti odglumiti, uverenjem da postoje trenuci kada čovek mora da plati cenu nepristajanja da bi sačuvao pravo da sebe pogleda u ogledalo.
Pokazali su da ljudi mogu da se organizuju bez jednog neprikosnovenog vođe, da gradovi mogu da dočekuju jedni druge bez partijskih autobusa i dnevnica, da solidarnost nije mrtva i da patriotizam može biti odbrana Ustava i javnog interesa, a ne ritualno zaklinjanje vlasti. Njihov najveći politički potencijal nije samo u izborima ili broju glasova koje bi mogli da osvoje. On je u obnovi građanskog samopouzdanja, u saznanju da zajednica može da se uspravi i onda kada su gotovo sve institucije pognule glavu.
Zato je danas važno stati uz studente i dati svoj doprinos u ozdravljenju društva, bez čuvenog pitanja „a gde sam tu ja?ˮ. Kako je govorio Fransoa Miteran „mladi ne nasleđuju svet od starijih; stariji su samo gosti u svetu mladihˮ. Nismo imali snage da im ostavimo uređeno društvo, dozvolimo im i pomozimo im da oni stvore društvo po svojoj meri. Dokazali su da su spremni i da imaju sve što je potrebno da to učine. Najmanje im toliko dugujemo.
Postoji veliki otpor, pa i bes, kod velikog broja građana zbog pristajanja u opozicionim redovima, zbog relativizacije i pokušaja slabljenja snage koju su stvorili studenti. Deo opozicione scene godinama pomaže režimu, ponekad svesno, češće iz sujete, straha od gubitka male pozicije i nesposobnosti da zamisle politiku u kojoj baš oni nisu u prvom redu. Pristaju na međusobna nadmetanja za komadić prostora, beskrajna pregrupisavanja i računicu u kojoj je očuvanje sopstvene pozicije važnije od stvaranja uslova za stvarnu promenu.
I to se danas, među onima koji su najavili izlazak na izbore i perfidno napadaju studente, vidi jasnije nego ikad. Ovakva vlast uživa u opoziciji koja je stalno ogorčena i trajno bezopasna. Ona koja će građanima svaki put objasniti zašto trenutak nije dobar, zašto jedinstvo nije moguće i zašto se na takve stvari još malo mora sačekati. Među opozicionim aktivistima ima hrabrih i iskreno posvećenih, ali dobre namere ne mogu poništiti posledice politike koja prečesto bira komfor poznatog neuspeha umesto rizika istinskog preobražaja.
Sa druge strane, ništa se ne može uporediti sa pristajanjima u okviru same Srpske napredne stranke. Ponašanje i postupanje njenih funkcionera će ostati trajna sramota ovog društva u vremenu pred nama. Oni su izabrali da budu vidljivi nosioci sistema laži i da ličnim primerom pokažu šta se u njemu nagrađuje.
Nedavno pešačenje gradonačelnika Kragujevca Nikole Dašića od Dobrače do Beograda, na skup Srpske napredne stranke, bilo je gotovo školski primer takve demonstracije lojalnosti i onoga što mladi danas zovu „krindžˮ. Put je predstavljen kao lična odluka i podvig, uz državnu zastavu i poruku podrške Aleksandru Vučiću. Međutim, gradonačelnik ne može javnu funkciju da skine kao kaput kada želi da pokaže ličnu odanost, a da je ponovo obuče kada koristi moć i privilegije koje iz nje proističu. NJegov korak nije bio samo njegov. Bio je to korak čoveka koji predstavlja Kragujevac, grad čiji bi prvi službenik morao da ide prema građanima, a ne prema političkom centru da bi dokazivao vernost vođi.
U tom performansu bilo je i nečeg dublje poraznog, pokušaja da se preuzme forma studentskih pešačenja, a da se njen smisao izokrene. Studenti su pešačili od grada do grada da povežu ljude, probude zaboravljenu solidarnost i zatraže da institucije rade svoj posao. Gradonačelnik je pešačio ka jednom čoveku da mu saopšti da mu, po sopstvenim rečima, „nema ravnog”. Forma se može kopirati, zastava ogrnuti, kilometri preći i snimci objaviti. Ali smisao se ne može pozajmiti. Postoji nepremostiva razlika između hoda ka slobodnim institucijama i hoda ka ličnoj vlasti.
Studenti su za svoje nepristajanje platili i još plaćaju stvarnu cenu. Odložili su ispite i diplome, potrošili mesece života, bili izloženi vređanju, praćenju, prijavama, hapšenjima, fizičkim napadima i medijskim kampanjama. Mnogi su ušli u sukob sa upravama fakulteta, profesorima, sopstvenim porodicama i sredinama u kojima je sigurnije ćutati. Nisu svi njihovi potezi bili savršeni, niti od njih treba praviti bezgrešne spasioce. Ali su učinili nešto što godinama nije uspevalo političkim partijama, institucijama i intelektualnim elitama, promenili su granice onoga što društvo smatra mogućim. Neprikosnoveni autokrata je uzdrman do temelja. Negov pad je postao pitanje trenutka.
To su raazlozi zbog kojih, ponavljam, studentski pokret zaslužuje snažnu, ali ne i nekritičku podršku. NJegova snaga biće sačuvana samo ako ne postane ono protiv čega je ustao. Ako ostane otvoren, demokratičan i veran zahtevima za odgovornost, zakonitost i smenjivost vlasti, može postati početak najvažnije društvene promene u poslednjih nekoliko decenija. Ne samo promene ljudi na vlasti, već promene čitavog sistema koji se toliko priželjkuje.
Nada danas nije naivnost. Ona ima lica studenata, kilometre u nogama, ožiljke, indekse na čekanju i 44,9 odsto podrške među opredeljenim biračima. Ali, nada traži i naš deo posla. Ne mora svako da bude heroj. Dovoljno je da prestanemo da budemo postolje. Da kažemo istinu na radnom mestu. Da ne potpišemo ono što nije časno. Da zaštitimo onoga ko je izložen. Da izađemo na izbore i sačuvamo svaki glas. Da više ne prihvatamo tuđe poniženje kao cenu sopstvenog mira.
I zato pitanje nije samo koliko još ova vlast može da traje. Važnije pitanje je lično, neprijatno i oslobađajuće: koju si cenu pristajanja ti do sada plaćao, a od danas više nećeš?
Piše: Radivoje Kastratović, advokat i aktivista iz Kragujevca)
