Ne znam, Plavi, meni se činilo
Da Beograd slavi.
Veliki Uskrs duha, svi ti grafiti,
A onda kordon,
Pred onom decom
K’o pred tobož nekom hordom.
Đorđe Balašević
Od kada su počeli protesti student iz stana iznad nas stalno pušta ovu pesmu. Trudio sam se da ne obraćam pažnju, jer sam imao prečeg posla. Tih dana moj život se polako vraćao u normalu. Bio je 25. decembar, dobro sam zapamtio jer je naša komšinica od prekoputa, tetka Katica, slavila Božić. Jovana me nagovorila da uplatimo doček Nove godine u „Zelengori“. Obećao sam da ću narednog dana, tokom pauze za ručak, rezervisati dva mesta. Ćale i keva su pristali da čuvaju Filipa, a žena se baš obradovala, pa mi se te večeri posrećilo i u spavaćoj sobi.
Probudim se ujutru, a moja Jovana napravila uštipke. Najedem se dobro, pa pravo na posao. Čim sam stigao u stanicu, vidim neko komešanje. Uzmuvali se ovi moji k’o da im rastu umnjaci. Pitam šta je, a oni će: „Idi, vidi oglasnu tablu!“ Prošetam do hodnika, a tamo istaknuta dva spiska. Na jednom imena policajaca koji idu u Beograd, a moje ime na onom za Novi Sad. Polazak 28. decembra u četiri ujutru.
„Šta je ovo, brate“, pitam kolegu Nemanju?
„Ispomoć, brate, eto šta je. U Kragujevcu je za sada mirno, pa nas šalju da se šibamo po Novom Sadu.“
„A ovde će kad zagusti dovesti Nišlije i tako sve ukrug!“
Pošaljem ženi poruku da od zajedničkog dočeka „na nivou“, neće biti ništa. Umesto svoje svečane haljine, Jovana mi je pripremila čist veš i kiflice sa sirom.
Veliki autobus ukrašen srpskim zastavama čeka nas ispred stanice. Nas četrdesetorica, taze primljenih policajaca i zastavnik Rade u ulozi Ali Babe. Zadužili smo punu „ratnu“ opremu za rasterivanje demonstracija i krenuli put Vojvodine. Većina kolega je zaspala još kod naplatne rampe u Batočini, a ja stavio prst na čelo i kažem sebi: „Crni Luka, šta ti je ovo trebalo?“
Il’ si bos, il’ si hadžija
U proleće prošle godine, tamo negde u maju, vratio se ćale sa mitinga SNS-a u Beogradu. Pokisao mučenik k’o londonski miš, umoran k’o pas… Šipčili po Beogradu celog dana, a njega polako stižu godine. Vidim, nije mu ni do čega, a opet nekako veseo, sipao rakiju i pozvao me da mi nešto važno saopšti.
„Sinko, čika Mirko mi danas reče da će ovih dana raspisati konkurs za policajce. Tvoje je samo da se prijaviš, a njegov čovek će da završi ostalo. Jedino bi morao da se prvo učlaniš u stranku!“
„Pa zar nije mogao nešto bolje da mu nađe, posle svega što si za tog Mirka, a i za stranku uradio? Važno da je on svog sina zaposlio u opštini, iako se jadan s mozgom davno posvađao. Zar dete da nam pandur postane? Dede će mu se u grobu prevrtati“, umešala se majka.
„Godinama je bez posla, a porodicu treba izdržavati. Neka samo uđe u MUP, a posle ćemo ga prebaciti negde na šalter“, branio se otac.
Ne beše mi tada lako. S policijom nikada nisam imao posla, pa ni razlog da ih volim ili mrzim. A opet, žena me je izdržavala već tri godine, dete raste i sve mu više treba, a želeo sam da imamo svoj stan i živimo kao normalan svet. Jovana nije htela da se meša, ali sam osetio da bi volela još jednu platu u kući, pa makar i iz policije dolazila.
Nije me bilo sramota da se preko veze zaposlim u muriji, ali sam se teško mirio sa članstvom u vladajućoj stranci. Premišljao sam se par dana, a onda prijavio na „konskurs“ i ubrzo počeo da radim. Iskreno, kako sam se nadao, bar u početku, moralno nisam padao. Posao se svodio na sitne intervencije – pijani tinejdžeri, bračne rasprave, komšijske svađe… Počeli smo da živimo bolje, a ovog leta smo prvi put odveli sina na more.
Iz stranke me nisu previše često cimali, samo oko izbora kada je trebalo postaviti štandove u gradu ili lepiti plakate. Zato je ćale non stop sastančio i volontirao da opravda poverenje stranke koja mu je zaposlila sina.
I tako su zemaljski dani tekli sve dok nadstrešnica nije ubila one nesrećne ljude u Novom Sadu. Od tog trenutka nastala je čudna pometnja i u policiji, a posebno u stranci. Učestala su dežurstva na poslu i časovi ispiranja mozga u mesnoj zajednici. A onda je počela studentska blokada…
Veliki Uskrs duha
Stižemo u Novi Sad, autobus nas preko mosta dovozi u Sremsku Kamenicu. Smestili smo se u internatu, a posle zajedničkog sastanka odmah su nas poslali na ulicu. Grupe su formirane tako da nas iz provincije predvode bar dvojica policajaca iz Novog Sada. Nemanja i ja smo dobili našu lokaciju – Filozofski fakultet.
„Baš smo se usrećili”, reče jedan od lokalnih kolega, „s inženjirima i doktorima je malo lakše, al’ ovi filozofi su najdrčniji, samo se bune!“
Brzo smo stigli, autobus parkirali u nekom žbunju i rasporedili u šumici između Dunavskog keja i fakulteta.
Nije prošlo ni deset minuta, a nama Šumadincima je postalo jasno šta je to vojvođanska košava i zašto moj ćale uvek kaže: „Nema zime bez vetra!“ Dok smo se mi smrzavali, studenti su šetali, družili se, pisali parole. Utom se pojaviše seljaci. Brzo su raspalili vatru, postavili kazane, izneli namirnice i počeli da pripremaju gulaš za studente.
„Uh, što bi mi prijalo nešto vruće, onako na kašiku“, oblizivao se Nemanja.
Iznenada, iz grupe studenata izdvojile su se tri devojke s termosima i papirnim čašama. Išle su u našem pravcu. Dok su se približavale, nekoliko neotesanih kolega komentarisalo je njihov izgled i šta bi im sve „junačine“ radile. Studentkinje nisu obraćale pažnju. Rasporedile su se duž kordona i sipale čaj promrzlim policajcima.
„Ja sam Nevena“, reče jedna od njih, „mi nismo vaši neprijatelji. Naprotiv. Vaše je samo da radite svoj posao, ali prvo da odlučite koga ćete od koga braniti. To je sve!“
Vodali su nas tako od Kamenice do Filozofskog fakulteta svakog dana, bez posebnog razloga i ikakvog smisla, a onda su nas jednog jutra s Dunavskog keja prebacili u zgradu BIA u centru Novog Sada. Za promenu, bili smo unutra, u toplom. Studenti su i ovde mirno protestovali. Neka lepa, pozitivna energija, duhovite parole i pomankanje straha. A mi, srpski policajci, obučeni kao „Nindža kornjače“, stojimo u državnoj zgradi i od naroda čuvamo instituciju koju taj isti narod plaća, baš kao i nas.
Čim smo se vratili u internat, stiže naređenje da se selimo u Beograd.
„Obezbeđivaćemo institucije“, poverio mi se Nemanja koji se u međuvremenu sprijateljio sa zastavnikom s kojim je krišom pio rakiju.
U prestonicu ulazimo oko podneva. Zaustavljamo se jer je ulica blokirana zbog odavanja pošte žrtvama korupcije u Novom Sadu. Smestili smo se u kasarni i dobili slobodno popodne uz napomenu da ne smemo napuštati krug. U zajedničkoj prostoriji televizor sa koga se obraća predsednik. Odem do trpezarije, i tamo on. Pa, majka mu stara, da l’ taj čovek ima ženu i decu? Praznik je, red bi bio da ženu pomiluje po kosi i da sa decom gleda crtane filmove.
Pošto se Nemanja već organizovao i nabavio flašu vinjaka, odmah se tu stvorio i zastavnik. Ostavljam ih da se druže i jedan drugom čuvaju strah, pri čemu će im maligani sigurno pomoći. Ležim, gledam u plafon i razmišljam. Prihvatio sam ovaj posao da bih lakše izdržavao porodicu i obezbedio bolji život. A da li je ovo uopšte neki život? Sele nas po Srbiji kao majmune koji se ni za šta ne pitaju. Ne pita se ništa ni zastavnik, ni kapetan, ni general. Pita se samo jedan čovek koga mnogo zabole i za policiju i za narod. Njegova porodica lagodno živi, poslovi mu dobro idu i samo da ne beše ove tragedije, ko zna dokle bi to trajalo. Nadstrešnica je kap koja je prelila reku nezadovoljstva, a on bi da nas sve zazida u branu svoje vlasti.
Utonuo sam u san, a tamo opet ja, u istoj ovoj uniformi, hapsim krupnog čoveka koji se ponaša arogantno sve dok ne dobije prvi pendek po leđima. Baš onako kao na manifestaciji protiv koje je protestvovao, pa su ga moje kolege greškom ispalapucale. Tada junačine plaču kao „karakterna osobina čoveka“. Hapsimo i batinaše sa fantomkama i crnim kapuljačama. I oni su iznenađeni, ali pokazju malo više dostojanstva od gospodina kome su ukrali ličnu kartu.
Sledeća scena, kragujevačka četa policajaca maršira svojim gradom, a građani ih zasipaju cvećem. I baš kada je bilo najlepše, pozivaju nas na sastanak u trpezariji. Sutra ćemo štititi RTS, a ako demonstranti pokušaju ulazak u zgradu u Takovskoj 10, dozvoljena je i upotreba vatrenog oružja.
Bio je petak, 17. januar. U ranu zoru krećemo prema javnom servisu. Protest će početi malo pre Dnevnika, ali mi smo tamo od sabajle – za svaki slučaj. Ovoj vlasti nisu važni ni studenti, ni profesori, ni policajci… Ko ne želi da štiti poredak zasnovan na primitivizmu i nepotiznu – taj je neprijatelj, izdajnik i strani plaćenik. U zgradi RTS-a stotine kolega. Čekamo da padne mrak. Dele nam sendviče. Unutra je zagušljivo, ali bar nije hladno.
Počinje protest, a mi u punoj ratnoj opremi, spremni da pucamo na vršnjake. Je li to bolji život zbog koga sam se učalanio u stranku i dobio posao preko veze? Moj Filip ima četiri godine. Šta ću mu reći kad poraste. „Tata je bio policajac, ali nije jurio siledžije i kriminalce, već svoje doskorašnje školske drugove koji su tražili pravdu, odgovornu državu i institucije koje rade svoj posao!“.
Studenti su se razišli, a mi smo ostali još sat-dva, zlu ne trebalo. Atobusima su nas vratili u kasarnu, a ja sam posle večere doneo odluku.
Biti čovek, rođen bez svog znanja
U subotu, na sabjle, spakovao sam opremu, oružje i službenu legitimaciju. Pozvao sam zastavnika i dao otkaz. Tada je nastao opšti haos. Odveli su me u jednu kancelariju i rekli da sačekam. Za pola sata tu su bili svi: pukovnik policije, čovek iz stranke, ali i službenik BIA. Prvo su me savetovali, potom ubeđivali i na kraju pretili. Od svih vrlina i mana mojim karakterom vazda je dominirala jedna osobina – tvrdoglavost. Što su me više maltretirali toliko sam bio sigurniji da sam doneo pravu odluku. Posle dva sata, uz komentar „zažalićeš zbog ovoga“, sitne duše s krupnim činovima napustiše prostoriju. Zamolio sam da mi ostave uniformu, dok ne kupim civilno odelo, ali su odbili. Pozvao sam nekadašnjeg školskog druga koji studira glumu i zamolio ga da mi donese nešto od svog odela. Brzo je došao, pa sam na kapiji preuzeo farmerke, džemper, patike i zauvek rekao zbogom policiji.
Nedeljno jutro u našem stanu. Jovana i ja se igramo sa sinom, a otac i majka ne mogu da dođu sebi. Majka blista od sreće, a otac utučen, zabrinut, ljut…
„Šta ću da kažem mojima u stranci“, šapuće?
Dok smo se spremali da zajedno ručamo, iz stana odozgo čula se poznata pesma.
„Dogod je ovih frikova
Sa punom vrećom trikova,
Ništa što vredi neće vredeti.
Zar stvarno nema načina
Pred najezdom prostačina?
Pa, ti si školovan
Da hapsiš taj talog
A ne da puštaš
Da ti izdaju nalog!“
Popnem se, zazvonim, a kada je komšija student izašao, poručio sam mu sa osmehom na licu:
„Od juče više nisam ‘plavi’, možeš slobodno da promeniš repertoar, a i ne moraš. Pesma je baš dobra!“
Piše: Dejan Krstić
