U radionici porodice Radojičić u Kragujevcu, među policama ispunjenim keramikom, nastaju predmeti koji podjednako privlače ljubitelje ručnog rada i poklonike egzotične tiki kulture. Dragan Radojičić, poznat kao Gile, i njegova supruga Danijela – Nela, već više od tri i po decenije zajedno grade priču o keramici, a poslednjih godina upravo su njihove tiki čaše postale prepoznatljiv deo ponude pojedinih koktel barova.
Ideja o tiki čašama nije nastala iz hobija ili fascinacije egzotikom, već iz konkretne porudžbine. Pre desetak godina kontaktirao ga je vlasnik poznatog kragujevačkog koktel bara, želeći da dobije čaše kakve je video u inostranstvu. Do tada je Gile već imao veliko iskustvo u izradi različitih kolekcija od keramike, ali je tiki kultura za njega predstavljala novo polje istraživanja.
Prve uzorke vlasnik bara doneo je iz Nemačke. Bile su kvalitetne, ali industrijski proizvedene i namenjene velikim serijama. Tek kada ih je držao u rukama, Gile je, kako kaže, zaista razumeo njihov oblik i funkciju.
– Na internetu možete da vidite fotografije, ali kada predmet držite u rukama, to je sasvim druga priča. Tada sam prvi put video kako te čaše zaista izgledaju, kaže Gile.
Ubrzo je počeo da istražuje istoriju tiki kulture i otkrio da se njeni koreni ne nalaze u savremenim američkim barovima, već na Havajima. Prve tiki čaše zapravo nisu bile keramičke, već drveni ulošci za staklene čaše, korišćeni u tropskim barovima kako bi piće duže ostalo hladno. Drvo je, međutim, pucalo od vlage, a izrada duboreza bila je spora i skupa. To saznanje objasnilo mu je zašto mnoge moderne tiki čaše imaju reljefe i pukotine koje podsećaju na rezbareno drvo.
– Za razliku od industrijske proizvodnje, svaka čaša se ručno dorađuje, pa nijedna serija nije potpuno identična. Trudim se da i boja doprinese tome da ne budu sve iste. Serije su male, po dvadeset ili trideset komada, kaže on.
Kolekcija „vanzemaljacaˮ
Prve čaše morale su da zadovolje i praktične zahteve koktel bara. Zapremina je morala da bude tri decilitra kako bi u nju stalo više vrsta pića, led i dekoracija. Gile je zato uvećavao modele pre izrade kalupa, računajući na skupljanje materijala tokom sušenja i pečenja. Posebnu pažnju posvetio je izboru materijala. Umesto obične keramike, koja može biti porozna i propuštati tečnost, koristi poluporcelan.
– Čaše pravimo isključivo od poluporcelana. To je veoma važno za koktele, naglašava Dragan.
Kada je ispunio prvobitnu porudžbinu, nije se zaustavio na klasičnim modelima. Počeo je da razvija sopstvene motive inspirisane maskama, crtežima i simbolima Polinezije, Mikronezije i Melanezije. Tako su nastali modeli sa stilizovanim licima, reljefnim detaljima i neobičnim izrazima. Neki od pravaca koji su popularni među svetskim proizvođačima – poput horor tiki čaša sa lobanjama ili modela u obliku voća – nikada ga nisu privukli. Umesto toga, okrenuo se sopstvenim interpretacijama.
– Shvatio sam da se kroz cikluse tiki mode pojavljuju umetnici koji daju lični doprinos. Napravio sam nekoliko svojih modela inspirisanih maskama i crtežima iz tog dela Pacifika, priča ovaj keramičar.
Posebno mesto u njegovoj kolekciji zauzimaju takozvani „vanzemaljciˮ. Jedna od njih predstavlja ženski lik sa izraženim reljefima i neobičnim bojama, a neke imaju i veću zapreminu, namenjene koktelima za dvoje ili troje ljudi. Boje dodatno menjaju karakter svakog komada. Isti model može izgledati potpuno drugačije u tamnosmeđim nijansama koje podsećaju na drvo ili u kombinacijama tirkizne i zelene koje prizivaju tropsko more.
– Na prvi pogled deluju kao dva potpuno različita predmeta, a u suštini su isti model. Boja i reljef menjaju ceo utisak, objašnjava Gile.
Njegova inspiracija, kaže, ne dolazi iz jedne ideje, već iz samog rada. Tokom više od tri decenije upoznao je brojne keramičare, među njima i akademski obrazovane umetnike, ali veruje da su najveći pokretači želja i upornost.
Uvek dodatna ručna obrada
Mi smo samouki. Nismo imali novca kada smo počinjali, ali smo imali veliku želju. Svaki novi predmet bio je izazov da otkrijemo kako je napravljen.
Upravo iz tih pokušaja nastajale su i „greškeˮ koje su kasnije postajale deo njegovog prepoznatljivog stila. Za Gileta keramika nikada nije bila samo zanat, već stalno traganje za novim izrazom. Svaka tiki čaša koja izađe iz radionice porodice Radojičić prolazi dug put pre nego što se nađe na šanku koktel bara. Iako osnovni oblik nastaje uglavnom u kalupu, gotovo nijedan komad ne napušta radionicu bez dodatne ručne obrade.
Retuširanje, modelovanje detalja, sušenje, pečenje i oslikavanje čine završne faze procesa, a upravo tada svaka čaša dobija svoj karakter.
– U jednom trenutku mora da se pojavi izraz. Mora da se pojavi karakter. Tražim ga dok radim. To je onaj momenat kada predmet prestaje da bude samo predmet, kaže Gile.
Zbog toga se, i kada koristi kalupe, ne odriče ručnog rada. Svaki reljef, linija i nijansa glazure mogu potpuno da promene izgled gotovog komada. Upravo ta završna obrada čini razliku između serijske proizvodnje i zanatskog rada.
Jedan od njegovih omiljenih motiva je model koji naziva „Isplaženi jezikˮ, nastalom prema običaju pojedinih polinežanskih plemena koja se pri susretu pozdravljaju upravo tim gestom.
– Čuo sam da su se neka plemena pozdravljala tako što jedan drugom isplaze jezik. Kažu da je to bio način da pokažu da su zdravi. To mi je bilo zanimljivo i pretočio sam ga u jedan svoj model, navodi Dragan.
Njegovi radovi nisu ostali samo u Kragujevcu. Zahvaljujući društvenim mrežama, za radionicu su saznali i vlasnici drugih koktel barova. Tako je preko Instagram stranice tiki.kragujevac uspostavljena saradnja sa jednim novosadskim tiki barom, koji je naručio veću seriju istog modela. Iako je naručilac želeo potpuno jednake čaše, Gile nije mogao da odoli da svakoj doda makar sitnu razliku.
– Hteli su da budu iste, ali sam opet gledao da svaka ima nešto svoje. Oblik jeste isti, ali nijanse i završna obrada učine da nijedna ne bude potpuno identična, objašnjava.
Posebno mesto među njegovim modelima zauzima „Mister Bali Hajˮ, jedan od klasika tiki kulture, koji se može videti u brojnim svetskim barovima. Gile ga je prilagodio sopstvenom izrazu, menjajući tonove glazure i detalje kako bi svaka serija imala lični pečat. Ipak, priznaje da nema omiljenu šolju. Svaka predstavlja određenu fazu njegovog rada i razvoja.
Iako se danas tiki čaše mogu pronaći na brojnim internet platformama i u ponudi industrijskih proizvođača, Gile smatra da se razlika između ručnog rada i fabričke proizvodnje odmah uočava.
– Ne može ništa da zameni ručni rad. Kalup jeste nužno zlo, ali posle toga mora da se radi, da se predmetu nešto da, jer tek tada dobije dušu.
Zanat, međutim, nosi i brojne izazove. Pored umetničkog dela posla, neophodno je pronaći ravnotežu između uloženog rada, materijala, troškova proizvodnje i cene koju kupci mogu da plate. Upravo u tome vidi jednu od najvećih teškoća savremenog zanatstva.
– Nije problem nešto napraviti. Problem je naplatiti. Čovek stalno vaga odnos između uloženog rada, materijala i svoje zarade.
Ipak, veruje da kvalitet uvek pronađe put do publike. Iskustvo ga je naučilo da pravi ljubitelji keramike umeju da prepoznaju trud uložen u svaki komad, a kada umetnik stekne ime, potražnja postaje veća od mogućnosti proizvodnje.
Iako trenutno nema planove za potpuno novu kolekciju, ne krije da bi se izradi tiki čaša uvek rado vratio ukoliko se pojavi interesovanje. Za njega je svaki novi zahtev prilika da ponovo istražuje, eksperimentiše i stvara.
Posmatrajući njegove radove, jasno je da oni nisu samo posude za koktele. U njima se prepliću godine zanatskog iskustva, radoznalost samoukog majstora, inspiracija kulturama dalekih ostrva i želja da svaki predmet dobije sopstvenu priču. Upravo zbog toga tiki čaša iz kragujevačke radionice nisu samo deo barskog inventara, već mali primer kako se tradicija ručnog rada može spojiti sa savremenim dizajnom i kulturom koja je hiljadama kilometara udaljena od mesta na kojem nastaje.
Piše: Maja Đorđević
