Ima jedna dobra i jedna loša vest. Prvo dobra: urađen je urbanistički projekat za rekonstrukciju legata Ljubice Filipović. To je nedavno objavljeno na sajtu grada Kragujevca. A loša vest je da stvarne rekonstrukcije neće biti bar još godinu dana, jer u gradskom budžetu za 2025. nisu planirane pare za ovu namenu.
U prevodu – obnove legata ima na papiru, ali će rad „na terenuˮ morati još da popričeka.
Pošto legat Ljubice Filipović već dvadeset godina nije na kulturnoj mapi grada jer je napušten i zapušten, mnogi sugrađani, naročito oni mlađi, i ne znaju o čemu govorimo, osim što znatiželjni u dokumentima mogu da nađu podatak da je reč o spomeniku kulture, dakle objektu koji je državno zaštićen. Zato, na početku, kratka „lična kartaˮ o ovoj vrednoj građevini.
Legat je nekadašnja privatna kuća poznate slikarke Ljubice Filipović (1885-1975) u Ulici Tanaska Rajića broj 52 koju je testamentom sastavljenim još 1955. godine zaveštala gradu Kragujevcu, odnosno Narodnom muzeju. Njena želja bila je da u kući-legatu bude stalna postavka njenih slika i nešto od pokućstva i da ona služi za razna kulturna dešavanja. Nažalost, volja darodavca se ne poštuje, a ta bruka ide na dušu generacijama kragujevačkih vlastodržaca.
Posao beogradskim arhitektama
Na sajtu grada u rubrici „javna prezentacija urbanističkih projekataˮ nalazi se i projekat rekonstrukcije legata Ljubice Filipović, koji su po narudžbini Gradske uprave za razvoj i investicije uradile beogradske firme „Public architectsˮ i „Energorazvojˮ. U pisanom odgovoru iz Uprave kaže se da je ugovor sa ovm firmama zaključen posle postupka javne nabavke i da je odgovorni urbanista bio Danilo Furundžić (profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu), a glavni projektant Nemanja Šipetić, takođe arhitekta.
Njihov zadatak bio je da izrade urbanistički projekat, idejno rešenje, idejni projekat i projekat za izvođenje i grad je za ove poslove platio 739 hiljada dinara sa PDV-om. Sa svim ovim dokumentima saglasio se kragujevački Zavod za zaštitu spomenika kulture, a ta saglasnost je neophodna pošto je u pitanju objekat koji je kulturno dobro.
Ne treba sumnjati da su beogradske arhitekte dobro uradile ugovorni posao, drugo je pitanje – da li je on mogao da se poveri nekim ovdašnjim projektantima i da li je ugovorena cena realna? Inače, predviđena je kompletna obnova kuće čija je površina 133 kvadratna metra i uređenje dvorišta u unutrašnjosti placa, a upupan plac je na nešto više od šest ari. Kuća je prizemna sa nekorišćenim tavanskim prostorom i ima dva ulaza – glavni i sporedni iz dvorišta.
U projektu se navodi da će biti poštovani svi zahtevi koji su predviđeni Zakonom o kulturnim dobrima – očuvanje autentičnog izgleda, unutrašnjeg prostora, gabarita, oblika i nagiba krova, svih konstruktivnih i dekorativnih elemenata, originalnih materijala i stilskih karakteristika. Takođe, nema nikakvih dogradnji ili nadogradnji, niti radova koji mogu da ugroze statičku bezbednost kuće. Buduća namena legata isključivo će biti za obrazovne i kulturne sadržaje.
U projektu su i opisno predstavljene dve centralne prostorije u rekonstruisanom legatu. Jedna je predviđena za razne programe – književne večeri, kamerne koncerte i slično i imala bi uzdignuti plato namenjen predavačima, izlagačima, voditeljima. Ideja je da taj prostor bude fleksibilan i da se prilagođava potrebama.
Druga bitna prostorija namenjena je za stalnu postavku slika Ljubice Filipović i za vitrine u kojima bi bile lične stvari slikarke. Na sredini je predviđen stakleni panel na kome bi se izlagala dela po izboru kustosa Narodnbog muzeja. Planiran je i bife, prostor za okupljanje, kuhinja, toaleti…
Zanimljivo je da su projektanti naveli i procenjenu vrednost celokupne investicije. „U cifruˮ ona je šest miliona 232 hiljade i 380 dinara, bez PDV-a.
Nema ga u budžetu za 2025.
Međutim, na naše pitanje kada bi rekonstrukcija legata mogla da počne i da li su u budžetu grada opremljena sredstva za ovu namenu, iz Gradske uprave za razvoj i investicije dobili smo sledeći odgovor:
– Imajući u vidu da je izrada tehničke dokumentacije u toku i da nije izrađen projekat za izvođenje, kojim će se utvrditi investiciona vrednost rekonstrukcije objekta, budžetom grada Kragujevca za 2025. godinu nisu opredeljena sredstva za rekostrukciju legata Ljubice Filipović.
Ovde već ulazimo u neke nedoumice. Ako u Gradskoj upravi navode da su arhitekte iz Beograda, pored ostalog, trebalo da urade i projekat za izvođenje, znači li da ovaj dokument još nije gotov, ali kako su onda mogli da daju nevedenu „procenjenu vrednost investicijeˮ? I to veoma preciznu! Kako bilo, ovaj spomenik kulture i potencijalna kuća kulture i dalje će biti prepušten zubu vremena, valjda po rezonu – kad je dosad čekao obnovu, može i još.
Legat Ljubice Filipović danas izgleda, blago rečeno – jadno. Vidi se da ovde dugo nema domaćina – zapuštenost je još od ulazne kapije sa Ulice Tanaska Rajića, koja je zarđala, vezana lancem i katancem, a na njoj su još neki ostaci verovatno nekadašnjeg poštanskog sandučeta. Prozori do ulice su polutruli, malo otvoreni, većina stakala na njima je polupano. Na fasadi nema nikakvog obeležja da je u ovoj kući živela velika slikara i da je po njenoj želji kao legat predata gradu.
Veliko dvorište je „džungla u malomˮ. Ovde godinama nije ni prišla ljudska ruka. Nekoliko stabala drveća je nakrivljeno, a korov i drugo divlje rastinje je do pojasa. Tako nešto ne da ne priliči legatu i spomeniku kulture, nego je ruglo i za centralni deo grada koji se zove Stara varoš.
Zagubljen slikarkin testament
Legat Ljubice Filipović imao je svoju dugu „odisejuˮ, koju je detaljno opisala novinarka Gordana Jocić u knjizi „Pitoma lozaˮ („Svetlostˮ, 2004. godina).
– Godinama se tvrdilo da je testament LJubice Filipović zaturen, pa pošto zaostavština posle njene smrti nije raspravljena, kuću je koristio kako je ko hteo. Prijatelji i poštovaoci slikarke tvrdili su da je sve jasno i da, ako ne postoji testament, postoji katalog sa njene poslednje izložbe, gde je saopštena želja da se kuća zavešta kragujevačkoj kulturi, piše Gordana Jocić.
Ipak, odlukom opštinske uprave 4. februara 1965. godine donosi se rešenje kojim se kuća u Ulici Tanaska Rajića „prenosi na korišćenje Narodnom muzeju u Kragujevcu, bez nadoknadeˮ. U to vreme slikarka je još bila živa, pa je ova odluka verovatno doneta na osnovu njene usmeno izenete želje. Muzej zatim, po želji umetnice, pravi stalnu postavku njenih slika i vraća deo pokućstva, ali to traje samo do 1976. godine, kada su po tvrdnjama tadašnjih muzejskih radnika oduzeli ključeve legata ovaj ustanovi i kuća se dodeljuje tadašnjoj Zajednici kulture. Daje se na korišćenje likovnim umetnicima grada „koji su to činili na nedomaćinski način, pa je kuća postala prava ruinaˮ.
Onda je usledila nova odluka. Nekadašnja Samoupravna interesna zajednica kulture 1978. legat dodeljuje Kulturno-prosvetnoj zajednici, koja tu ostaje do sredine 1985. godine, a kuću ostavlja u prilično zapuštenom stanju.
Ali, tada se ponovo poteže pitanje namene legata Ljubice Filipović i gradske vlasti predlažu da se iznova pozabave statusom slikarkine kuće. Istovremeno se ulažu sredstva u njenu obnovu s ciljem da sve bude gotovo do juna 1988, kada se obeležava dvadesetogodišnjica Likovnog udruženja Kragujevca.
Tada je odlučeno da se legat ponovo preda likovnim umetnicima, da se vrati stalne postavka slika LJubice Filipović, a da se ostali prostor koristi za okupljanje i rad likovnih i drugih umetnika. Utorkom i sredom tu su se sastajali članovi Likovnog udruženja i Književnog kluba „Katarina Bogdanovićˮ, međutim to je trajalo samo dve godine.
Legat se 1991. ponovo dodeljuje Kulturno-prosvetnoj zajednici, a istovremeno se u njega useljava javno preduzeće za radio-televizijsku i kulturno-umetničku delatnost „Fokusˮ, kao i Akademski hor „Liceumˮ. Međutim, opet se otvara pitanje ostavinskog postupka. Tada se u postupak uključuje i javno pravobranilaštvo, ali postupak se ne okončava jer testament nije nađen i tvrdilo se da on i ne postoji. Zato je odlučeno da jedini naslednik kuće-legata može biti opština.
Pod katancem od 2003.
Međutim, ubrzo se događa neverovatan obrt. Zalaganjem jedne novinarke testament je 1991. nađen u Opštinskom sudu, gde je bio arhiviran još 1955. godine, kada je napisan i zaveden. Nekoliko dana kasnije upriličeno je otvaranje testamenta u prisustvu više umetnika i novinara, a tu je bio i javni pravobranilac. Ispostavilo se da je sve onako kako su upućeni govorili – da je Ljubica Filipović 1955. gradu, odnosno Narodnom muzeju zaveštala kuću i svoje slike. Ali, i pored toga što je sve utvrđeno i dokazano, u legatu su ostali Kulturno-prosvetna zajednica i hor Liceum.
Odlukom Zavoda za zaštitu spomenika kulture legat je 2001. proglašen za kulturno dobro. Navedeno je da je kuća sagrađena između dva svetska rata i da predstavlja vredan primer gradske arhitekture toga doba. Pored svojih arhitektonskih objekat ima i istorijsku vrednost, s obzirom da je u njemu živela i radila velika umetnica.
Pretragom novinske arhive nalazimo podatak da je 27. juna 2003. u legatu priređena izložba crteža Udruženja likovnih umetnika Kragujevca, a onda je trebalo da se uradi druga rekonstrukcija kuće. Bilo je planirano da se izgradi potkrovlje, čime bi se trajno narušila autentičnost objekta. Neko je odlučio da se kuća isključi sa mreže centralnog grejanja, pri čemu se desila havarija i od tada je čitav legat van funckije.
Sve to vreme vredne slike Ljubice Filipović čame u depoima Narodnog muzeja, njena zaveštana kuća više od dve decenije ničemu ne služi, što nije na čast gradu koji ume da se hvali svojom tradicijom i kulturom.
Doduše, bilo je najava da će se nešto raditi, ali sve je ostalo samo na obećanjima. Tako je bivši član Gradskog veća Milan Bjeletić, obrazlažući deo budžeta grada za potrebe kulture 2021, rekao da je „jedan od najvažnijih projekata u toj godini rekonstrukcija legata Ljubice Filipovićˮ. Nažalost, pare namenjene za legat potrošene su na nešto drugo.
Istu najavu za 2023. godinu dao je tadašnji direktor Narodnog muzeja Miloš Jurišić. Rekao je da će početi ispunjavanje testamentarne želje velike slikarke, jer je „objekat ušao u plan investicija grada za 2023.ˮ, ali o trošenju budžetskih para ne odlučuju ljudi iz kulture, već oni iz politike. A oni su, očigledno, odlučili drugačije.
I šta sada imamo? Projekat rekonstrukcije legata biće mrtvo slovo na papiru sve dok se neko u gradskoj vlasti ne „setiˮ da greh prema velikoj umetnici treba konačno da se ispravi. Valjda Kragujevac može da odvoji nešto para koliko je potrebno za obnovu jedne kuće.
SKICA ZA PORTRET VELIKE SLIKARKE
I slepa je slikala
Da bi se shvatio značaj legata Ljubice Filipović i, s druge strane, veličina nebrige gradskih uprava za zapuštenost ovog spomenika kulture, valja podsetiti na život i delo ove značajne priznate slikarke.
Ljubica je rođena 1885. godine u Rijeci, u Hrvatskoj, jer joj je majka bila Riječanka, a otac iz ovih naših krajeva, ali se porodica ubrzo doselila u Kragujevac, u kome je slikarka provela najveći deo života.
Završila je Kragujevačku gimnaziju i još od početka školovanja pokazivala je talenat i interesovanje za „kičicu i platnoˮ. Kako navodi Žika Marković, autor knjige „Znamenite žene Srbijeˮ, to je najbolje uočavala njena baka koja je govorila da „odgaja posebnu devojčicuˮ.
– Ljubica je čvrsto rešila da gimnazija ne bude njena poslednja stanica školovanja, nego da, kako je govorila, postane ̕bakin moler̕ (izvorno značenje nemačke reči moler je slikar). Zahvaljujući njenoj podršci postala je učenica čuvenih Bete i Riste Vukanovića, čija je reč u svetu slikarstva bila zakon. Oni su procenili da Ljubica ima veliki potencijal. Dve godine provela je kod Vukanovića, koji su joj pomogli da ode dalje, u Minhen, kod čuvenog učitelja slikanja Alberta Ažbeja i njegovih saradnika. Bilo je to novo poglavlje života za mladu Ljubicu, koja je znala da telenat nije privilegija, ako se ne neguje, piše Žika Marković.
U Srbiju se vratila 1905. godine sa već stečenim umetničkim iskustvom. Postaje članica Društva umetnika „Ladaˮ, počela je da izlaže svoje slike i da se kreće u krugovima arfimisanih slikara.
Ljubica je, međutim, htela dalje da uči i usavršava se i zbog toga odlazi u Berlin, ali „taman kad je osetila berlinske saloneˮ, kako navodi Marković, počinje Prvi svetski rat. Morala je da se vrati u Srbiju. Čim je stigla u Kragujevac, prijavila se za bolničarku dobrovoljca 19. pešadijskog puka.
– Postala je medicinska sestra vojnika ovog puka i zajedno sa njima krčila je sve teške puteve kojima su prošli Šumadinci u Velikom ratu. Bila je već zrela tridesetogodišnjakinja, prepuna želje da pomogne i spase sve što se spasiti moglo. Bilo je to vreme ne samo ranjavanja i otimanja od smrti ranjenika, već i teške borbe sa epidemijama tifusa i kolere. Znala je da joj je tu mesto, nigde drugde, beleži Žika Marković.
Po završetku rata Ljubica Filipović želi „da ponovo vidi svetˮ, da se upozna sa novim trendovima u likovnoj umetnosti i zato na nekoliko godina odlazi u Italiju.
– Po povratku u zemlju počinje da radi kao nastavnica slikanja i crtanja u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Istovremeno je aktivna u osnivanju i radu Udruženja likovnih umetnika Srbije, u podizanju paviljona „Cvijeta Zuzorićˮ, slika, izlaže i postoje poznata srpska slikarka. Bilo je to blagorodno poglavlje života za ovu umetnicu, ocenjuje Marković.
Međutim, dolazi Drugi svetski rat. U bombardovanju Beograda 6. aprila 1941, bomba pogađa njen atelje i u požaru su izgorele sve njene slike. To je Ljubica veoma teško podnela, odmah napušta Beograd i ponovo se doseljava u Kragujevac – sada do kraja života.
Još u toku rata, kako je govorila, „da bi opet pronašla smisao životaˮ, okružila se mladim ljudima koje je podučavala crtanju i slikanju u svojoj „školiciˮ. Kad je rat završen, sa svojim učenicima priređivala je izložbe za ranjenike, organizovala i za njih tečajeve „da im vrati veru u životˮ. Među njenim učenicima bila je i tada mala Olja Ivanjicki, koja je prva znanja o slikarstvu dobila od Ljubice Filipović i koja će imati presudnu ulogu da, kasnije velika slikarka, upiše likovnu akademiju.
Kada je bila u zrelom umetničkom dobu Ljubica je imala veliki zdravstveni peh – ostala je slepa. To je desilo posle jedne operacije vida koja je, kako je tvrdila, nestručno obavljena, posle čega je bila potpuno slepa.
Međutim, Ljubica je i u takvom stanju nastavila da slika. Na platno je zakivala ekserčiće i preko njih vezivala i ukrštala konce, kojima je pravila motiv i kompoziciju buduće slike. Žika Marković je opisao kako je nanosila boje:
– Imala je oko pasa prave lovačke fišeklije u kojima je držala boje i tačno je znala gde se koja nalazila. Nije moglo da se desi da, na primer, umetno zelene uzme plavu, jer je pipanjem na jagodicama prstiju bezgrešno znala gde se koja boja nalazila.
Kada je 1969. poslednji put izlagala u Beogradu, posetioci koji nisu znali za njen hendikep nisu mogli da poveruju da su pred njima slike slepe umetnice. Tada su novine zapisale da je to „podvig žene zaljubljene u slikarstvoˮ.
Komšije i poznavaoci u Kragujevcu zvali su je „naša tetka Ljubaˮ. Ona se nikada nije žalila svojim sugrađanima, a često joj nije bilo lako. Nije želela da zarađuje na slikama, govoreći da su one izraz duše, a to se ne može prodavati.
Poslednje godine života Ljubica Filipović provela je u Domu za stare, gde je umrla 17. maja 1975. godine.
Piše: Miroslav Jovanović
