Početkom jula u selo Kusovac kod Knića došli su pečalbari iz Indije. Zaposlenjene su dobili preko Agencije za zapošljavanje, koja pronalazi zaintersovane radnike u inostranstvu. Zaposlilili su se u Povrtarskoj zadruzi „Poljoflora“, koja se bavi proizvodnjom kupusa. Deset vitkih mladića u trećej deceniji života, atrakcija su, ali i zagonetka za Gružane. Znaju oni gde pečalbari rade i da vole da rade. Jezik je barijera za dublja poznanstva, ali znaju gde žive. Smešteni su u iznajmljenoj kući Đokića, o kojem smo pisali kad su im se krave bliznile i trojanile.
Dvorište velike kuće uredno. Na žicama se suši veš, u avliji nikog, sem malog crnog psa. Ulazim u kuću prizivajući domaćina, da ih ne uplašim. Zatičem Indijce u nedeljnom prepodnevnom odmoru u horizontali. Spavaju u dve sobe sa po pet kreveta. Obradovali su mi se kada su me videli. Gledaju i pokazuju na moju foto torbu. Jedan me odvodi do električnog šporeta. Nemušti jezik i aplikacije za prevod na mobilnom telefonu pomože komunikacuju. Mislili su da sam električar, koji treba da im opravi pokvareni štednjak. Jogi Komar mi je u ime svih rekao:
– Prešli smo šest hiljada kilometara do ovog sela. Ovde sečemo kupus i radimo sve poslove koje nam kažu, kao i vaši radnici. Sviđa nam se klima ovde, toplo je kao kod nad. Kod „Bosa“ radimo osam sati i plaća nas 450 evra mesečno. Posle smo slobodni. Nas angažuju i druge gazde, kojima naplaćujemo tri do četiri evra za sat rada, zavisi od posla. Ljudi su ljubazni, kako na poslu, tako i u selu. Mladi su lepo obučeni, nose firmiranu odeću. Nismo još odlučili šta ćemo raditi posle isteka ugovora, koje smo potpisali na osam meseci.
Jogi je oženjen, ali nije se odlučio da dovede porodicu. Vremenom će odlučiti da li će ostati, ili je samo privremeno zaposlen u Srbiji. NJegovi zemljaci nisu hteli da se fotografišu, tražili su da nađem „Bosa“ da im dozvoli.
Direktor „Poljoflore“ Dragan Spakić se oporavlja od skorašnje operacije. Usmerio me je na snajku Bojanu, koja sada vodi posao. Ljubazna gospođa Spakić je dozvolila snimanje i objašnjava:
– Bili smo primorani da ih angažujemo. U Kusovcu i okolnim selima nismo mogli da nađemo radnike koji žele da rade naporne poslove u polju. Indijci su došli peko Agencije za zapošljavanje pre tri meseca u dve ture. Prva grupa od četiri i druga od šest radnika. Mladi su, jaki i rade sve što se od njih očekuje. Radno vreme im je od 7 do 15 časova, kao i svim drugim zaposlenima. Obezbedili smo im besplatno korišćenje kuće i dvorišta Đokića koje smo mi iznajmili za njih. Nabavili smo dovoljan broj kreveta, posteljinu i ćebiće. Kujnu smo opremili novom potrebnom belom tehnikom. Kod nas imaju jedan obrok u deset sati. Za drugi im dozvoljavamo da iz naše bašte naberu paradajz, luk, krastavce i ostalo povrće, da sami spremaju. U odličnim su odnosima sa starijim radnicima i sa meštanima. Uklopili su se u posao, poštuju hijerahiju. Koliko znam, samo jedan je oženjen, ostali su momci. Mogu da ih pohvalim da su svi dobri radnici, ali dvojica se vrednoćom izdvajaju, priča Bojana.
Za vreme posete indijskim radnicima jednu grupu su angažovale komšije i otišli su u selo. Vraćajući se u Toponicu zatičemo ostatak ekipe ispred „Trnave“. Osvežavali su se pivom i mezetili „smoki”. Nisu hteli da me puste, a da zajedno ne popijemo „zaječarca”. Demonstrirali su kako seku kupus zamahajući desnom rukum i uzvikujući: fik, fik, fik…
Piše: Miloš Ignjatović
