Hteo je da bude fudbaler, ali je povreda u detinjstvu „kumovala” da se „prebaci” na glumu. A kao i svi glumci i Todor Jovanović, koji tumači ulogu Gligorija Pecikoze Hajduka u filmskom hitu „Hajduk u Beogradu”, počeo je u pozorištu u , rodnom Kragujevcu.
Iako mu je i dalje „fudbal sve vreme bio u glavi”, na predlog roditelja kreće u školicu glume koju je vodila Sanja Matejić, glumica kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Ona je prva prepoznala njegov talenat. Potom je nastavio kod njenog kolege Miloša Krstovića iz iste kuće, koji je jedno vreme bio i upravnik KST-a. Tako je i usledio poziv da glumi glavnu dečiju ulogu u predstavi „200” koja je 2018. godine sjajno prošla, a Todor je na sceni kao narator pobrao sve simpatije.
Na premijeri predstave „200” upoznaje reditelja Marka Misiraču, koji je radio kasting za film „Taksi bluz”.
– Bilo je smešno, jer je moja mama tada izgubila novčanik i unajmila je advokata, koji se isto zvao Marko, da joj pomogne oko toga. Kada se javila na telefon i čovek se predstavio kao Marko, ona prvo uopšte nije povezala da se radi o pozivu za kasting, nego je mislila da razgovara sa advokatom u vezi „slučaja novčanik”, priseća se Todor Jovanović svojih kinematografskih (pra)početaka.
Predložili su da snimi self-tejp i pošalje snimak, što je i obavio baš na Maloj sceni Teatra, a potom su ga pozvali na kasting u Beograd jer je ušao u uži izbor.
– Iskreno, nisam se nešto previše nadao, a i roditelji su mi rekli da se ne razočaram i da je velika konkurencija dece iz Beograda. Gledao sam na to u fazonu „dovoljno je što su me uopšte i pozvali”. I pozvali su me opet posle dve nedelje da mi saopšte da sam dobio ulogu. Tako je ispalo da je Damir moja debitantska uloga, priča Todor.
Publika dobro prima film
Zanimljivo je da su filmovi „Taksi bluz” i „Heroji” snimani iste godine, samo je ovaj drugi emitovan tri godine kasnije.
– Film „Heroji”, u kome se vitez vraća kući posle Kosovskog boja, neobičan je, ne baš klasičan. On šalje jaku antiratnu poruku. To je priča o svim onim herojima, ratnicima koji su u istoriji ostali „bezimeni”, koji nisu „opevani”, a da sve može da se poistoveti sa bilo kojim narodom, državom, epehom, ne samo sa Kosovskom bitkom. U tom filmu ja kao Heroj 2, ili divlje dete, kao i Sovilj (Heroj 1) nemamo ni jednu jedinu repliku, dijalog, samo ambijentalnu muziku. Bilo je to potpuno novo iskustvo, ali su mi rekli da budem samo što prirodniji i opušteniji. I naučio sam da su replike samo sredstvo koje ti olakšava da se izraziš, a da je bitno da igraš i glumiš čitavim telom, pojavom, ističe Todor.
A film „Hajduk u Beogradu”, po istoimenom romanu Gradimira Stojkovića, apsolutno je najveći hit u našim bisokopima. Na pitanje kako sve postiže, Todor kaže:
– Šta ću, moram. Iskreno, sviđa mi se. Premijere su po meni (naj)lepši i lakši deo ovog posla, a i donose olakšanje, jer mi padne kamen sa srca kad vidim kako ljudi dobro primaju film, znam da smo dobro uradili posao, iskren je naš mladi sagovornik dok razgovaramo posle časova u Gimnaziji, a pre poslaska na još jednu turneju promocija i premijera.
U dahu nabraja gradove gde je sa „Hajdukom” bio na crvenom tepihu: Beograd, Novi Sad, Kragujevac, Niš, Pančevo, Šabac, Obrenovac, Čačak, Gornji Milanovac… I tu se ne završava, sad kreću i festivali i projekcije van zemlje.
– U Beogradu je bilo stvarno fenomenalno, ali to je očekivano, a jako me je iznenadilo Pančevo i Obrenovac. U Pančevo je publika bila veoma glasna i toliko dobra, pa je posle toga dok smo odgovarali na nihova pitanja ostala skoro cela sala. Oni su stvarno bili divni. A u Obrenovcu je posle filma bio haos za slikanje, jer su me bukvalno njih 200, uglavnom klinaca, dogurali do zida gde smo se fotografisali. To mi je najdraže, kad priđe neko dete, zagrli me, čak i na ulici i slikamo se, prepričava nam Todor dešavanja.
Od najmlađih obožavalaca dobija i crteže na poklon.
– I premijera u mom Kragujevcu je super protekla, iako smo, na žalost, malo kasnili na crveni tepih zbog ogromne gužve u saobraćaju, bukvalno nismo mogli da izađemo iz Beograda, ali ovacije su bile baš ekstra, kaže Todor, dodajući da je tu bilo „dosta rodbine i čitavo društvo”.
Sprema prijemni za FDU. A u školi ne „glumi” slavu.
– Nisam ja u tom fazonu. I da hoću, ne umem tako da se postavim, kao neka slavna ličnost. Na ulici ljudi me zaustavljaju baš često i ne mogu da kažem da mi to ne prija. Malo mi je čudno i na to se još nisam navikao što me krišom slikaju u kafiću, pekari, prodavnici, autobuskoj stanici… ali to uglavnom kada sam u Beogradu. Ovde u Kragujevcu manje, jer znam se sa svima i nema razloga da se fotkamo.
U razgovoru pričamo i o urbanim legendama koje su se već isplele oko filma „Hajduk u Beogradu” reditelja Milana Todorovića, sa kojim je već kao producentom sarađivao na „Herojima”.
– Nikada nisam rekao da se neću ošišati zbog uloge Gligorija Pecikoze. Naprotiv, na pitanje da li bih skratio kosu, odmah sam odgovori da bih. Realno, imao sam modernu frizuru za 1985. godinu. No, važnije od šišanja je što me je kao Hajduka odobrio sam Gradimir Stojković, posle odgledanih snimaka sa kastinga. On je, na žalost, preminuo i nije stigao da vidi konačnu verziju filma, ali pre smrti je imao uvid u do tada snimljeni materijal i bio je njime izuzento zadovoljan, otkriva nam Todor tajne i istine sa one strane kamere.
Knjigu nije čitao dok se snimanje nije okončalo, a nije mu bilo teško da glumi i dočara epohu mnogo pre njegovog rođenja.
– Moja mama je baš Hajdukovo godište, a tata je stariji, pa su mi to vreme i oni malo dočarali, kao i muziku, jako bitnu u filmu iz tog doba, jer ja slušam rok, a kao posebnu „pripremu” gledao sam filmske hitove iz tog doba „Povratak u budućnost” i „Gunise”.
Više puta je isticao da ne propušta priliku da „podseti” da su mu starije kolege Sloboda Mićalović i Dragan Mićanović, koji igraju njegove roditelje, pomogli da shvati i bolje razume to vreme i da odigra ulogu Hajduka kako treba.
– Taj osećaj topline rada sa ovom ekipom na filmu preneo se i na publiku. Više puta posle premijera po raznim gradovima, čak i oni mlađi od mene rekli su mi da su osetili nostalgiju iako, kao i ja, tada nisu bili ni rođeni. To je po meni malo čudan efekat, ali i veliki kvalitet filma „Hajduk u Beogradu” koji se dešava u zlatno doba nekadašnje Juge, zaključuje Todor.
Ne želi da govori o budućim projektima i onima koji još nisu prikazani. Priznaje, voleo bi da proba da upiše glumu na FDU u Beogradu posle treće godine srednje škole. Već se sprema za prijemni. To sme i hoće da nam kaže.
– Koliko god ja voleo i bio vezan za Kragujevac, zbog obaveza moram da sam stalno u Beogradu. Juče sam bio i jedva sam stigao kod ortaka na slavu, treći dan. Danas škola, pa opet za Beograd. Moram i sutra. Čini mi se da ne izlazim iz autobusa.
Za kraj otkriva još jednu tajnu.
– Ja sam film pogledao samo jednom, na prvoj premijeri u Beogradu. I tada ga nisam gledao, nego sam više bio opterećen i „lovio” neke svoje greške. Jedva čekam da se sve ovo oko promocije filma završi, pa da na miru, kao i svaki gledalac, sednem ovde u Kragujevcu u bioskop i odgledam ga, osetim ga i uživam u njemu.
O MLADOM UMETNIKU
Glumi od desete godine
Glumi od desete godine
Mladi glumac Todor Jovanović rođen je u Kragujevcu (ne bez ponosa ističe „u Erdogliji, gde drugo”) 2008. godine. Završio je Osnovnu školu „Stanislav Sremčević”. Učenik je treće godine Prve kragujevačke gimnazije društveno-jezički smer. Do sada je ostvario uloge u filmovima „Taksi bluz” (2019.), „Heroji” (2022.) i „Hajduk u Beogradu” (2025). Sa nepunih deset godina bio je zvezda predstave „200” kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Takođe glumio je i kratkometražnim, srednjemetražnim, studentskim ili kombinovano igrano-dokumentarnim filmovima i niskobudžetnim projektima poput: „Između onoga pre i onoga posle”, „Potraga za psom”, „Čudo”, „Nikotinski šok”…
Piše: Zoran Mišić
