… i misliti Srpski, zašto svi narodi ne počinju s jedne strane misliti o stvarima …
Vuk Stefanović, iz predgovora Srpskom rječniku
Neko je u Holivudu jednom lepo primetio: nakreni svet na ovu stranu i sve neukorenjeno skotrljaće se u Los Anđeles.
Koren je, dakle, ključna reč održanja. Održanja na svom mestu, u svom ekosistemu i zavičaju, u sopstvenom elementu. Dakako, reč je o održanju naroda, kulture, pa sledstveno i pojedinaca, kao funkcionalnih osoba sa integritetom.
Srbi su, kao kultura i kao zbeg u kolanju, kroz celu modernu istoriju, praktično od kraja 17. stoleća, od Velikih seoba do dana današnjeg, deo tog kotrljajućeg kamenja. Pravcati roling stounsi, što bi rekli po starinski. Sad, da l baš prema Holivudu, možda Beču, Pešti ili Briselu, tek, kako nam ga kada nakrenu, pretežno se tako i kotrljamo.
Panika na probi kostima
Dezorijentisanost je možda i najpreciznije ime za ovaj stadijum iskorenjenosti u kojem se kotrljaju srpska modernost i savremenost. Opšta dezorijentisanost, čiji tematski raspon ide od odnosa prema sopstvenom jeziku i pismu, nasleđu i izboru rupa u sećanju, preko obrazovanja, verovanja, politike, pa sve do pitanja naše države, njenog imena i ustrojstva, njenih ratova i savezništava.
Po selima Srbije su do pre neku deceniju živeli ljudi koji su u javnim ispravama promenili po pet i više državljanstava, ne računajući kratkotrajne okupacije, a da se nisu nikud micali sa rodnog praga. Slično je i sa našim sopstvenim imenom za jedan isti maternji jezik, kojim generacijama govorimo, praktično, hiljadama godina.
Premda je sposobnost brzog prilagođavanja na izmenjene okolnosti znak svežine i nekakve vitalnosti, po Pijažeu čak i opšte inteligencije, ipak mora da zabrine lakoća sa kojom se pritom menja generalni kulturni i politički geštalt. Sposobni smo da promenimo stratešku orijentaciju tako lako da to obesmišljava bilo kakvu strategiju. Poletno i lako, kao što se, između dve scene, menjaju kostimi u pozorišnoj garderobi.
Bićemo deo internacionalne asocijacije slobodnih proizvođača, posebno oslobođenih države, koja odumire. Zapravo, ne! Ipak ćemo jačati nacionalni identitet, integritet i državni suverenitet. Ma, ulazimo u sastav Ruske Federacije, i to zvanično, odlukom Narodne skupštine. Ipak, ne! Bićemo jedna od država EU.
I sve to u rasponu kraćem od 50 godina. Praktično, za pola životnog veka samo jedne generacije.
Samo klizanje po površini dozvoljava takvu gipkost. Upravo ta površnost daje dezorijentaciji karakter iskorenjenosti, gubitka veza sa dubinom, sa početkom i svojim načelom. Naša nas najnovija istorija uči da život treba uzeti olako, kao nešto što besprizorno vrluda, vijuga naporedo sa tokovima istorije, misli i vrednosti. Da li smo to sami sebe osudili na sporednost i nestajanje na marginama?
Urgentno pitanje
Ovde smo se već jednom dotakli Borisa Budena, savremenog evropskog filozofa hrvatskog porekla, i njegovog originalnog pokušaja da bude na korist zemljacima i matičnoj kulturi. On je, naime, pošao od nekih zvaničnih statistika prema kojima se više od dvadeset živih evropskih jezika nalazi u procesu izumiranja, sa procenom da ne mogu preživeti digitalizaciju. Među njima su i svi naši južnoslovenski jezici. Buden je iz toga izvukao zaključke, na polzu hrvatskome naraštaju što dolazi, i podelio ih javno.
Ako ćemo pomoći mladima, veli, onda hrvatski jezik odmah treba maknuti iz hrvatskih škola. Van to iz nastave! Zašto uopšte bubati nešto što uskoro više niko neće tako govoriti? U školskoj nastavi, odmah, sve treba učiti na engleskom.
Tada smo ovo Budenovo rezmišljanje nazvali fatalističkim. On rasuđuje kao da ne postoje ljudi, društva, narodi i istorijski proces, u svoj svojoj otvorenosti i neizvesnosti. Kao da je budućnost jedno čisto tehnološko pitanje sistema, stroja koji je projavio tendencije i sada, kad znamo kud mašina vuče, samo se još treba što uspešnije prilagoditi i ukalupiti. Takav fatalizam naročito ne bi bio prenosiv u srpsku kulturu. Cela naša modernost i savremenost su ipak održavanje, uprkos tendencijama mehaničkih sila.
Međutim, ako malo ozbiljnije pristupimo Budenovom stanovištu, videćemo da je ono, tipično za evropsku filozofsku kulturu, pre svega strogo konsekventno i intelektualno pošteno. Ono je, zapravo, po svojoj suštini, evropocentrično.
Zaista, ako Evropa možda i može, bar ponekad, da toleriše šareniš različitosti, te da u svom dvorištu istrpi švrćkanje kojekakvih idioma i ekskluziviteta, to ipak ne znači da će ih ikad, pa ni na tren, uvesti u svoj glavni tok.
Kakav bi onda interes u Hrvata moglo izražavati obrazovanje sopstvene omladine za evropsku marginu? Ako njihov javni interes nije marginalizacija nego puna evropska integracija, onda je obrazovanje na nematernjem jeziku prvi odlučni korak u tom pravcu. To je svojevrsni hrvatski mali eshaton, dovršenje povesnog sna o slivanju u evropski identitet.
Odbacivanje maternjeg jezika tu mu dođe nešto kao spiranje sramnog porekla, odricanje i odstranjivanje od sebe svega balkanskog, plemenskog, čitavo srpskog.
Mi, međutim, i u vlastitoj kulturi imamo evropocentriste, vrlo uticajne ljude, koji autoritativno i govore i misle iz evropske perspektive i sa stanovišta evropskih interesa u Srbiji. Samo što oni nemaju ni u pola doslednosti, intelektualne snage niti poštenja, kolko Boris Buden. Oni su pre nešto kao šaneri i šibicari, vašarske palamude. Nedorečeni mislioci, s pola glave, koji kao Zoran Đinđić, iskreno veruju da srpski narod treba prevariti. Namamiti ga, zavesti i uvesti u mrak nedovršene priče, u tamu one druge, nedostajuće polovine mozga.
Najviše što mogu srpski evropocentristi od sebe da učine jeste da privatno postanu Hrvati, ili da se proglase Crnogorcima. Tako, valjda, shvataju razvojnost na evropskom putu. Zato umesto njih, a u njihovo ime, mi ćemo ovde postaviti pitanje, koliko za potrebe rasprave koja bolno nedostaje, pogotovo ako treba da je principijelna i dovedena do kraja. Jer takvo pitanje zaista jeste urgentno. Urgentan je uslov izbavljanja od samopotirućeg usuda površnosti.
Hajde, konverzacija i malo pismenosti, za po varoši i lokalnoj štampi, ali zašto pobogu učiti Hegela na srpskom, ako se već pridodaješ Evropi? Za gde će ti? Pokušajmo samo da zamislimo sveeskimski simpozijum na temu: kontrakcija Boga u spekulativnoj filozofiji nemačkog idealizma s obzirom na njene povesne i socijalno transformativne implikacije? Da li je srpska pozicija išta drugačija?
Zar nismo i Šekspira i Kanta uvek prevodili na srpski s implicitnom pretpostavkom srpskog sveta i srpske civilizacije? Upravo njene kontaktnosti, komunikativnosti i interakcije. Nikakve integracije tu nisu ni u primisli, već saradnja i povezanost, kao gornja granica otvorenosti.
Naprosto, obrazovanje na maternjem nam jeziku, srpska nauka i liturgija, podrazumevaju srpsko stanovište, srpsku politiku, državu i strategiju, kao implicitnu i polaznu, ali nužnu i neporecivu pretpostavku. Bez ikakve relativizacije.
U suprotnom, valja hrabro i dosledno terati pravo. Poslušati Budena i skočiti u bunar.
Istočno pitanje
Ovaj tekst započinje u dobroj veri i iskrenoj nadi da postoji alternativa našoj dezorijentisanosti. Ima neba nad Srbijom! Prethodni je uslov za njenu artikulaciju, dobro napipati problemski čvor. Naći Gordijev čvor srpske modernosti.
Samo sila ima Aleksandrovu imprimaturu, ritersko i siledžijsko dopuštenje da se čvor raseca. Tananost intelekta, ko i srpskog nasleđa, zahteva angažovanje one druge helenske tradicije, privrženosti raspravljanju. A tvrdi uzlovi, namrtvo svezani čvorovi, raspravljaju se samo i jedino tako da im se pronađe početak.
Početak srpskog problemskog čvora, rešenje za gubitak orijentacije u našoj modernosti i savremenosti, nalazi se u onome što evropska nauka i politika, jednim glasom, već dva stoleća naziva i rubricira kao Istočno pitanje. Sva obrazovanost na srpskom jeziku, srpsko strateško stanovište, sva naša kolanja, lutanja i povremena gubljenja, lična i kolektivna, svoj spas i razrešenje mogu pronaći tek postavljanjenjem u referentni sistem Istočnog pitanja.
Međutim, pre njegove eksplikacije, valja uočiti da se niko ne usuđuje da eksplicira samo pitanje. Kako glasi pitanje u takozvanom Istočnom pitanju? Upravo to je pitanje od milion dolara. Upravo tu su arhe i telos, izvor i ušće, alfa i omega srpskog pitanja. Srbija je samo to mesto susreta pitanja sa znakom pitanja.
(Nastaviće se)
Piše: Saša Milenić
