Naslov je pozajmljen sa mreže, a dobro nam je došao jer oslikava neka viđenja naše situacije. Naime, jedan moj mlađi kolega, zvaćemo ga Žika, koji još uvek radi (ja sam penzioner) živi u susednoj zgradi i često se desi da idemo u isto vreme u šetnju, te i porazgovaramo, naveo me je na tu misao. On, koji je veoma pronicljiv posmatrač naše političke situacije, podsetio me je na princip kauzalnosti. Jer, kad pokušate da nađete najstarija uverenja čovečanstva ubrzo vam se javi princip kauzalnosti, kao nešto u šta veruje čovečanstvo još iz praistorijskih vremena (ime su mu tek Grci dali). Ljudi su oduvek znali, takođe, da postoji nešto što vuče teške predmete ka zemlji (nisu doduše to odmah zvali gravitacija). Tako trajnih koncepata nema mnogo i prirodno je da se njihovo shvatanje menjalo kako se čovečanstvo razvijalo.
Aristotel uvodi u svojoj Metafizici četiri tipa uzroka: formalni, materijalni, efektivni i finalni (tj. svrhoviti). To niko ne dovodi u pitanje sve do vremena Dekarta, koji, pošto se bavi mehaničkim kretanjem, izdvaja efektivni uzrok kao glavni od ta četiri. Uskoro u zapadnoj misli efektivni uzrok postaje jedini uzrok. Hjum, kada kritikuje sam pojam uzroka, govori samo o efektivnom uzroku (on smatra da to što je Sunce izašlo milijarde puta do sada ne dokazuje da će opet izaći – tj. indukcija nije dokaz, te je kauzalnost samo proizvod navike našeg uma).
Kant, kritikujući Hjuma u Kritici čistog uma, definiše uzročnost ne kao osobinu stvari po sebi, već kao urođenu apriornu kategoriju ljudskog razuma (kao što su prostor i vreme).
Ovde uključite oprez, jer smo dosad bili u sferi poznatih činjenica, a sada prelazimo na skliski teren autorovih opservacija. Tek kasnije u 19. veku ponovo se javljaju neki od tih Aristotelovih uzroka. Šopenhaur i Niče, koji uvode u svoju filozofiju ličnost, tj. individualnu psihologiju, koriste volju koja je ekvivalent finalnog (svrhovitog) uzroka, nikada ne pominjući Aristotela i njegove uzroke.
Još jedan kritičar Hegela, Karl Marks, uvodi materijalni uzrok u vidu ekonomije koja upravlja istorijom, ali takođe ne pominje Aristotela. Uopšte materijalni uzrok se prećutno sve više koristi, naročito u medicini.
S druge strane, i sam pojam uzroka evoluira: u vreme dominacije čulne svesti, što je bila rana faza društvenog razvoja, uzrokom se smatra sve što vremenski prethodi događaju (crna mačka koja vam prelazi put), ali kasnije, kako svest evoluira u fazu opažanja, uzrokom se smatra ono što vremenski prethodi, ali istovremeno i ono što logički prethodi (tako da crna mačka može da bude uzrok nesreće jedino ako vas ogrebe dok vozite auto), i, pri tom, uzrok liči na posledicu.
U fazi preovladavanja razuma (tj. naučnog pogleda na svet), uzrok je ono što prethodi vremenski i logički, ali ne mora da liči na posledicu (mi danas znamo da virusi i bakterije izazivaju bolesti, mada nemaju sličnosti sa njima). Međutim, ta shvatanja principa kauzalnosti nisu tako raširena među običnim ljudima kao ono prvo, uzrok je sve što vremenski prethodi (otud imamo verovanja u horoskope, proročanstva i sva druga moguća sujeverja).
Kao, na primer, da ekonomija neke zemlje u potpunosti zavisi od volje jednog čoveka, te mi komšije kažu – ti kritikuješ režim, a uzeo si pare koje ti je Kesedžija dao. A tako misli i moj kolega Žika. On smatra da je Kesedžijin režim dobro krenuo sa oporavkom zemlje, ali se onda zakočio, pošto je primio u sebe žute lopove (na primer, Mali je vodio Agenciju za privatizaciju u dosovskom režimu, što objašnjava njegove brojne stanove u Bugarskoj). Takvi stavovi predstavljaju korišćenje principa kauzalnosti samo kao onog što vremenski prethodi. Dakle, ta logička greška je veoma rasprostranjena među ljudima uopšte, a kod nas naročito. Zato prosečan glasač u Srbiji kaže da mu je Kesedžija dao povećanje penzije. (Moram da odam priznanje svom kolegi, jer on, zbog nedostatka demokratije u Kesedžijinom režimu, podržava studentsku listu.)
Kako je moguće boriti se protiv te greške? Ovakvim ukazivanjem na nju kao što se ovde čini? Teško, ali zato su tu studenti. Oni na taj osećaj idu svojim suprotnim osećajem i emocionalno pobeđuju ovaj režim. Počevši sa onim performansom kod potpisivanja liste, pa sada vožnjom bicikla po Srbiji, noseći ustav. Očevidno je da su mnoge stranke koje su se spremale da same izađu na izbore, posle efektnog potpisivanja studentske liste rešile da podrže studentsku listu (Narodni pokret Srbije, Ekološki ustanak, Novo lice Srbije i neke stranke manjina), što čini da ovi uzbori sve više imaju referendumsku atmosferu. Stoga je Kesedžija čestitao Evropskoj Srbiji i Autentičnoj desnici što „nisu podlegli pritisku studenataˮ. Ala im je učinio uslugu! Odmah je nekoliko članova SSP-a i SRCA povuklo svoje kandidature sa liste Evropska Srbija.
Inače, studenti su definitivno blokirali (zašto su blokaderi!) Kesedžijinu radikalsku taktiku argumentum ad hominem. Izvikane kandidate za svoju listu Vladana Đokića i Milu Lompara uopšte nisu uvrstili u finalnu listu. No, Kesedžija je pozvao na TV duel prvoga sa studenske liste prof. dr. Iliju Srdanovića, na šta mu je ovaj odgovorio „Razgovaraćemo sa ljudima koji nešto imaju ili znaju da kažuˮ.
Čudno je to što je Kesedžija, koji je dosad bežao od TV duela kao đavo od krsta, sad prvi pozvao na takvo ogledanje. Međutim, to je opet njegov blef, jer je on znao da kandidati sa studentske liste neće da razgovaraju sa njim. I Mali je potom pozvao Šoškića, koji je na studentskoj listi, na dijalog. Čak je Ana Brnabić učestvovala u debati na N1 sa rektorkom Univerziteta umetnosti Mirijanom Nikolić, koja je uspela da neutrališe Brnabićkin radikalski manir polemisanja.
Jednom rečju, „drma mu se kabanicaˮ, ali da sačekamo do izbora. Ja sam i pred izbore 2023. godine gajio prevelike nade, zato sam sada oprezniji. Naročito je izlaznost bitna.
Piše: Vladimir M. Ristić
